Вести

19. 07. 2011.

Извор: Јутарњи лист

Драго Хедл: Главаш је планирао ликвидирати ме на линији бојишнице, а убојство приписати побуњеним Србима

Загреб - Било је вруће, спарно недјељно поподне, 7. српња 1991. У редакцију Гласа Славоније, у којој сам тада био главни уредник, стално су стизале узнемирујуће вијести с терена. Рат не само да се осјећао у зраку; његови први пламичци који ће ускоро букнути у огроман пожар, посвуда су се ширили.

Док смо се договарали око насловне странице, јављено ми је како су ме дома тражили неки људи и рекли да се хитно јавим у мјесну заједницу како бих преузео мобилизацијски позив. Већ за неколико сати добио сам зелену, пластифицирану исказницу Збора народне гарде с бројем 0608 и потписом Бранимира Главаша, тадашњег секретара Секретаријата за народну обрану.

Док сам сједио, надомак његова уреда, у подруму дворишне зграде у Жупанијској улици 4, у средишту Осијека, чекајући да задужим војну одору, лако сам закључио зашто сам, као једини главни уредник у Хрватској, тог 7. српња, добио мобилизацијски позив. Била је то одмазда за одбијање да проводим уређивачку политику какву је тражио Главаш.

Тако сам, уз Виктора Иванчића, главног уредника Ферала, који ће касније “по казни” као и ја, бити мобилизиран, био једини главни уредник неког хрватског медија с исказницом Збора народне гарде.

Зват ће вас параноиком

Управо невјеројатном коинциденцијом, точно два десетљећа касније, почетком српња ове године, док је још био заповједник Копнене војске, генерал Младен Круљац изашао је у јавност са шокантном информацијом. Тицала се мене. Рекао је како му је замјеник начелника Главног стожера оружаних снага, генерал Славко Барић, дошао с идејом да се распита о мени, те да му помогне у мојој ликвидацији.

Круљац је био познат по друштву тврдих и нимало њежних момака, па се Барићу ваљда учинио као најбољи могући “извођач радова”. Круљац је, каже, био запрепаштен и глатко је одбио понуду. Тако се, у два српња, у размаку од двадесет година, затворио круг различитих пријетњи, које су, с мање или више интензитета, пратиле мој новинарски посао.

Први догађај, чудну мобилизацију у ЗНГ тада нисам схватио као Главашеву пријетњу, већ као притисак. Тек ћу касније сазнати да је идеја била послати нас неколико неподобних на линију бојишнице, ондје ликвидирати и убојства приписати побуњеним Србима. Тада сам, наравно, схватио да је оно што сам сматрао притиском и покушајем дисциплинирања, била итекако озбиљна пријетња.

Други догађај, Круљчева изјава о планирању моје ликвидације, била је потпуно експлицитна и није оставила простора никаквим двојбама.

Када се у двадесетогодишњем распону између та два догађаја, појави још десетак сличних, и када они доспију у јавност, вјеројатност да будете перципирани као параноична особа ли нетко тко си на тај начин подиже цијену, више је него изгледна. Лако ће вас оптужити да сами себи пишете пријетећа писма, да виђате духове, да сте “психијатријски случај”, обузет манијом прогањања. Па што урадити кад стигне пријетња?

Самозатајно шутјети и стрепити да би се могла остварити, или с тим изаћи у јавност? Јер, јавност је ипак понајбоља заштита: када информације о пријетњи испливају, мањи су изгледи да ће се остварити. Пријавити пријетњу па добити епитет параноика, или шутећи о свему живјети с њом, питање је без универзалног одговора.

Галбрајтова интервенција

Кад ми је почетком деведесетих прошлог стољећа један заступник ХНС-а пренио Главашеву поруку да ће ме, због мојих тада објављених текстова о осјечким ратним злочинима, претворити у прах и пепео, пријетњу нисам пријавио полицији. Каквог би то смисла имало и какву бих заштиту могао очекивати, када је шеф осјечке полиције био Главашев кум, а он, Главаш, један од најмоћнијих људи у држави.

Помоћи ми је могла једино јавност. А кад је вијест онамо доспјела, убрзо је стигла и до тадашњег америчког велепосланика у Хрватској Петера Галбрајта.

Иако га тада још нисам познавао, назвао ме дома, изравно, без посредовања тајнице, и понудио да тог поподнева разговара с предсједником Туђманом и министром обране Шушком, с којима се требао срести и упозори их што ми је запријећено. Догађај је касније забиљежен и у годишњем извјештају Стејт Депратмента. Сигуран сам да је то била много дјелотворнија заштита него да сам се тих година обратио полицији.

Увјерио сам се у то када ми је, убрзо након што је на изборима 2000. године ХДЗ сишао с власти стигао позив, прво из Министарства унутарњих послова, а потом и из Министарства обране, с понудом да могу, ако то желим, добити увид у своје досјее о тајном праћењу цивилних и војних сигурносних служби.

Био сам међу 120 хрватских новинара које је прислушкивао и пратио СЗУП, и међу двадесетак које је надзирала тадашња војна обавјештајна служба, СИС. Колебао сам се узети ли уопће у руке оно што су о мени скупљали тајни агенти, или се тиме не оптерећивати, но знатижеља је превладала.

Читајући у својим досјеима како сам "често путовао у Мађарску", што уистину јесам, као и већина људи уз границу, ондје купујући тада знатно јефтиније живежне намирнице; или да сам једном ишао у СССР (гдје до тада уопће нисам био), или смијешне биљешке о неким разговорима с колегама из Ферал Трибунеа, осјећао сам микс подсмијеха и срџбе.

Било ми је смијешно када сам видио на што су, уходећи ме, узалуд трошили прорачунске паре и љут прочитавши да су у досјеима наводили и податке о мом тада малодобном сину. Очекивати да ће вас заштити у тадашње Туђманово вријеме, са стигмом "државног непријатеља", кога су – као и још 120 колега – уходили и прислушкивали, било би исто као да сте од џелата, док држи омчу, тражили помиловање.

Ипак посве је друго кад вам се нетко док мирно пролазите улицом унесе у лице урлајући како ће вас убити као пса. Догодило се то у свибњу 2006, а како ми је ту пријетњу у лице изрекао зајапурени предсједник младежи Главашевог ХДССБ-а, није било тешко закључити чиме је инспирирана.

Крајње је то неугодан доживљај: ерупција бијеса, дивљи сјај и патолошка мржња у очима тог младића којега до тада нисам познавао, јасно су показивала да је у стању остварити пријетњу. Не знате је ли наоружан, хоће ли испод сакоа извући пиштољ или бодеж, или ће тек вербално, вулгарно пријетити. Тада сам први пут случај пријавио полицији. Понајвише зато што сам имао повјерења у тадашњег полицијског начелника, Владимира Фабера, који је дошао у Осијек да би расвијетлио ратне злочине.

Младић је убрзо пронађен, Државно је одвјетништво поднијело казнену пријаву и осуђен је на шест мјесеци затвора, увјетно на три године.

Кад смо се срели на суду, гдје је наравно негирао пријетњу, осјећао сам онај исти микс расположења, у распону од подсмијеха до љутње, какав ме обузео док сам читао своје досјее.

Љутње због тога што је лагао, подсмијеха када је суцу, на његово питање, одговорио како су му мјесечна примања двије тисуће куна. На суд се довезао БМW-ом вриједним бар 50.000 еура, да би недуго затим, тај 27-годишњак с мјесечним примањима од 2000 куна, купио још скупљи аутомобил, нови Ауди, теренац.

И какве вајде од свега тога: суда, исказа, свједока, одвјетника и на крају вијести од неколико редака у црној кроници локалних новина.

Кад сам у сандучићу пронашао поштом послану омотницу, налик онима какве се виде у криминалистичким филмовима, гдје су адреса и порука састављени од слова изрезаних из новина, или кад ми је, недуго затим, приспјело писмо с мртвачком главом, колебао сам се што учинити.

Није то исто што и телефонска узнемиравања, позиви у глухо доба ноћи с прикривеног броја, јер с тим се брзо навикнете живјети, а проблем можете лако ријешити: искапчањем телефона.

Пријетећа писма с мртвачком главом и најављеним убојством ипак су нешто друго. Јер, када пишете о организираном криминалу или корупцији прилично вам је јасно да пријетње могу доћи искључиво из круга особа на које се то односи. Иако то, у практичном смислу ништа не значи, круг је ипак сужен. Но, писање о ратним злочинима битно шири круг могућих нападача. Од оних које то изравно погађа, до њихови симпатизера, назови "домољуба" али и дијела квазипатриотске јавности, несклоне да се о таквим стварима пише.

Кад је недавно у Београду ухићен Ратко Младић и кад се на просвједима окупила гомила његових присташа, једна београдска колегица, позната по истраживању о српским ратним злочинцима, тада ми је рекла: сваки од њих, сваки од тих неколико тисућа ликова закрвављених очију, потенцијални је нападач на мене.

И сâм сам то знао. Зато сам оне двије несретне коверте однио у полицију. Убрзо, на моје изненађење, јавили су како су пронашли сумњиву особу која је дома имала моју фотографију, скинуту с интернета. Становала је у истој улици гдје и ја. Рекао им је да скупља фотографије хрватских новинара (!), онако како клинци скупљају сличице ногометаша, што наравно није забрањено, дакле ни кажњиво.

Једина корист од пријаве полицији било је откриће о постојању мени до тада непознатог хобија: скупљање слика хрватских новинара. Ипак, полиција је рекла како ће ноћу надгледати улаз зграде у којој станујем и мој аутомобил на паркиралишту. И уистину, једном су ми то и показали, патрола је помно биљежила сваки обилазак моје зграде уз напомену "ништа сумњиво није примијећено".

Док вам полиција ноћу обилази кварт и мотри на вашу зграду и аутомобил пред њом, нешто је сасвим друго од онога када добијете њихову 24-сатну заштиту, кад се уз вас залијепе попут фластера, мотрећи као анђели чувари, да вас нетко не устријели.

Кад је полиција након једне пријетње оцијенила да су ствари озбиљне, позвали су ме и објаснили да је цјелодневна заштита нужна. Осам полицајаца, по двојица у свакој смјени, даноноћно су били уз мене.

Кад бих некамо намјеравао из стана, морао сам им претходно телефонирати и најавити камо идем и с ким се намјеравам сусрести. Сиђем лифтом у приземље, они већ ондје стоје и отпрате ме до аутомобила. Па возе за мном. Одем у послугу да бих купио крух, млијеко, новине или воће, они неколико корака иза мене. Сједнем у кафић да разговарам са суговорником, моји "фластери" пар су столова даље. Враћајући се кући, излазим из аутомобила, они за мном, до дизала. Док спавам у својој удобној постељи, они цијелу ноћ сједе у аутомобилу пред мојом зградом. Било ми је жао тих људи, па сам им знао однијети сендвич или колач, или их позвати на каву.

Цјелодневна пратња полиције потпуно ће вам промијенити живот. Не само што нестаје било какве приватности кад изађете из своја четири зида, већ што сте потпуно онемогућени у обављању посла.

Замислите ситуацију када се у размјерно малом Осијеку, гдје сватко сваког познаје, желите сусрести с особом која има занимљиве информације, а већ након два дана што сте добили полицијску заштиту о томе бруји цијели град.

Тко ће с вама разговарати или сјести у кафић да би вам предао омотницу с каквим повјерљивим материјалом или испричао нешто што новинара може занимати, а два стола даље од вас сједе полицајци у цивилу.

Новинарски посао најрањивији је на такве ситуације. Поготово јер људи и данас, због свеопће параноје о прислушкивању, пазе што причају у телефонским разговорима, па повјерљиве информације радије преносе у четири ока. Осим дакако, кад знају да их може замијетити полиција која вас чува. Зато сам био најсретнији човјек на свијету кад су ми рекли да је заштита укинута.

Готово ни један хрватски новинар, који је посљедње десетљеће и по писао о организираном криминалу, корупцији или ратним злочинима, није био лишен сличног искуства. О томе је недавно објављена цијела књига. Моја је прича само једна од многих, о бављењу опасном професијом у годинама опасног живљења.

Драго Хедл