Vesti

24. 06. 2020.

Autor: Tamara Spaić i Perica Gunjić Izvor: Cenzolovka

Veran Matić: Opasno bi bilo vraćanje suđenja za ubistvo Ćuruvije na početak, to bi ga pretvorilo u farsu

Vraćanje na novo suđenje i novi dokazni postupak bio bi paradoks – da se dokazuje već dokazano. U stvari bi smisao toga bio da na slobodi ostanu svi prvostepeno osuđeni, kaže za Cenzolovku Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, koji podseća da je duboka država kojom upravljaju pripadnici tajnih službi veoma jaka

Prvu i zasad jedinu presudu za ubistvo novinara u Srbiji pokušavaju da pred Apelacionim sudom obore i advokati osuđenih i zamenik tužioca za organizovani kriminal. Oni su se žalili na odluku Odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu iz aprila 2019, kojom su četvorica pripadnika Resora državne bezbednosti osuđena na ukupno 100 godina zatvora zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvija 11. aprila 1999. godine.

Ako padne presuda četvorici osuđenih za ubistvo Ćuruvije, kakva će to poruka biti porodicama žrtava, slobodi i bezbednosti novinara, ali i celom društvu?

Odluka je na Apelacionom sudu. Slavko Ćuruvija fondacija je proteklog vikenda iznela jasno očekivanje od Apelacije da potvrdi presudu i da se ubice Slavka Ćuruvije konačno nađu u zatvoru.

Zbog uloge koju je kao predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara imao u donošenju osuđujuće presude tokom pet godina teškog procesa, pitali smo Verana Matića šta očekuje od Apelacionog suda, koji će o ovom slučaju raspravljati 7, 8. i 9. jula.

Veran Matić: Sudsko veće Apelacionog suda imalo je dovoljno vremena da pažljivo prouči dokazni postupak prilikom suđenja i da sa adekvatnom pažnjom prouči donetu presudu. Smatram da su u toku prvostepenog postupka izneti čvrsti dokazi i činjenice koje nesumnjivo ukazuju na krivicu optuženih.

Iz tog razloga verujem u to da će Apelacioni sud potvrditi prvostepenu presudu kojom su osuđeni nalogodavci i organizatori ubistva Slavka Ćuruvije, i to oni koji su u životu i koje je tužilac optužio.

Takođe očekujem da se ukine mera kućnog pritvora i zameni merom adekvatnom za osuđeno lice po ovoj presudi, što bi značilo da se osuđena lica vrate u pritvorske jedinice, a ne da na „slobodi“ čekaju izvršenje kazne i da je, s protokom vremena, provedu u kućnim uslovima za izvršeno ovako teško krivično delo.

Cenzolovka: Verovali ste da će tužilac u žalbi Apelacionom sudu tražiti maksimalne kazne i momentalno pritvaranje Milana Radonjića i Ratka Romića, a tražio je poništavanje presude. Da li verujete da  Tužilaštvo ima snage da postigne viši stepen zadovoljenja pravde, da dokaže ko je pucao i ko je naručio ovo ubistvo?

Matić: Nemam razloga da u ovom trenutku sumnjam u objektivnost sudskog veća Apelacionog suda. Rešenje u kojem bi Apelacioni sud postupak vratio na početak vidim kao opasno. Bojim se da bi se na taj način dosadašnje suđenje pretvorilo u farsu – suđenje radi suđenja.

Prvostepeni sud je prihvatio da je Rade Marković naložio, a Radonjić naredio ubistvo.

Vođen dosadašnjim iskustvom iz prvostepenog postupka, zabrinut sam za to da bi ponovno suđenje zapravo bilo puko prolongiranje ovog postupka. Podsetiću vas da je u ovom postupku bilo brojnih opstrukcija i pritisaka da se iz dokaznog materijala izdvoje najvažniji dokazi.

Iz toga jasno proizlazi da još uvek postoji veliki uticaj ljudi iz vremena kada je Slavko Ćuruvija ubijen, sa jakom potrebom da se ovaj predmet devalvira i obesmisli, a samim tim i da se oslobode prvostepeno osuđeni za ovo zlodelo.

Izuzetno sam bio iznenađen žalbom tužioca sa zahtevom da se suđenje ponovi. Moje mišljenje je da je to najgora varijanta.

Neću da tvrdim da njegova žalba nije pravno argumentovana, neću da pretendujem da sam veći pravnik od njega, ali ne razumem pravnu logiku tužioca. Tražio je osuđujuću presudu, dobio je osuđujuću presudu, a onda odjednom traži da se poništi celo suđenje i da posle dvadeset godina sve krene iz početka. To nije pravda. Odložena pravda je uskraćena pravda.

Mislim da je bilo i drugih mogućnosti – nije bilo razloga da se traži da se ponovi suđenje nalogodavcima, organizatorima i izvršiocima i da se ponovo dokazuje ono što je već dokazano prvostepenom presudom. Tužilac je mogao da traži da se delimično potvrdi presuda ili da se preinači tako da Apelaciono veće utvrdi novo činjenično stanje koje odgovara optužnici i izvedenim dokazima. Ali oni koji su osuđeni, njihova je krivica dokazana.

Sudsko veće Apelacionog suda ne mora da ukida prvostepenu presudu. Ono je dugo proučavalo slučaj, planirana su tri dana saslušavanja žalbi, i verujem da će, uzimajući u obzir navode i argumente iz žalbe tužioca, doneti adekvatnu presudu.

Presuda je prvi korak u otkrivanju pune istine

Cenzolovka: Da li zadovoljstvo presudom, uprkos tome što su i ubica i nalogodavac ostali nepoznati, predstavlja priznanje nemoći i prihvatanje realnosti da nam je pravosudni sistem slab, a tajne službe jake i pune jataka zločinaca?

Matić: Ova presuda je ono što se moglo dobiti u datim okolnostima posle toliko vremena opstrukcije istrage, pa potom tokom suđenja. Retkost je u svetu da je šef obaveštajne službe optužen i da mu je presuđeno (zasad prvostepenom presudom). Retkost je da se ubistva novinara razotkriju (čak u 90 odsto slučajeva se ne otkriju ubice i nalogodavci). Još je veća retkost da se sve dogodi posle toliko vremena od ubistva.

Osnivanje Komisije za istraživanje ubistava novinara, sa uključivanjem medijske zajednice u postizanje pravde, bilo je jedinstveno u svetu. Zbog toga sam veoma zadovoljan ovim rezultatom.

Na ovu presudu gledam kao na neki osnovni okvir pravde u ovom slučaju, i kao na neki prvi stepenik. Sigurno je da će se nastaviti ovaj proces, sada pred Apelacijom i kasnije verovatno kroz još neke žalbe nekih od aktera. I to je ta druga faza borbe za pravdu, za istinu o ubistvu našeg kolege Slavka Ćuruvije.

Ako ne budemo i dalje radili na ovom slučaju, na potvrđivanju presude, na otkrivanju onoga što do sada nije otkriveno kada je reč o ovom zločinu, ako ne budemo radili i na otkrivanju mehanizama opstrukcije istrage… rizikujemo da izgubimo i ono što smo do sada stekli, jer je i pravosudni sistem slab, i dobijam utisak sve slabiji, i posebno neosetljiv na starije slučajeve, zločinci doživljavaju da budu tretirani kao heroji, duboka država kojom upravljaju elementi tajnih službi veoma je jaka. I to sve nije problem vezan za rešavanje ovog slučaja, već za sudbinu celog društva.

Zbog toga je ovaj slučaj simbol, slučaj indikator, i slučaj od kojeg ne smemo odustati.

DA BISMO PREŽIVELI, VAŽNO JE DA SE BRZO RESETUJEMO

Cenzolovka: Kako ocenjujete ponašanje medija i novinarske zajednice prema suđenjima u kojima su novinari žrtve?

Matić: Naša profesija je dosta radikalno podeljena, i to se ogleda i kada je reč o napadima na novinare, suđenjima itd.

Veoma često vlada velika mobilizacija da se brane prava novinara naše političke orijentacije, ali je veoma mala spremnost da se skače u odbranu novinara koji nam nisu politički prirasli za srce.

Često imamo situacije da se diže velika buka, npr. kod OEBS-a i sličnih međunarodnih organizacija, zbog anonimnog tvita u kojem se vređa novinar kojeg volimo, ali nemamo vremena da dođemo u Jagodinu i podržimo porodicu novinara koji je zbog istraživačkog novinarstva ubijen pre nego što je istraživačko novinarstvo postalo toliko popularno i gotovo jedino važno kod donatora.

Brojni su primeri takvih nedoslednosti, koje su ugrađena greška u sistem odbrane novinara, prevencije, neuspeha pred institucijama sistema, neuspeha u zagovaranju, poboljšanju položaja novinara.

Kada smo pozvali na to da druge redakcije nastave priče zbog kojih je nastradao kolega Jovanović, odazvali su se samo Cenzolovka i Insajder, na suđenja dolazi malo predstavnika udruženja, na zadnjem ročištu samo jedna kamera…

Mi smo svojevremeno u B92 na svaku represiju i zabranu reagovali najmanje duplo većom snagom kada smo se vratili u etar, većim prisustvom programa zbog kojih smo stalno bili pod represijom. Mislim da je taj recept važno uvek primenjivati.

Sada dobijam utisak da posle svake represije, nekažnjivosti, da nas je sve manje, sve manje kapaciteta, solidarnosti i profesionalizma.

Bilo bi veoma važno neko urgentno resetovanje. Da bismo svi preživeli.

Prvi korak bi mogao da bude ujedinjavanje razjedinjenih udruženja prvo po onome što najviše ugrožava profesiju – bezbednost, osvajanje sloboda i sindikalna prava novinara.

U istoj ravni je i etičnost koja nema više aršina već mora biti jedinstvena i mora postojati jedan savet za etičnost u medijima, tj. nadležnost Savet za štampu proširiti i na sve medije.

Ne zamenjujem teze u smislu da smo sami krivi zbog situacije u kojoj smo, već dosledno odgovaram na pitanje i govorim o putu kojim možemo sami da utičemo na našu poziciju sa maksimalnim efektima. Razjedinjenima neće nam pomoći ni pritisak međunarodnih institucija, uslovljavanja EU, uvođenje sankcija i sl.

Mediji, udruženja ne mogu postati partije pa kroz parlamentarnu bitku osvajati slobode, povećavati bezbednost. Ali mogu udruženi pronalaziti mehanizme zaštite, stvarati inovativne biznis modele, snažiti zajednicu.

Cenzolovka: Šta bi, po vašem mišljenju, bile realne opasnosti od ponavljanja suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije pred Višim sudom ukoliko Apelacija donese takvu odluku?

Matić: Tokom suđenja imali smo puno neobjašnjivih odluka sudskog veća, nismo dobili adekvatnu saradnju predstavnika službi koji su mogli da daju više kvalitetnih informacija. Kao da se „služba“ čuvala vrlo pažljivo.

Nedavno sam čitao u knjizi zamenika direktora BIA u vreme ubistva premijera Đinđića, Gorana Živaljevića, koji, na primer, otvoreno brani pripadnike Devetog odeljenja DB (odeljenje za tajno praćenje) – sa tezom da su oni samo radili svoj posao. Čak ide dotle da više govori o spekulaciji da bi to radili i da im je neko naredio da prate Miru Marković, pa onda objašnjava šta bi tada radili.

A nije se potrudio da izanalizira svedočenja svih onih koji su pratili Slavka Ćuruviju 48 sati do ubistva, uključujući i obilazak mesta ubistva. Nismo dobili nijednu novu informaciju koja bi pomogla dodatnom razjašnjavanju ovog ubistva, iako postoje vrlo jasne indikacije da je neko od onih koji su se poslednji povlačili iz ulice sa zadatka praćenja morao da vidi ko je ušao u ulaz, ubio Slavka i jednostavno otišao…

Živaljević u glorifikaciji pripadnika Devetog odeljenja kaže „da su svi oni jedva dočekali da negde oficijelno ispričaju ono što znaju u vezi sa tim problematičnim praćenjem ljudi iz 1999. godine“… „Ubeđen sam da ništa nisu prećutali, a i zašto bi.“

Moj utisak tokom praćenja suđena jeste da su sve prećutali. Da su sve „pozaboravljali“, a u stvari je sve vreme suđenja emitovana solidarnost svih učesnika: direktora Službe Radeta Markovića, optuženih egzekutora, advokata odbrane, svedoka…

Često sam imao utisak da se sudi ubijenom Ćuruviji, njegovoj porodici, koja insistira na razrešavanju slučaja, Komisiji i pripadnicima Radne grupe, koja je radila na istraživanju ovog zločina, da se sudi pokušajima da se ustanovi pravda.

Svi se sećamo pokušaja da se odlukama sudskog veća donese presuda i pre kraja suđenja izbacivanjem ključnih dokaza iz samog procesa, i to dva puta, a koje je u proces svojim odlukama vraćala Apelacija.

Možemo misliti koliko će nove amnezije, koliko izmenjenih iskaza i svedočenja biti ako se dogodi ponavljanje procesa. Videli smo u slučaju suđenja predsedniku Opštine Grocka Simonoviću i drugima za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića da je, i pored priznanja aktera, odugovlačenjem suđenja stvoren prostor za uticaj na svedoke i počinioce i, naravno, svi su promenili iskaze.

U isto vreme Romić i Radonjić su u kućnom pritvoru, ali sa puno više slobode, a o Kuraku da i ne govorimo. Za njim sve ovo vreme nije ni bilo ciljane potrage, iako su postojale informacije o tome gde se nalazi.

Mislim da bi vraćanje na novo suđenje i novi dokazni postupak bio paradoks – da se dokazuje već dokazano, a u stvari, da je smisao da na slobodi ostanu svi i da večnim odugovlačenjem postane irelevantna odluka suda kad god bude bila doneta.

Novinari gube ako nema solidarnosti

Cenzolovka: Pre dve godine ste, tokom prvostepenog suđenja ubicama Slavka Ćuruvije, optužili sudsko veće da opstruiše postupak. Zbog toga su vas udruženo napali sudije i advokati, a Advokatska komora Beograda je čak tražila uvođenje zatvorske i novčane kazne za novinare koji komentarišu sudski postupak. Koliko su, po vašem mišljenju, interesovanje i pritisak javnosti važni za suđenja u kojima su novinari žrtve?

Matić: Meni je izuzetno žao što je toliko malo naših kolega pratilo suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ovo je bila šansa da se iskaže solidarnost, da se nešto nauči, stekne iskustvo. Žao mi je što udruženja nisu imala profesionalni monitoring samog suđenja i distribuciju informacija globalno sistemski, jer je ovo bilo suđenje koje je bilo i presedan i svetski interesantno.

Žao mi je što naši mediji nisu odvojili više vremena za praćenje ovog suđenja dubinski, analitički, istraživački. Žao mi je i što nisam video u publici studente novinarstva, njihove profesore… ovo je bila jedinstvena velika škola.

Isti gorak utisak imam prateći neke druge slučajeve, suđenja… gde bismo morali da vidimo konkretnu podršku medijske zajednice.

Na poslednjem ročištu palikućama iz Grocke ponovo su viktimizirane žrtve, kolega Milan i njegova supruga. Njima je bilo izuzetno važno to što sam bio prisutan na suđenju, što smo mogli da razgovaramo, da čuju neki savet, reči utehe, solidarnosti. Da vide da nisu sami.

I generalno mislim da se mnoge i političke i sudske odluke donose kada se proceni i „javno mnjenje“, reakcije javnosti itd., te ako nema jasnog stava medijske zajednice stalno, jasno i vidljivo, onda će prevladavati ona druga strana u odlukama.

Cenzolovka: Na suđenju za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića bili smo nedavno svedoci klasične viktimizacije žrtava, gde sudija dopušta advokatima okrivljenih da pitanjima ponižavaju žrtvu. Kakva su vaša iskustva iz praćenja suđenja?

Matić: Moj je utisak da u najvećem broju slučajeva advokati odbrane caruju sudnicama. Dobija se utisak da im ne može niko ništa. Zora Dobričanin redovno kasni na suđenja i nema nikakve sankcije. Kao da se ništa nije dogodilo, a suđenje kasni, uz stalne opstrukcije advokata kojima kazne ništa ne znače kada ih ima, a obično ih nema.

Upravo na suđenju Simonoviću stiče se utisak kao da su u potpuno defanzivnoj situaciji klupa na kojoj sedi tužilac i advokat oštećenog. Advokati odbrane deluju timski, jedinstveno, isijavaju sigurnost – kao da znaju ishod unapred… Sudija često izgleda kao neko ko više vodi računa o smicalicama advokata odbrane nego o postizanju pravde, zaštite žrtava…

Uvek mi se nameće paralela sa položajem žena koje su silovane i koje moraju da učestvuju u pravnoj proceduri, koja izgleda kao novo nasilje. Uzimajući to u obzir, čini se razumljivim da žrtve, i kada imaju čiste slučajeve, izbegavaju da se upuste u postizanje pravde. To je strašna činjenica za vladavinu prava.

A da ne govorimo o instituciji „zaštićenog svedoka“, koji u raznim slučajevima kada je reč o ratnim zločinima ne da nisu bili zaštićeni već su bili klasične žrtve onih koji su morali da ih čuvaju.

Ja znam da je cena nezavisnosti, savesnosti u obavljanju profesije dosledno vrlo visoka, ali svako od nas to ima u vidu kada počinje da se bavi svojim poslom – novinarskim ili sudijskim, tužilačkim. Ne postoji vladavina prava ako nema dosledne težnje da se dogodi pravda. Nema novinarstva bez dosledne uloge zaštitnika javnog interesa po bilo koju cenu.

Nažalost, kao što u našoj profesiji imamo sve više novinara zaštitnika vladajućeg političkog establišmenta umesto čuvara javnog interesa, tako i u sudstvu imamo težnju da se štite interesi vladajuće oligarhije i drugih moćnika, a ne pravde.

Ništa se ne rešava bez pritiska javnosti

Cenzolovka: Šta očekujete od sudija, a šta od tužilaca kad su u pitanju procesi za ubistvo i pokušaje ubistva novinara i u kojoj meri oni ispunjavaju vaša očekivanja?

Matić: Sva ubistva sa političkom motivacijom moraju da dobiju svoj epilog. Nažalost, imam utisak da je svako od tih ubistava, npr. iz devedesetih – od generala policije, brojnih policijskih inspektora, ministra odbrane, direktora JAT-a, visokog službenika DB Gavrilovića, namerno ostalo bez procesuiranja. Kao i brojni slučajevi ratnih zločina. Isto bi se dogodilo i sa slučajem ubistva Slavka Ćuruvije da nije bilo snažnog pritiska novinara i aktivnog učešća kroz Komisiju za istraživanje ubistava novinara. Sudije i tužioci spadaju takođe u segment društva koji je snažan indikator stanja u društvu. I oni koji se bave istraživanjem korupcije ili suđenjem naređenih ubistava sa političkom pozadinom ili ratnih zločina najčešće su pod policijskom zaštitom.

Upravo zbog toga je neophodno da se posveti posebna pažnja prevenciji kada je reč o bezbednosti novinara, tužilaca, sudija, policajaca… Umesto ohrabrivanja, imamo postepeno povlačenje svih ovih profesija pred poslom koji bi morali da obavljaju na najposvećeniji mogući način, ali pošto ne postoji društveni konsenzus, pa i u samoj vlasti, oko beskompromisnog gonjenja svih koji krše zakone ili predstavljaju pretnju bezbednosti, pasivizacijom dobijamo praktično urušavanje sistema uspostavljanja pravde.

Cenzolovka: Kako vidite stav Tužilaštva za organizovani kriminal da ne može da preuzme istragu ubistva novinara Milana Pantića, koju predlaže Komisija za istraživanje ubistava novinara?

Matić: Dobijam utisak da u rešavanju slučaja ubistva Milana Pantića nema političke volje kao što je bilo u slučaju rešavanja ubistva Slavka Ćuruvije. Ne mogu da razumem razloge za to. Rešavanje ovog slučaja jeste kompleksno, teško, ali baš zbog toga je osnovano Specijalno tužilaštvo.

Ja ne znam da li bi preuzimanjem ovog slučaja od strane TOK-a slučaj bio rešen, ali bih mogao da svedočim da je sve učinjeno. Ovako imam utisak da se stoji na pola puta, da je Radna grupa pri Komisiji uradila veliki posao u istrazi, ali je stigla do nekog maksimuma i sada je potrebno dodati nove puteve koje može da otvori Specijalno tužilaštvo.

Cenzolovka: Šta su, po vašem mišljenju, glavni uzroci neefikasnosti suda?

Matić: Zakazivanje ročišta svakog meseca u samo dva ili tri dana, sa razlogom da nema dovoljno kapaciteta u prostornom smislu, bilo je najčešće obrazloženje sporog odvijanja procesa. I to je nešto što je rešivo. Ne razumem zbog čega se ne rešava. Jer da bi se zadovoljila pravda, to se mora dogoditi u kratkom periodu. Ništa od izvedenih dokaza tokom ročišta nije zahtevalo neke posebne uslove. Nisam razumeo često „jedenje vremena“ u izvođenju dokaza – puno praznog hoda, pitanja koja ništa ne otkrivaju, odgovori koji su opstrukcija itd.

Protokom vremena od jedne snažne rešenosti da se efikasno dogodi pravosnažna presuda, reklo bi se neprikosnoveno izražene želje, vrlo brzo se ulazi u relativizaciju, i kreće mašinerija odbrane koja vremenom tu neprikosnovenu želju pretvori u blagu preporuku… I onda se u javnosti tako i čita politička volja ili javno mnjenje… To svakako utiče i na sudska veća, predsednike sudova…

Pomešane poruke zbunjuju, i svi koji su podložni praćenju tih signala počinju da se dvoume. Od potpuno čiste policijsko-tužilačke slike slučaja paljenja kuće Milana Jovanovića, preko ponašanja bivšeg predsednika Opštine Grocka Simonovića, koji se ponaša kao vlast u sudnici, preteći i tužiocu, i nereagovanja na takvo ponašanje, dobija se utisak da je ovaj bivši član GO vladajuće partije i dalje u ogromnoj političkoj moći. Na lokalnom nivou se politika nije bitno promenila. Država nije poslala signal kroz pomoć obnovi kuće oštećenog…

Sve je manje iskaza oko neophodnosti efikasnog suđenja. I po poslednjem ročištu može se videti ofanziva Simonovića koja ničim nije omeđena.