Vesti

04. 03. 2025.

Autor: Mirana Dmitrović Izvor: NDNV/VOICE

Subotica: Bez SLAPP tužbi, ali u strahu od njih

U Severnobačkom okrugu, pod koji potpadaju tri vojvođanske lokalne samouprave – Subotica, Bačka Topola i Mali Iđoš – u poslednjih pet godina, prema podacima Osnovnog suda u Subotici, nije bilo tužbi protiv medija ili udruženja građana zbog njihove delatnosti. To, međutim, ne znači da nije bilo i da i dalje nema pritisaka koji se, opet, ispoljavaju u najrazličitijim mogućim oblicima.

Štaviše, dovoljna je i sama pomisao da bi zbog bavljenja temama od javnog interesa ili zbog borbe za javni interes sutra mogla da osvane neka tužba, pogotovo ona sa predznakom SLAPP, pa da se novinari, aktivisti udruženja građana, čak i sami građani, kada se suoče sa povredama javnog interesa, zavetuju na – večnu ćutnju.

“Mislim da je većina lokalnih medija i mojih kolega uplašena do te mere da sami u glavi imaju autocenzuru. Njima jednostavno i ne treba nikakav urednik: znaju šta smeju, šta ne smeju napisati, kojom temom mogu, a kojom ne mogu ni da pomisle da se bave. I to tako funkcioniše”, kaže Zlatko Romić, novinar iz Subotice koji iza sebe ima tri decenije staža.

Dovoljno je, ističe on, pogledati informativne emisije lokalnih televizija, koje su uniformisane po istom kalupu:

“To je nikakav sadržaj – servisne informacije, prigodni prilozi o krsnim slavama stranaka, održanim prelima, o nebitnim temama. Da se moje kolege, lokalni novinari, bave temama od javnog interesa koje će, na primer, preispitivati rad lokalne samouprave, nema šanse. Na kraju, to se najbolje vidi po načinu izveštavanja lokalnih medija o studentskim, sad već i građanskim protestima: ono što se trenurno događa u gradu, to jednostavno ne postoji”, ističe Romić.

Takva slika informisanja na lokalnom nivou delom je, dodaje on, uslovljena i jednom drugom vrstom pritisaka koji, opet, zadiru u ekonomsku sferu.

Većina lokalnih medija se, naime, finansira od strane lokalnih samouprava, pa novinari “nisu ludi da čačkaju mesto odakle im dobar deo novca dolazi”, uključujući tu i reklame, jer je opšte mesto da su politika i biznis kod nas i te kako povezani, kaže Zlatko Romić.

Po njemu, a poredeći situaciju sa, na primer, devedesetim godinama, pritisci kojima su izloženiji, pre svega, nezavisni mediji i pojedinačni novinari danas su generalno mnogo perfidniji.

Poslednju deceniju 20. veka obeležavala je ugrožena fizička bezbednost novinara, pa čak i njihova ubistva. Različiti vidovi pritisaka na nezavisne medije i novinare sada su sofisticiraniji, smatra Romić, a vrh ledenog brega predstavljaju SLAPP tužbe, to jest strateške tužbe protiv učešća javnosti, koje se koriste planski protiv javnih čuvara demokratije i vladavine prava (Strategic lawsuits against public participation):

SLAPP tužbe imaju isti cilj – da se novinari koji se bave za vlast nezgodnim temama što više skrajnu iz javnosti i to tako što će se povlačiti po sudovima, na montiranim procesima, ili procesima koji beskrajno dugo traju i koji za cilj imaju iznurivanje i sklanjanje određenih ljudi iz javnosti.

Kampanje blaćenja, pa inspekcije

Na meti pritisaka najrazličitijih mogućih vrsta nalaze se i udruženja građana.

Poslednja vest da je Uprava kriminalističke policije upala u četiri prominentne nevladine organizacije na nacionalnom nivou kako bi, navodno, proveravala njihovo poslovanje, dakle, način njihovog finansiranja, jeste još jedan primer perfidnih nastojanja države da se obračuna sa neistomišljenicima, smara Romić.

“Ja zaista ne znam šta će se tamo naći, pretpostavljam – ništa značajno, ali to je sve priča za javnost da se oni koji zaista rade svoj posao što više ocrne u javnosti i da se predstave kao neprijatelji države, što je bio pokušaj i sa studentima, pa kad se videlo da ta priča ne prolazi, od toga se odustalo”, ocenjuje on.

Kroz slično iskustvo su pre nekoliko godina, još pre korone, prošli aktivisti subotičkog Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), organizacije osnovane 1999. godine, koja se zalaže za dekarbonizaciju, unapređenje energetske efikasnosti, pošumljavanje, rečju – za ekološke inicijative koje svima treba da garantuju zdravu životnu sredinu kao javni interes.

Međutim, njihova misija i vizija bila je izvrgnuta u svoju suštu suprotnost – da su državni neprijatelji, strani plaćenici, da peru novac, da su ubice ekonomije, da hoće da unište elektroprivredu…

A sve je počelo, priča predsednica CEKOR-a Nataša Đereg, objavljivanjem neistinitih, netačnih, zlonamernih tekstova na portalu “Prismotra”, na kom nisu bili targetirani samo aktivisti ovog udruženja, već i njihov advokat.

“Naravno, to sve nam je teško palo, a nakon toga smo odmah dobili i upravnu inspekciju i finansijsku inspekciju jer je taj portal objavljivao i neke naše finansije, za šta i ne znamo odakle im, ako izuzmemo godišnje finansijske izveštaje koje objavljujemo transparentno”, kaže Đereg.

Epilog inspekcijskih nadzora, koji je trajao mesec dana, na kraju je bio da ništa nisu pronašli jer se dokumentacija uredno vodi, ali je ostao utisak da su pošto-poto hteli nešto da nađu, “i najmanju greščicu da bi nam nešto spočitali”, priseća se ona.

Tu, međutim, nije bio kraj.

Opskurni portal “Prismotra” je u međuvremenu ukinut, ali su se tragovi kampanje blaćenja CEKOR-a i dalje provlačili u onoj meri u kojoj su drugi mediji preuzimali navode iz problematičnih tekstova.

Za Natašu Đereg je najporaznije što ih ni u tom drugom krugu niko nije kontaktirao da proveri istinitost optužbi za koje je vreme pokazalo da ne stoje:

“Kao posledica, i kada smo hteli na dosta mesta da uspostavimo saradnju sa drugim akterima u društvu, oni su našli te vesti i rekli ‘Pa, vidite, vi ste ocrnjeni, mi ne bismo sa vama’. Bilo je takvih situacija. Onda smo se ponovo žestoko morali boriti. Obraćali smo se Službi za visokotehnološki kriminal preko našeg advokata, takođe smo se obraćali medijima koji su te vesti širili, pa ih prvo nežno upozoravali da te sadržaje uklone jer nisu provereni, u suprotnom ćemo i njih tužiti za isto. I većina ih je uklonila”, navodi ona.

Sve kroz šta su prolazili zbog kampanje blaćenja kojoj su bili izloženi čak i kao pojedinci, dakle, potpuno lično a ne samo kao organizacija, onda i zbog njenih dugoročnih posledica, u jednom trenutku ih je totalno poremetilo u radu, i ostavilo gorak ukus u ustima, koji i danas traje.

“Prosto se čovek ne oseća dovoljno snažnim da nastavi žestoko, da kritikuje i vlast i sve. Prosto vam je muka i dosta vam je svega, ali vremenom to prođe i čovek nastavi da radi onako kako smatra da je ispravno”, zaključuje Nataša Đereg.

Kad BIA zakuca na vrata Sa pritiscima se redovno suočavaju i poljoprivrednici sa severa Bačke. Kažu, čim osvane najava nekog potencijalnog protesta, a bilo ih je više u poslednjih nekoliko godina, u roku od odmah stiže i “prijateljski” poziv iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA). “Njima moramo prvo da obrazlažemo, da objašnjavamo šta nas muči, a nama nije jasno zašto ne Ministarstvu poljoprivrede. Pa nas oni onda ubeđuju da ne treba da tražimo pare, da država te pare nema, da to jednostavno nije dobro – ako mi uzmemo previše, drugima neće ostati ništa”, prenosi svoja iskustva jedan poljoprivrednik koji želi da ostane anoniman. To je, uostalom, njihova strategija: da se niko ne eksponira, da uvek neko drugi ispred organizovane grupe paora istupa kako pojedinac ne bi bio “lak plen” za manipulaciju, a bilo je takvih slučajeva. Pristup je, dodaje naš sagovornik (identitet je poznat redakciji), uvek isti: na lep, pod znake navoda ‘prijateljski’ način hoće da te odgovore od tvoje misije: “Mi smo njima pokušavali da objasnimo da mi imamo kredite, da moramo od nečega da živimo, da mi ne dobijamo platu kao oni. Ali džabe. Mi njima objašnjavamo da oni objasne u ministarstvu, pa kad odemo u ministarstvo, onda sve opet ispočetka krećemo. Nama uopšte nije bilo jasno zašto oni to stalno rade, a njihov je zadatak da prikupljaju informacije, da budu upućeni. Oni su uvek rekli da imaju razumevanja za nas, da jeste teško, ali njihov je zadatak bio da te odgovore, da smire situaciju. Čak je neko od njih spomenuo, kao, zamisli, kad bi oni tražili isto povećanje. Pa, tražite”, priča naš sagovornik. Po mišljenju ovog poljoprivrednika, smisao ovakvih informativnih razgovora je zapravo – zastrašivanje, a na pitanje koliko su ti napori efikasni, kaže: “Zavisi kojim metodama se služe i koliko stiskaju. Bilo je situacija kada su uspeli da zastraše”.

Dve prijave za najstariju pištaljku u gradu

Sa pritiscima i pretnjama ne suočavaju se samo mediji, nevladine organizacije, novinari ili aktivisti, već i potpuno obični građani.

Ljubo Zajović je jedan od njih. Nikada nije bio član niti jednog udruženja, ili političke partije, ali je redovno prisutan na svim građanskim protestima od 1996. godine.

“Mogu da se pohvalim da imam najstariju pištaljku u gradu”, kaže uz osmeh, pa dodaje da je to njegov izbor, štaviše, obaveza kao građanina koji ne može da se miri sa nepravdom i nezakonitošću u društvu. Zato će protestovati dok je živ, iako je takvo svoje opredeljenje “debelo platio”, što ilustruje sledećom situacijom:

“Ja sam radio u ‘Severu’ i zbog javnog istupa sam momentalno dobio otkaz. Bez posla sam bio četiri godine. I naravno, pošto je to bilo potpuno nezakonito, posle 2000. sam sve to naplatio. Ali, da vam kažem, to se ne može naplatiti. Ko nije bio u takvoj situaciji, niti kome želim, ne može da shvati kakve su to muke”.

Ljubo Zajović ni posle takve svoje lične i porodične golgote nije odustao od toga da kao slobodan građanin svaki put kada je potrebno da svoj lični doprinos borbi za bolje, pravednije društvo.

“Naravno, i zbog litijuma sam izašao da protestujem. Tom prilikom smo mirno stali na trenutak i zaustavili saobraćaj na raskrsnici kod ‘Patrie’. Ja sam odmah, posle nekoliko dana, dobio prekršajnu prijavu za navodno ometanje saobraćaja. Istu takvu identičnu sam dobio i sledeće subote, kad smo opet izašli i na 15 minuta, pola sata blokirali saobraćaj”, priča Zajović.

Odlučio je da kaznu ne plati, smatrajući da je potpuno nevin. Zato je angažovao advokaticu jer je sumnjao da je dokumentacija koja je bila priložena uz prijavu počivala na zloupotrebi njegovih ličnih podataka.

“Pravo da vam kažem, sutkinja, jadnica, nije znala šta da radi, bila je sluđena. Bilo je i otužno sve to gledati. Ja sam tražio da se suočim sa službenikom iz policije koji me je navodno legitimisao, što apsolutno nije bilo tačno. Ispostavilo se da su oni nekom svojom tehnologijom skinuli snimak sa saobraćajnih semafora i to dostavili u prijavi, što je bilo nezakonito pribavljanje mojih ličnih podatke. I to je bio osnov po kom su njihove prijave automatski bile odbačene”, prenosi svoje iskustvo Ljubo Zajović.

Sve se završilo tako što je na kraju država morala da plati troškove njegove advokatice u visini od 54 hiljade dinara.

On nije bio jedini koji je tokom protesta zbog rudarenja litijuma dobio prijave. Bilo ih je na desetine.

“To je bilo po sistemu ako prođe prođe, a u stvari je cilj bio klasično zastrašivanje građana. Moj prijatelj je, na primer, platio kaznu, bio je zbunjen i preplašen. Znači, klasično zastrašivanje. Mene, kao što vidite, nisu mogli zastrašiti”, kaže Ljubo Zajović, dodajući kratko:

“Ne mogu ni sad”.