Vesti

17. 07. 2009.

Izvor: Vreme br. 967

Sudovi političke volje

Ljiljana Smajlović

polemika – "novinari svedoci i novinari saradnicii",
vojin dimitrijević, "vreme" br. 966 od 9. jula 2009

Dimitrijević pita i zašto se "gradim nevešta" govoreći o "autoru" tog članka, umesto o "autorima", kao što on čini. Veli da i ja, kao i on, i mnogi drugi, "osnovano sumnjamo" da je ovaj prilog imao više od jednog pisca i inspiratora

Vojin Dimitrijević se slaže da krivično gonjenje srpskih novinara zbog podsticanja na ratne zločine nema preterano velikog izgleda na uspeh, ali "ne zbog nepremostivih pravnih prepreka, već zbog odsustva tajanstvenog sastojka koji se zove ‘politička volja’". A ja sam mislila da je problem u tome što tužilaštvo nema dovoljno dokaza da su novinari činili ratne zločine. Jer da ima, ne bi kretalo u lov na veštice pre dizanja optužnica, niti bi molilo obične građane da prikupljaju granje za vatru. I zato se žarko nadam da "politička volja" o kojoj govori profesor Dimitrijević neće biti dovoljna da se, u nedostatku dokaza, krene u lov na ljude.

Mene upravo brine to što je istorija puna primera kako je lako osuditi nevine ljude za zločine koje nisu počinili, kada za to postoji politička volja. Ionako živimo u zemlji u kojoj se previše toga dešava političkom voljom, pa se i porez od vlasnika tabloida uteruje tek kad se stekne politička volja glavnih koalicionih partnera u Vladi Srbije. Umesto vladavine zakona, imamo vladavinu političke volje, a onaj ko se toj volji nađe na putu ne može se uvek osloniti na zaštitu nezavisnih sudova, niti na pomoć boraca za ljudska prava, u koje spada profesor Dimitrijević.

Primera radi, podsećam čitaoca da se, posle uvođenja vanrednog stanja 2003. godine, Dimitrijević u javnosti pojavljivao kao zagovornik "gvozdene metle" za koju je u tom momentu postojala "politička volja", ali i kao uvaženi pravni ekspert koji je ustanovio da "vanredno stanje nije ograničilo nijedno pravo koje se ne sme ograničiti". Dok su hiljade ljudi pritvarane, da bi nedeljama i mesecima bile zadržavane u zatvoru bez kontakta sa porodicom ili advokatom, profesor je 17. aprila 2003. Radiju B92 izjavio: "Nisam sklon da žalim kriminalce i da se bojim da će oni izgubiti neka prava".

Za profesora Dimitrijevića su pritvorenici već u času pritvaranja bili "kriminalci" za čija se ljudska prava ne treba bojati, iako ogromna većina njih posle nije optužena. Gotovo je neverovatno da tako govori bilo ko, a kamoli profesor prava. Podsećam čitaoca da je Ustavni sud naknadno osporio ustavnost vanrednog stanja, i da država i danas isplaćuje ogromne odštete "kriminalcima" čija su prava oštećena. Možda bi ipak bilo bolje da su se pravni eksperti bojali da će neki ljudi "izgubiti neka prava". Meni se, na primer, čini da bi "gvozdena metla", ta opasna autokratija političke volje, uskoro mogla zahvatiti i srpske novinare, pogotovo ako neko ne počne da već sada o tome glasno brine.

Budući da me Dimitrijević na početku ove polemike diskvalifikovao kao nekoga ko nije studirao pravo, sa interesovanjem sam u novosadskom "Dnevniku" pročitala mišljenje Jovice Trkulje, profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu, o ovoj temi. I, gle čuda, Trkulja se takođe pita "da li je svaki problem u našem društvu u nadležnosti suda", sumnjičav je prema "dubioznoj nameri" Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu da pred specijalni sud izvodi srpske novinare, smatra akciju Tužilaštva "politički motivisanom jer je usmerena na isleđivanje samo novinara, a ne i političara – podstrekača na rat i zločine kojih, nažalost, ima na javnim funkcijama i u vlasti". I dodaje da "to što mi mislimo da je neko od novinara podstrekavao na rat neće pomoći sudu da o tome donese odluku.

Da bi doneo presudu, sud mora da poveže posledicu i uzrok, tj. da je lažni, zlonamerni medijski izveštaj imao za direktnu posledicu izvršenje ratnog zločina. Bez toga nema odgovornosti medija". (Citati su preuzeti iz teksta od 12. jula pod naslovom "Zakasnela lustracija novinara".)Dimitrijević postavlja pitanje zašto sam indignirana tekstom u "Ekspres Politici" "Ćuruvija dočekao bombe", i tvrdi da se "ne zna" je li se Slavko Ćuruvija radovao bombama, kao što mu se pripisuje u tekstu. Pa me retorički pita: "Da li se u njemu (članku u "Ekspresu") laže, i kako?" I nastavlja: "Ko će i kako utvrditi kako se tada osećao – a od toga bi, prema shvatanju gospođe Smajlović, zavisila odgovornost autora."Sa lakoćom ću odgovoriti na pitanje kako se Ćuruvija osećao. Da, u tom se tekstu laže, i desetine nas koji smo radili sa Slavkom to sasvim pouzdano znamo, i možemo da posvedočimo i na sudu, ako treba. Kolege su me zamolile da govorim na poslednjem ispraćaju ubijenog Ćuruvije u aprilu 1999. godine. Tada sam, pored ostalog, rekla:

 "Na dan kada je napadnuta Jugoslavija, Slavko Ćuruvija održao je poslednji redakcijski sastanak ‘Evropljanina’ i ‘Dnevnog telegrafa’. Uvek ću pamtiti dve stvari koje je tada rekao. Prva je bila da neće praviti novine za cenzore, a druga, da je agresija NATO-a na Jugoslaviju nezakonita, nelegitimna i nemoralna."Dimitrijević pita i zašto se "gradim nevešta" govoreći o "autoru" tog članka, umesto o "autorima", kao što on čini. Veli da i ja, kao i on, i mnogi drugi, "osnovano sumnjamo" da je ovaj prilog imao više od jednog pisca i inspiratora.

Reći ću zašto o potpisniku teksta govorim kao o autoru, a ne autorima članka. Po prirodi posla kojim se bavim, sumnjam u sve i svakoga, ali prilikom pisanja nastojim da svoje sumnje ne saopštavam kao činjenice. Očekivala bih da i profesori tako rade.P.S. Gospodinu Milanu Dobrosavljevu moraću da ostanem dužna odgovor. Bojim se da nisam dobro razumela šta je on pokušao da kaže.

Ljiljana Smajlović


Novinari svedoci
i novinari saradnici



Vojin Dimitrijević

Ljiljanu Smajlović nisam tužio sudu, nego se upustio u raspravu oko pitanja koje redakcija "Vremena" smatra važnim. Zato sam bio i pod uticajem svih njenih javnih istupanja u odbranu "ugroženih" kolega. Bojim se da posle njenog "utuka" ipak ostaje ono što je bitno – prema njoj, treba novinarima suditi samo ako su "planski, lažima navodili na ratni zločin". Odranije znamo šta je uslov za to da je zločin stvarno morao da bude izvršen i da je počinilac – nenovinar – priznao da ga je počinio pročitavši ili saslušavši sastav tog i tog novinara, koji uz to mora biti i lažljiv. Same reči, sami pozivi, samo podsticanje, samo huškanje nisu dovoljni, ili se bar više zbog njih ne može goniti zbog zastarelosti – na sreću patriotskih poslenika javne reči.

S tim se, opet, ne mogu složiti. Krivična odgovornost za međunarodne zločine ne zastareva. I po međunarodnom, i po uporednom i po našem pravu, "lica koja su planirala, podsticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje" ratnog zločina, genocida ili zločina protiv čovečnosti "individualno su odgovorna ...". Nigde se ne traži da je podstrekavanje i pozivanje deo nekog šireg plana (to je tek teško dokazivati), niti da podstrekač i huškač pri tom lažu.

Najbolja podrška tezi da sankcija zbog povrede etičkog kodeksa novinarske asocijacije ne može da zameni postupak pred sudom dolazi od same Ljiljane Smajlović. Naime, Miroslav Marković, potpisan ispod teksta "Ćuruvija dočekao bombe", "nije isključen iz UNS-a zbog toga što je utvrđeno da nije ni bio član UNS-a"! (ovo su njene reči, a ne moja "neistina"). To je zaista lakrdija. Druge sankcije, znači, nema. Oni nesrećniji odstranjeni su iz Udruženja novinara Srbije i time kažnjeni najstrožom kaznom, jedinom dopustivom po pravilima ovakvih boraca za slobodu štampe. Dakle, najbolje je da se niko ko ubuduće namerava da u medijima poziva na nasilje ne učlanjuje ni u jedno novinarsko udruženje. Neće mu/joj biti ništa, jer neće imati iz čega da ga/je izbace!

Ovo je aktuelnije no što izgleda: u sličnoj je danas dilemi naše sudstvo kada odlučuje hoće li zabraniti organizacije poput Nacionalnog stroja. Kako da ih briše sa spiska nevladinih organizacija kad nisu ni registrovane? Da su unete u spisak i da propagiraju rasnu, versku i nacionalnu mržnju, rizikovale bi da izgube svojstvo protokolisane organizacije. Nisu li registrovane, a to ipak rade, šta se tu može – nećemo valjda krivično goniti političke neistomišljenike. Pri čemu pozivanje na zločin ili podrška krivičnom delu nije stvar mišljenja: prestupnik se ne može svesti na bezazlenog "neistomišljenika".

Ljiljana Smajlović još piše da ne zna zašto sam govorio o autorima sramnog poziva na likvidaciju Ćuruvije u množini. Nemojmo se ipak graditi nevešti: i ona i ja i mnogi osnovano sumnjamo da ovaj prilog ima više od jednog pisca i inspiratora i da to 1999. godine u "Ekspres Politici" drukčije nije ni moglo biti. Drugi koautori dibidus nisu bili članovi UNS-a. Sadašnja predsednica Udruženja očigledno je indignirana tim tekstom, ali zašto? Da li se u njemu laže, i kako? Slavko Ćuruvija je stvarno dočekao bombardovanje, kao i svi mi. Jeste. Je li se pri tom radovao, kao što mu se pripisuje u tekstu? Ne zna se. Ko će i kako utvrditi kako se tada osećao – a od toga bi, prema shvatanju gđe Smajlović, zavisila odgovornost autora.

Ne znam kakvi su to "politički razlozi" koji su navodno "aktuelizovali" ideju o krivičnom gonjenju podstrekača na ratne zločine, valjda neumesnu u ovom trenutku opšteg pomirenja. To treba objasniti. Ja pak mislim da političke pobude nisu bezuslovno loše. Politika je i pripremanje zlostavljanja, masovnih hapšenja, pljačke itd., ali je politika i planiranje izgradnje bolnica, škola i puteva. Mnoge naše stranke nesumnjivo imaju političke motive kad najavljuju obračun s korupcijom – a on svakako podrazumeva krivično gonjenje izvršilaca dela koja je teško istražiti i dokazati.

Ljilja Smajlović kaže da krivično gonjenje zbog podsticanja na ratne zločine sada "nema preterano velikog izgleda na uspeh". To je, naravno, tačno, ali ne zbog nepremostivih pravnih prepreka, već zbog odsustva tajanstvenog sastojka koji se zove "politička volja". Zašto se onda toliko brine zbog "stvaranja atmosfere i nesigurnosti među novinarima"? Verovatno zato što njeni argumenti ne mogu da ponište grižu savesti (onih koji je imaju), prezir ljudi koji ipak nešto pamte, stare novine i već pominjani nemilosrdni internet, s koga malo šta može da se obriše, čak i posle osamnaest godina.

Na kraju, preći ću preko konstatacije da "sloboda ... katkad mora da se brani i od ljudi koji za sebe misle da su najveći borci za slobodu i ljudska prava" kao preko lošeg vica ili pomodnog napada na "političku korektnost". Moram li da ponovim kako kažnjavanje kršitelja ljudskih prava treba da posluži i tome da ti isti ili neki novi opet ne čine isto?

autor je direktor Beogradskog centra za ljudska prava