Вести
05. 10. 2011.
Новинарство као домовина
Истакнути словеначки и српски новинар, упамћен по написима у „Политици”, о професионалном суверенитету, „златној средини” у приступу властима…
Рођен у Италији, одгајан на словеначком, школован још и на руском и немачком, славу је стекао кад је људе, који су себе и свет обликовали на енглеском, описивао на – српском. Такав феномен је Јуриј Густинчич, једна од врло ретких, још активних, новинарских легенди на просторима бивше Југославије.
Упамћен је као врсни „Политикин” стални дописник из Њујорка и Лондона, а актуелан је као коментатор словеначке „Младине” и телевизије. Разговарамо поводом његовог недавног уласка у десету деценију живота и 70 година у новинарству, чиме се испољио и као охрабрујући изузетак од два правила: да са овог света новинари одлазе брже од већине савременика и да је наша професија „добра само ако се на време оде из ње”.
Дуговечност му је, чини се, повезана с новинарским стилом („стил је човек”). Његови написи, у којима је речима тесно а мислима пространо, одолевају пролазностима, као и он сам. – Ја немам тај осећај, о трајној вредности оног што сам написао, причају моји пријатељи – каже.
– Они ме одвраћају и од помисли да више не радим, кажу: „Јурка, нестаћеш ако престанеш да пишеш.”
Истичете да су за рад новинара неопходне скептичност и дистанца (сопствено расуђивање о догађајима и понуђеним садржајима). Има ли их данас довољно?
– Дистанца се раније лакше успостављала, јер је било више времена за расуђивање. Сада често млади новинари једноставно искористе оно што добију. Недостаје и одмерена дозе скепсе без које, такође, нема доброг новинарства. У време комунизма, написи „Политике” о свету ширили су видике, прилично сужене на унутрашњој сцени.
Густинчич примећује, уједно, да поруке дописника из демократских друштава ни до данас нису довољно уважене, па да се „неки проблеми које смо имали у бившој Југославији вуку и даље”.
Који су то проблеми?
– Многи новинари или сувише нагињу званичној политици или о власти пишу претерано лоше само да би доказали да су слободни. Мањка златна средина, ни сувише уз власт ни сувише против ње. У читавој причи о мом животу, увек сам се одмеравао – шта смем, шта не смем.
Настојао сам да пронађем средње решење, да ниједну тему не одбацим али да увек размислим у каквом ћу облику да је напишем. То је био мој професионални аксиом.
Забринут је, и он, за будућност новина, чији је положај уздрман Интернетом и другим средствима муњевите комуникације, а остаје умерени оптимиста.
– Тиражи ће опасти али ће опстати штампани медији с паметнијим и новинарима и читаоцима.
Поверава ми да је њему новинарство „паралелна” домовина, подручје на коме је успоставио специфичан професионални суверенитет, који штити „колико год је могућно” од уплитања споља.
– Неки су, додуше, мислили да ја постајем оно што ме окружује а, у ствари, добро сам се осећао, свуда где сам дуже боравио. Волео сам Москву (у којој је провео 12 година до 1944, уз оца „професионалног револуционара”), највише волим Лондон (у коме је до 1966. радио девет година и где му је супруга, Београђанка Радмила Гавриловић, помагала у овладавању српским језиком и родила сина Андреја, сада такође новинара), а волим и Њујорк (14 година, до 1983.), Праг (о чијем је „пролећу” 1968. извештавао), Београд, Љубљану…
Понавља да је „словеначки и српски новинар”. Подсећа и на друге спојеве:
– Радио сам 35 година (до 1985) у листу који је основао син Словенца (Владислав Рибникар), а у Љубљани, где сада живим, градоначелник је син Србина (Зоран Јанковић).
Кад више нисам имао питања, рекао је:
– Сагледавам својих 70 година новинарства, од којих највећи део у „Политици”, и морам да кажем да сам срећан човек. Било ми је лепо.
Биографија му је за филм. И добила га је. У част његовог 90. рођендана недавно је РТВ Словеније снимила и емитовала документарац под називом „Век Јурија Густинчича”.
За данас је предвиђена његова београдска премијера, уз присуство носиоца насловне „улоге” и ауторке, у организацији Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, а сутра треба да буде приказан и студентима Факултета политичких наука.
Антрфиле : Новинарска велесила
Јуриј Густинчич припада саставу Спољнополитичке рубрике „Политике”, који је својевремено, у време хладног рата, важио за „новинарску велесилу”. У тиму су били и М. Радојчић, А. Ненадовић, Л. Давичо, Р. Бајалски, Д. Ранчић, Ђ. Јулиус, З. Жујовић, Д. Пешић, Д. Симић, Б. Дикић, Ђ. Раденковић, В. Ђукић, Д. Траиловић… уз ветеранску потпору пионира дописниковања из иностранства Предрага Милојевића.
Написи Спољнополитичке рубрике, знатно су доприносили популарности „Политике”, међу чијим су многобројним читаоцима били и специјалисти са ондашњег Запада и Истока – каже Густинчич.
Момчило Пантелић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.