Vesti
12. 01. 2023.
Branko Stanković: Nema površnosti
Rešenje za nerešiv problem autor emisije „Kvadratura kruga“ Branko Stanković tražio je protekle sedmice u Dunavskoj klisuri. Novinaru prepoznatljivog stila, izgleda i glasa, kojeg svake subote primaju u svoje domove putem malih ekrana, Srbi sa leve obale Dunava i Nere prilazili su na ulici bez ustezanja, fotografisali se i dočekivali kao nekog svoga: „otvorenog srca i duše“.
Razgovarali smo kraj zidina starog, bazjaškog hotela, kod manastira Kusić, u Sokolovcu, Zlatici, Leskovici, Belobreški, razgovarali „između dva kadra“, dva naleta košave, između dva decembarska pljuska, razgovarali u pauzama, usput i preko telefona.
Razgovarali smo na granici dve zemlje o granicama ljudskim, neodstupanjima, pravim vrednostima, težnjama, profesionalizmu, o suštini. Stanković je u dugoj karijeri dobio mnoga i značajna priznanja, a tri su mu „posebno draga“: Zlatni vitez za film „Put ljubavi“, osvojen u Moskvi, Vukova nagrada i nagrda za novinarsku hrabrost „Milan Pantić“.
Otkud „Kvadratura kruga“ u Dunavskoj klisuri?
Moj prijatelj Milan Purić, direktor „Akademije 28“, krenuo je u Rumuniju tragom priča koje sam radio pre sedam godina, priča o Srbima koji su ostavili velikog traga u Temišvaru i Aradu. Onda je on usput svratio i u Banatsku klisuru i bio je fasciniran onim što je ovde zatekao i našao. Ne samo tragovima Srba, nego ljudima koji danas žive.
Onda smo se našli, pitao me da li znam – znam, ali nikada nisam bio. I počeo sam da proučavam knjigu koju je napisao jedan ozbiljan autor i koja se zove „Srbi u Rumuniji“, u izdanju Matice srpske. A veliki deo te knjige posvećen je upravo Srbima u Dunavskoj klisuri.
Čemu ćete posvetiti novu emisiju?
Za Belodedića, našeg i vašeg čuvenog fudbalera, znao sam još ranije da je iz Banatske klisure, ali nisam znao da li je tačno iz Sokolovca ili Belobreške. Tako da sam odlučio da uradim dve emisije. Jednu ću posvetiti njemu, a drugu Banatskoj klisuri, šta je bila kroz vreme, ko su doseljenici sve, odakle su Srbi stigli na ove prostore, iz kojih krajeva Srbije, bivše Jugoslavije, a taj proces traje gotovo čitav milenijum, jer znam da su najveća naseljavanja bila od 15. i 17. veka.
Ali ono što sam našao u literaturi iznenadilo me je. Veliki broj Srba stigao je i posle propasti Prvog srpskog ustanka na ove prostore.
Taj podatak nisam znao tako da ću i to obuhvatizi u priči – te brojne talase seoba na ovom području koje je bilo nemirno kroz vreme.
Čuli ste, videli, čitali o Klisuri i ovdašnjim Srbima, a kakvi su utisci sa lica mesta?
Dosta ljudi još uvek zna srpski jezik. To je prvo iznenađenje.
Drugo, ljudi su gostoprimljivi i dočekaju vas neposredno, otvorenog srca i duše. Kao u mom kraju, ja sam Užičanin, tako da me je to fasciniralo. Na neki način, osetite tu dobru energiju kod ljudi. Neposredni su svi.
Danas sam se uverio u dve situacije. Žena u Radimni koja je bila na prozoru zatečena situacijom i maločas ovde, u Bazjašu, gde smo sreli čoveka. I jedno i drugo uspostavilo se da gledaju emisiju „Kvadratura kruga“ što je, onako, bilo iznenađenje za mene.
„Kvadratura kruga“ prisutna je i ovde, traje tolikih godina, odakle Vam energija i da li nameravate da nastavite da radite to što radite i na način na koji ste i do sada radili?
Pitam se i ja ponekad i verujte da imam situacija da ne znam šta ću za mesec dana raditi, iako postoje neke teme za koje se pripremate i tri meseca unapred. Imam te neke unutrašnje strahove šta poneti za mesec dana, jer su mnoge priče već ispričane. „Kvadratura kruga“ je obeležila već 21 godinu, a pre 15 dana, obeležila hiljadito izdanje. Hiljadu priča, hiljadu emisija, a često su bile po dve priče ispričane u jednoj emisiji.
Svaku noć, dok držite svoje dete ili devojku ili suprugu i da pričate novu priču – dosadilo bi svakome.
Ja još uvek pronalazim i teme i imam neku inspiraciju i ne posustajem ni u ovim godinama. Ušao sam u šezdesetu godinu, a još mogu. Ne znam kako, da me pitate.
Kad smo na nekim teškim terenima gde ima dosta pešačenja, veranja, ovi mlađi iz ekipe popadaju od umora. Ja kažem, kako mogu ja? Njihov odgovor je – ti si navikao. Čekam i ove mlađe da se naviknu.
Da li smatrate da neka ranija priča nije dopričana i da li osećate potrebu da se vratite?
Nekim pričama sam se čak i vraćao. Možda zvuči neskromno, ali kada sam se vraćao nekim pričama od pre 15 godina, kada sam pogledao u arhivi gde mi je trebalo nešto, video sam da mi nismo odstupali od kvaliteta. Samo smo ga nadograđivali. Nismo pristajali na trendove, nego smo se držali standarda dokumentarne forme koju je Radio-televizija Srbije negovala i u najsrećnijim vremenima. To su bila ozbiljna vremena čim je Timoti Džon Bajford došao iz Bi-Bi-Sija i rekao da u RTS-u postoje svi uslovi kao u Bi-Bi-Siju.
Ja sam prosto prošao tu školu dokumentarizma od koje ne odstupam ni danas.
Moja montažerka se smeje i kaže da nema dva čoveka u televiziji koja dođu sa terena sa popisanim svakim kadrom. Evo, sad iz Banatske klisure ćemo se vratiti bar sa 1.200 kadrova.
Postalo je ovo vreme instant novinarstva i na brzinu se sve radi, ja još uvek imam snage da to nosim na takav način. To troši, naravno, čoveka, traži mu mnogo više vremena u posveti same emisije, ali mislim da to i rodi i kvalitet na kraju.
Tajna je u profesionalizmu i u, mislim, onome – kad se radi s dušom i ljubavlju. To gledaoci prepoznaju. Ja se ne prilagođavam trendovima koji su za mene loši trendovi.
Zašto naziv „Kvadratura kruga“?
U matematici postoje tri nerešive zagonetke, jedna je kvadratura kruga, druga trisekcija ugla i treća udvajanje kocke. Pošto su to nerešive zagonetke još od stare Grčke, u životu je čovek nerešiva zagonetka za mene, a ova emisija je okrenuta čoveku koga uvek stavljam ispred i iznad svega i čovek je za mene mera svega. Eto, otuda taj naziv.
Čak i onaj Leonardov znak u špici, on predstavlja idealne proporcije čoveka. Odnos od krajeva ruku do pojasa isti je kao i od nogu do pojasa, iako to ne izgleda tako. To su kao idealne proporcije čoveka.
Ja pokušavam da stvorim idealnog čoveka i da ga prikažem, mada je to nemoguća misija, ali, eto, trudim se da čoveka vratim svojoj suštini, onim pravim vrednostima. To su za mene i dobro, i plemenito, i stvaralaštvo, i rad, i kreacija, i tradicija. To su prave vrednosti na kojima treba da počiva svet uopšte, ali na žalost, mnogo toga se izgubilo. Ali treba sačuvati i na način na koji ja radim, mislim da čuvam.
Koje ste emisije rado pratili u mladosti i da li je, možda, neka od njih uticala na Vaše kasnije opredeljenje i izbor da radite „Kvadraturu kruga“?
Pratio sam dokumentarnu emisiju „Karavan“ koju je radio desetak godina Milan Kovačević, poznati dokumentarista. Još jedan autor i on uspeli su da snime 123 emisije, obišli su prostor skoro cele bivše Jugoslavije, ali tehnologija je bila drugačija, ta filmska, mnogo se teže radilo nego danas. „Kvadratura kruga“ je uspela da snimi 1.000 emisija za 20 godina, mnogo veća produkcija.
Nisam ja imao neke uzore, ali verovatno je u podsvesti imalo i to nekog uticaja. Čak i neki novinari, kritičari TV, porede „Kvadraturu kruga“ da drži te standarde i takav način rada kao što je „Karavan“ nekada. Nema površnosti, nema instant priča, nego je sve – duboko i široko.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.