Vesti
22. 02. 2023.
Pretnja smrću nije sloboda govora
Nijedna pretnja atentatom ne sme da bude predmet podsmeha, ne u ovoj našoj Srbiji, sa ovakvom istorijom.
Šef Delegacije EU u Srbiji Emanuel Žiofre osudio je „svaku pretnju nasiljem, uključujući pretnje smrću i jezik mržnje” tokom protesta održanih na Sretenje ispred Predsedništva Srbije. Time je, verovatno, zaprepastio lidera Narodne stranke Vuka Jeremića, jer je, po njemu, na skupu izrečena tek „koja reč previše”. Šta Žiofre misli o Jeremićevoj oceni nebitno je, ali je ona, sasvim sigurno, ne samo zaprepastila, nego zgrozila ogromnu većinu ljudi u zemlji u kojoj je, ne tako davno, omiljena medijska zabava bio podsmeh pretnjama upućenih premijeru, koji je potom ubijen.
Oglasivši se dan posle skandaloznog skupa s nasiljem, urlanjem i pretnjama, Jeremić nije pojašnjavao koja je to „reč previše”, da li je to ona u zakletvi vođe takozvanih Narodnih patrola Damnjana Kneževića da su „spremni za mnogo više od nereda”, ili u poruci urednika portala „Srbin info” Dejana Zlatanovića – „ko potpiše, njega ubiše”. Ali je objasnio da su članovi Narodne stranke na skupu učestvovali zbog javnog poziva profesora Mila Lompara, „čoveka na čije se pozive Narodna stranka odaziva”, a da su taj skup „zagadile službe bezbednosti” pod kontrolom predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Siguran je, kaže „da skup na koji poziva Milo Lompar nije mogao biti zamišljen kao skup nasilja”. Zahtevao je i da „novinar Dejan Zlatanović odmah bude oslobođen” i naveo da „hapšenje Zlatanovića pokazuje da je vlast odlučila da se obračunava sa novinarima, koji bi u demokratskom društvu trebalo da budu najzaštićeniji i da slobodno govore i nastupaju”.
Teško je ispratiti šta je Jeremić hteo da kaže, budući da, izgleda, ni sam nije ispratio sve što je ovim povodom izgovorio. Kako je Lompar zamišljao skup, zna Lompar, organizatori, Knežević i Zlatanović su pokazali kako su ga zamislili. Pripadnik Kneževićevih takozvanih Narodnih patrola, uhapšen je pre nego što je stigao na protest na koji je krenuo naoružan „karabinom sa postavljenim optičkim nišanom i više komada municije”. Kako su službe bezbednosti „zagadile skup”, ako smo, a jesmo, „gadne”, „najgadnije”, reči čuli baš od samih organizatora? Što se tiče zahteva da se „novinar Zlatanović” pusti na slobodu i objašnjenja za to, jedino što se iz njega može zaključiti je da biti novinar, po Jeremiću, znači da možeš, zbog garantovane slobode govora, da pretiš ubistvom predsedniku države i svakome ko ti nije po volji. Naravno, ne računajući njega samog i onih koji su, po njegovom sudu, na pravoj strani.
Neće biti da je novinarima baš sve dozvoljeno, pa i pozivanje na ubistvo, mada, ako je suditi po saopštenju Udruženja novinara Srbije da se Zlatanović „odmah pusti na slobodu”, jer je „samo izveštavao i govorio na skupu”, nije bitno šta govoriš i kakve su posledice toga, bitno je da se predstavljaš kao novinar. Ovo je, blago rečeno, čudno shvatanje novinarske slobode – pišeš i govoriš šta te volja i ne odgovaraš ni za šta. Takvih novinarskih sloboda, bez ikakve odgovornosti, nema nigde na svetu, osim u Srbiji.
I nije to jedino čega nema nigde na svetu, osim u Srbiji. Samo u našoj zemlji je moguće da političar koji je učestvovao u obmanjivanju javnosti da bi se prikrilo falsifikovanje glasanja u Skupštini Srbije, što je po našem zakonu krivično delo, postane najveći moralni autoritet u „razotkrivanju laži Aleksandra Vučića”. Svugde u svetu bi takav čovek u medijima mogao da bude pomenut samo po tom sramnom delu, a u Srbiji je Bojan Pajtić takoreći čovek čija reč se, u nekim medijima, tretira kao da ju je Sveti Sava izrekao. Pajtić se, naravno osvrnuo i na ovaj protest, pa „nema nikakve dileme da je Vučić dao garancije da će predlog o Kosovu biti usvojen, ali da će, s obzirom na to da je reč o osetljivoj temi, učiniti sve da amortizuje reakciju javnosti”. Konstatuje Pajtić i da će, u tu svrhu, Vučić smisliti „nekakvo ’paljenje Rajhstaga’, kakvo smo videli pronalaskom onog snajpera sa nalepljenom kineskom lampom” i ističe: „Ili kao što je bio slučaj sa kamenjem u Srebrenici i zoljom u Jajincima... On uvek, kad se nađe pred problemom, pribegava teatarskoj taktici, dramatizaciji situacije i ja se iskreno plašim za fundus Udbe, jer će uskoro ostati bez naoružanja, ako nastave da nam plasiraju ove priče o atentatima”. Kaže i da su se „svi dosadašnji atentati pokazali kao atentati pod znacima navoda, kad vas neko neprestano laže, onda više ne verujete ni ako do realne opasnosti dođe”.
Može biti da Vučić laže sve što kaže, kako tvrdi Pajtić, ali Pajtić je poslednja osoba na svetu koja može to da kaže. Ko je zaboravio, Pajtić je čovek koji je u Skupštini Srbije mahao avionskim kartama koje je, kako je tvrdio, koristila Neda Arnerić da bi iz Bodruma stigla u parlament da glasa. I ne samo što je mahao kartama, nego je tvrdio da je Nedu u skupštini video. Kad je Boris Tadić za potrebe izborne kampanje obelodanio kako je Neda bila u Bodrumu, što je i ona sama rekla, a neko je glasao njenom karticom, obećavši da će to do kraja rasvetliti (nikad nije), Pajtić je bio zapanjen. Ni trepnuo nije kad je novinarima, kojima je pokazivao avionske karte i tvrdio da je Neda bila u skupštini, rekao da ništa o tome nije znao.
Što se tiče Pajtićevih atentata pod navodnicima, trebalo bi da se prisetimo, kratko je pamćenje u ovoj zemlji, koliko je tona papira ispisano da bi se ismejali pokušaji atentata na Zorana Đinđića. Da pomenemo samo nedeljnik „Osmicu”, koji je izlazio u to vreme, a u svakom broju je jedan njen urednik u svojoj kolumni pisao o Đinđiću kao „šefu duvanske mafije” i „izmišljotinama o atentatima na njega”. Nema toga što hrvatski „Nacional” nije napisao o našem premijeru Đinđiću kao takoreći balkanskom mafijašu bez premca, što „Osmica” nije prenela, pa još i dodala. Kolumnista je pisao i pisao, podsmevajući se pokušajima atentata. Kad je premijer ubijen, imao je toliko obraza da ne napiše ništa, za razliku od onih koji, kao Pajtić o Bodrumu, nisu imali nikakav problem da sa priče o „mafijašu Đinđiću”, pređu na hvalospeve „čoveku koji je ubijen pokušavajući da od Srbije napravi demokratsku, uređenu zemlju”.
Nijedna pretnja atentatom nije i ne sme biti predmet podsmeha, ne u ovoj našoj Srbiji, sa ovakvom istorijom. Niti bilo ko ko preti ubistvom sme i može biti oslobođen odgovornosti. Koliko god se takav stav ovde odomaćio, jednom se tome mora stati na kraj. Pretnja smrću nije sloboda govora, tim pre što svako zlo počinje rečima.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.