Вести

09. 05. 2014.

Аутор: Марија Кртинић Извор: Данас

И Хегел и Гете сумњичени за комунизам

Двадесет година постојања Краљевине Југославије обележила је сумњичавост према страним новинарима који су посећивали Југославију, као и дописницима који су из ње редовно извештавали, истиче на почетку разговора за Данас Право историчарка Ивана Добривојевић.

 

Одговарајући на питање како се рад новинара и страних дописника мењао са променом власти у историји Југославије, она каже да је у доба шестојануарског режима краља Александра (1929 1935) Централни Пресбиро, пропагандно тело задужено за надзор над штампом, правио детаљне месечне извештаје о активностима страних новинара који су долазили у Југославију. Извештаји су осим основних генералија новинара, садржали и детаљан опис њиховог кретања, а неретко и списак лица са којима су се сусретали и разговарали, као и која су питања том приликом постављали.

Ови извештаји су обавезно садржали и квалификацију "пише позитивно, може бити користан" или "пише тенденциозно". Новинари који су афирмативно писали о шестојануарском режиму бивали су награђени. Приликом сваке следеће посете земљи могли су рачунати на лако добијање интервјуа од чланова владе, али и на бесплатне железничке карте.

Са друге стране, они новинари чије је писање карактерисано као "тенденциозно" најчешће нису могли добити визу за следећу посету. Власти нису презале ни од протеривања страних дописника, па је тако због "непријатељског" држања према режиму и неповољних натписа о Југославији 1929. године протеран дописник Берлинер Тагеблата, а 1932. и дописница Тајмса.

Како је изгледала штампа у периоду владавине краља Александра Карађорђевића, посебно у периоду Шестојануарске диктатуре? Које су теме биле дозвољене, а које забрањене за новинаре? Шта су то власти највише желеле да прикрију?

Иако је Видовдански устав гарантовао слободу штампе, већ је први Закон о штампи, донет 1925. године, био рестриктиван. Закон је наишао на оштру критику, а многи су истицали да по свом садржају овај законодавни акт много више личи на какву полицијску уредбу него на закон. Године 1929. донет је нови закон о штампи. Слобода штампе више није ни декларативно гарантована, а власти су могле забранити све оне листове за које би процениле да су у тексту увредиле краља и чланове краљевског дома, органе власти, изазивале мржњу против државе у целини, изазивале верски и племенски раздор или пак подстицале грађане на мењање закона.

Одлуке о забранама су доносили државни тужиоци или полицијске власти, а на њихово решење није било могуће уложити жалбу. Министар унутрашњих послова је могао да потпуно забрани излажење новина уколико су биле бар три пута у месецу забрањене, ако не штампају исправке власти у наредном броју или ако одговорно лице не плати новчану глобу на коју је осуђено у року од три дана. За кривична дела учињена по Закону о штампи одговарали би заједно писац, уредник, издавач, штампар и растурач, дакле уведена је колективна одговорност. Како је на штампу пребацивана одговорност за креирање атмосфере која је довела до скупштинског атентата (јун 1928), режим је овако строг надзор правдао "вишим државним интересима".

Строга цензура је југословенске листове претворила у хроничаре успеха власти. Подразумевало се да листови не смеју ни на који начин анализирати или преиспитивати рад владе, износити какве предлоге и сугестије, бавити се нацртима закона и слично. У таквој клими, новинари су се стали окретати и релативно маргиналним темама. Иако је стопа криминала бележила стални пад, није било дана "да листови не забележе какав злочин или преступ, убиство, силовање, провалништво, похару мањег или вишег стила".

Ради лакше цензуре, пропаганде, пласирања информација, надзора над писањем штампе, како домаће тако и иностране, али и над кретањем новинара, априла 1929. године је при Председништву владе образован, по немачком моделу, Централни Пресбиро, једна од првих установа обавештајне и пропагандне службе ове врсте у Европи. Ово пропагандно тело је преко наведених одсека пратило целокупно писање домаће и стране штампе, програме свих домаћих и неких иностраних радиостаница, али и филмове и позоришта. Пресбиро је организовао дописничку службу у целој Југославији. Парадоксално, дописници су били много више од извештача. Представљајући се као трговачки путници, неформално су разговарали са обичним људима и тако скупљали информације о (не)расположењу према режиму.

На шта је власт била осетљив?

Власти су нарочито осетљиве биле на и најмањи помен диктатуре или револуције, чак и у удаљеним деловима света, а одељење за Државну заштиту је строго водило рачуна да цензорима не промакне понеки текст који би представљао "комунистичку пропаганду". Цензори су у свему видели опасност, па су плењени чланци о припреми новог закона о војсци, проблемима индијских католика будући да се у тексту помињао и покрет који се залагао за самосталну Индију, молби хрватских продаваца на мало краљу да заштити интересе малих точионица, крају шпанске диктатуре, закрчености станице у Босанском Броду, прескупом централизму у Румунији, поскупљењу цигарета, немару општинских власти које нису процениле штету насталу после града у Приморју, апелу загребачких станара на краља поводом лоших услова живота у Загребу, берзама рада које не пружају готово никакву помоћ незапосленим радницима, одбијању Министарства просвете да дозволи оснивање приватне гимназије, војној авионској несрећи, војним маневрима и слично. Почетком 1930. умало није забрањена Политика због текста о унуци Станоја Главаша која је изгубила три сина у рату и за њих добија 40 динара инвалиднине.

Овај текст је сматран критиком инвалидског закона, али је ипак допуштен будући да је цензор оценио да би недолазак Политике у унутрашњост изазвао разне коментаре, што би било далеко горе од изласка текста у издању за унутрашњост. До каквих гротескних ситуација је доводила претерана строгост и ригидност цензора најбоље илуструје случај једног београдског листа. Наиме, редакција је хтела да на дечијој страни објави бајку о неком крокодилу који је јурио децу. У причи је тај крокодил дошао на Теразије, пред њим је бежао Перица, а за њим јурио жандарм.

Цензура није дала да то буде жандарм, да га не би прогутао крокодил! Ипак, како нису постојала јасно одређена правила шта се од текстова може пропустити, а шта не, много пута се дешавало да поједини чланци изађу у Београду, а буду забрањени у Загребу и обрнуто.

Који су облици цензуре постојали у то време?

Иако је изграђен читав систем надзора над листовима и часописима, али и књигама, филмовима, радио емисијама и позоришним представама, власти су се суочавале са недостатком квалификованих а политички оданих чиновника који би вршили цензорски посао. У превеликом страху од комунистичке пропаганде, а без икаквог знања о комунистичкој идеологији, цензори су забрањивали дела Лудвига Рена, Ериха Ремарка и Егона Киша проглашавајући их "најмаркантнијим личностима комунистичке литературе". За комунизам су "сумњичени" Хегел и Гете, али и професор Правног факултета Драгољуб Јовановић. На прослави Светог Саве у Ђевђелији поглавар среза је забранио извођење Нушићевог "Аналфабета", будући да је, како је оценио велики жупан Битољске области, "врло незгодно" да се комад прикаже јер се не сме "пред масом света" "омаловажавати и убијати углед државне власти". Сличну судбину је доживела и драматизација Сремчевог романа "Поп Ћира и поп Спира" у Сплиту, јер су "нека лица из публике протестовала против изношења православних свештеника на позорницу на начин који је повредио њихова осећања". Без јасних правила цензурисања, под будним оком Одељења за државну заштиту, државни тужиоци и полицијски службеници који су у доба шестојануарског режима вршили одговоран цензорски посао били су изложени сталном притиску власти које су их за најмању погрешку позивале на одговорност. У таквој атмосфери, у страху за сопствену материјалну сигурност и егзистенцију, цензори су претеривали у ригидности, пленећи и шта треба и шта не треба.

Колико се ситуација променила након убиства краља Александра?

После убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, уместо малолетног краља Петра ИИ владало је намесништво. У мају 1935. године организовани су избори, странка Богољуба Јевтића је поражена, а нову владу је формирао Милан Стојадиновић (19351939). Диктатура је окончана, до тада забрањене политичке партије су поново почеле да играју важну улогу у политичком животу, али положај штампе није битније промењен. На снази је и даље остао Септембарски устав (1931), који није гарантовао слободу штампе, улога Пресбироа је остала непромењена, а новине, али и радио, као нови медиј, позитивно су писали о раду владе. Марија Кртинић

 

Цeнзура з ФНРЈ

У чему се цензура социјалистичке Југославије разликовала од цензуре у Краљевини? Прве послератне године обележила је строга цензура, строжа него она у Краљевини. Организован је агитационопропагандни апарат (Агитпроп), који је вршио надзор над штампом. У Агитпропу су редовно одржавани састанци на којима су новинари добијали детаљна упутства како да пишу о важним унутрашњим и спољнополитичким темама. Понекад се дешавало да се у Агитпропу напишу готови чланци које је само требало публиковати.

Строга цензура, али и аутоцензура утицала је да текстови објављивани у југословенским новинама личе једни на друге. У првој послератној деценији се посве некритички писало о Петогодишњем плану, индустријализацији и великим привредним успесима, растућем животном стандарду и изградњи станова. Како су новине биле пуки пропагандни инструмент у рукама власти, грађани су преко Борбе позивани да пријаве све "прекомерно богате" суседе. Приватност није поштована, па је штампа објављивала имена и адресе људи који су, према партијским мерилима, "нерационално користили" своје станове.

Док су се новинари у Краљевини на разне начине довијали не би ли избегли цензуру, у првој послератној деценији у штампи је преовладавао унисони став. Са демократизацијом друштва која се почела осећати већ од средине педесетих, слабила је и цензура. Иако је, почев од шездесетих година, надзор над штампом и целокупним културним стваралаштвом био далеко блажи у Југославији него у осталим источноевропским земљама, и даље су постојале теме о којима се није смело писати.