Vesti
19. 12. 2013.
Kamijev manifest o cenzuri
Dakle, jedan slobodni novinar iz 1939. godine obavezno je ironičan, iako je to često na njegovu štetu. Ali, istina i sloboda su zahtevne ljubavnice pošto imaju malo ljubavnika. Kami manifestom definiše „četiri zapovesti slobodnog novinarstva”: lucidnost, neprihvatanje, ironiju i upornost.
Samo tri meseca nakon što su Hitlerove armade Evropu okupale krvlju, čuveni pisac Alber Kami napisao je i objavio Manifest o cenzuri i slobodnom novinarstvu. Tekst je trebalo da bude objavljen 25. novembra 1939. u alžirskom dnevnom listu „Le Soir republicain”. Članak su cenzurisale kolonijalne vlasti.
Članak je nastao kao reakcija na rigoroznu cenzuru koja je uvedena u francuskim medijima. Manifest o slobodi štampe, koji je 1939. godine napisao Alber Kami, prošle je godine pronašla saradnica francuskog „Le Monda” Maša Seri u Nacionalnoj prekomorskoj arhivi u Eks an Provansu.
Kami manifestom definiše „četiri zapovesti slobodnog novinarstva”: lucidnost, neprihvatanje, ironiju i upornost.
Kamijev Manifest objavljujemo u celosti.
Zaludno čuđenje. Danas je teško spomenuti slobodu štampe, a da nam ne pripišu ekstravagantnost, da nas ne okrive da smo Mata Hari, da nas ubede da smo Staljinovi sestrići.
Međutim, ta sloboda, između ostalih, samo je jedno od lica stvarne slobode, pa će se shvatiti naša upornost da je branimo, ako zaista želimo prihvatiti kako nema nikakvog drugog načina da istinski dobijemo rat.
Istina, svaka sloboda ima svoje granice. Pod uslovom da su slobodno priznate. O preprekama koje danas ometaju slobodu mišljenja mi smo, inače, rekli sve što smo mogli i još ćemo, do iznemoglosti, govoriti sve što nam bude moguće da kažemo.
Nećemo se, uostalom, nikad dovoljno načuditi, jer je princip cenzure već nametnut, kao što je preštampavanje tekstova objavljenih u Francuskoj i pod prismotrom cenzora glavnog grada zabranjeno u listu „Le Soir republicain”, na primer.
Činjenica da jedan list u tom pogledu zavisi od raspoloženja ili kompetencije jednog čoveka (cenzora) najbolje pokazuje nivo neodgovornosti do koje smo stigli.
Treba, znači, pokušati jednu sasvim novu metodu koja bi bila pravda i plemenitost. Ali se one izražavaju samo u srcima koja su već slobodna i duhovima koji su još uvek vidoviti.
Ne kukaj, radi! Jedna od dobrih pouka filozofije, dostojne tog imena, jeste da se nikada ne predajemo nepotrebnim žalopojkama pred stanjem stvari koje se ne mogu izbeći.
Danas u Francuskoj nije pitanje kako da sačuvamo slobodu štampe. Pitanje je da se traži kako jedan novinar, naspram ukidanja tih sloboda, može da ostane slobodan. Taj problem ne interesuje više društvo, već pojedince.
I zaista, ono što bismo želeli da definišemo ovde jesu uslovi i sredstva kojima, usred rata i nametnute poslušnosti, sloboda može ne samo da se sačuva nego čak i da se izrazi. Ta su sredstva: lucidnost, neprihvatanje, ironija i upornost.
Lucidnost podrazumeva otpor mržnji i kultu fatalnosti. U svetu našega iskustva, izvesno je da se sve može izbeći. Čak i rat, koji je ljudski fenomen, može u svakom trenutku da se izbegne ili zaustavi odgovarajućim sredstvima. Dovoljno je poznavati istoriju evropske politike poslednjih godina da bismo se uverili da rat, ma koji, ima očigledne uzroke. Tako jasan pogled na stvari isključuje slepu mržnju i očajanje koje sve dozvoljava. Jedan slobodni novinar iz 1939. ne očajava i bori se za ono u šta veruje da je istinito, kao da njegova akcija može da utiče na tok događaja. On ne objavljuje ništa što može da raspali mržnju ili izazove očajanje. Sve je to u njegovoj moći.
Poplava gluposti. Kada bi samo svaki Francuz hteo da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode... Pred sve snažnijom poplavom gluposti, neophodno je pružiti joj otpor. Nikakve prisile na svetu neće naterati jednog iole poštenog čoveka da bude nepošten. Znači, za onog koji iole poznaje mehanizam informacija lako je proveriti autentičnost neke informacije. I upravo tome jedan slobodan novinar treba da pokloni potpunu pažnju. Jer, ako ne može da kaže sve što misli, a moguće mu je da ne kaže ono što ne misli i što misli – da je lažno.
Sloboda jednog lista procenjuje se isto toliko po onome što napiše, koliko i po onome što ne napiše. Ta sloboda je daleko važnija od svih, ako se zna sačuvati.
Jer, ona priprema dolazak prave slobode. Prema tome, jedne nezavisne novine daju izvor svojih informacija, pomažu čitaocima da ih ocene, odbijaju soljenje pameti, uklanjaju pogrdne reči, komentarima redukuju jednoobraznost informacija, jednom rečju, ljudskom merom svoje snage služe istini. Ta mera, ma koliko da je relativna, dozvoljava im da odbiju ono što im nikakva sila na svetu ne može nametnuti – da služe laži.
Oružje protiv moćnih. Sada smo došli do ironije. Pretpostavimo, u principu – da je neko ko ima sklonosti i sredstava da nametne silu – neprobojan za ironiju.
Ne možemo da zamislimo Hitlera, ako ga uzmemo kao jedan od primera, da upotrebi sokratovsku ironiju. Istina je, dakle, da je ironija oružje bez presedana protiv suviše moćnih. Ona dopunjava nepristajanje u tom smislu što dozvoljava ne samo da se odbaci ono što je lažno nego često kaže ono što je istinito.
Jedan slobodni novinar iz 1939. godine nema mnogo iluzija o inteligenciji onih koji ga ugnjetavaju. On je pesimista kad je u pitanju čovek. Neka istina izražena dogmatskim tonom cenzurisana je devet od deset puta. Ta ista istina izrečena prijatnim tonom cenzurisana je tek pet od deset puta. Ta sklonost predstavlja dosta tačno mogućnosti ljudske inteligencije.
Ona, takođe, objašnjava da francuske novine kao što su „Le Merle” (Kos) ili „Le Canard enchaine (Okovani patak) mogu redovno da objavljuju hrabre tekstove.
Dakle, jedan slobodni novinar iz 1939. godine obavezno je ironičan, iako je to često na njegovu štetu. Ali, istina i sloboda su zahtevne ljubavnice pošto imaju malo ljubavnika. Preko prepreka. Da, često i mimo svoje volje, dogodi se da neki slobodan duh ovoga veka nametne drugima svoju ironiju.
Šta dopadljivo može da se nađe u ovom usplamtelom svetu? Budući da je taj stav duha definisan, jasno je da on ne bi efikasno mogao da se održi bez minimuma upornosti. Mnoge prepreke se stavljaju pred slobodu mišljenja. Nisu one prepreke koje mogu obeshrabriti jedan duh. Jer, pretnje, suspenzije i progoni postižu u Francuskoj suprotan efekat od očekivanog. Ali treba da se složimo da postoje obeshrabrujuće prepreke: istrajnost u gluposti, organizovana nepreduzimljivost, agresivna inteligencija i dr. To su upravo te velike prepreke koje treba savladati. Upornost je ovde najvažnija vrlina. Nekim čudnim ali evidentnim paradoksom, ona se tada stavlja u službu objektivnosti i tolerancije.
Eto skupa pravila da bi se sačuvala sloboda do jezgra sluganstva. A šta posle, pitaće neko. Posle? Ne žurimo se previše. Vrlina čuva svet. Kada bi samo svaki Francuz htio da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode, da se odupre predaji i da saopšti svoju volju, tada bi, i samo tada, taj rat bio, u najdubljem smislu reči, dobijen.
Da, često i mimo svoje volje, dogodi se da neki slobodan duh ovoga veka nametne drugima svoju ironiju. Šta dopadljivo može da se nađe u ovom usplamtelom svetu?
Ali, vrlina čoveka je da se održi uspravanim pred svim što ga negira. Niko ne želi da se ponovi kroz dvadest pet godina duplo iskustvo iz 1914. i 1938. godine.
Treba, znači, pokušati jednu sasvim novu metodu koja bi bila pravda i plemenitost. Ali se one izražavaju samo u srcima koja su već slobodna i duhovima koji su još uvek vidoviti.
Formirati ta srca i te duhove, bolje reći – probuditi ih, jeste skroman i istovremeno ambiciozan zadatak koji pripada nezavisnom čoveku. Toga se treba držati ne gledajući unapred. Istorija će zabeležiti ili prevideti te napore. Ali, ipak su postojali.
Komentari (1)
ostavi komentar21.12.
2013.
KAMIJEVA ZAOSTAVŠTVINA NOVINARSKOJ PROFESIJI
Daleke 1939 godine svojim manifestom Albert Kami je definisao četiri zapovesti slobodnog novinarstva : lucidnost,neprihvatanje,ironiju i upornost.
Odgovori" Danas je teško spomenuti slobodu štampe ",napisao je to pre više od sedamdeset godina.Danas se o slobodi štampe piše i govori " na sav glas " u Srbiji,Evropi,Americi...I šta novinarstvo dobija od svakodnevnih ptiča o ptrebi za slobodnim novinarstvom bez ikakve cenzure.Da nije,slučajno,to,najnoviji vid ironije prema novinarskoj profesiji,u novijem izdanju?
Kami kaže : " Sloboda ima svoje granice ". U kom smeru se sloboda kretala od 1939 godine do danas i do kojih granica je dosegla? Cenzura je oduvek imala svoje uzroke i svoje posledice.Danas su se uzroci i posledice cenzure toliko umnogostrušile da im je teško sagledati koji su im krajnji dometi.
Kako sačuvati slobodu štampe? Moguće da je u Kamijevo vreme to pitanje bilo umesno?Danas to pitanje ima smisla postaviti neiskusnim,mladim novinarima i neupućenom javnom mnjenju o prilikama i neprilikama koje vladaju u novinarskom životu u Srbiji a gotovo i u celom svetu.
Nekada se sloboda jednog lista cenila po tome ( Kami ) šta napiše,isto tako i po onome šta ne napiše.Danas,na žalost,sloboda lista se,pretežno,ceni po onome što ne sme da napiše.Da nebi bilo zabune,to pravilo važi i za tabloidno novinarstvo.Soljenje pameti doseglo je neviđene razmere! Ko je tome zaslužan? Šta predstavljaju pogrdne reči?Ko ustvari odlučuje šta je pogrdna reč?Naravno,zavisi ko ih upućuje i kome su upućene.Za nekoga su pogrdne-ne objavljuju se,za drugog nisu pogrdne-mogu se do mile volje danima objavljivati.
Postoji li oružje protiv moćnih? Koliko je meni poznato,do danas nije pronađsno.To više ne može biti samo ironija već hronična i rekao bih neizlečiva bolest moćnika.
" Vrlina čuva svet ".E moj Alberte,još si poželeo da ga sačuva "uspravnim".Šta bi danas rekao,da si nekim čudom oživeo,za reči koje si napisao daleke 1939 godine.
Ama,sve se nešto mislim,da nije taj manifest neko danas napisao i podmetnuo da nam se nađe kao poruka i apel u zadnji čas za eventualni oporavak srpskog novinarstva.