Вести
03. 05. 2014.
Правда за Кристијана!
У својеврсној медицини за умно сиромашне, Републичка радиодифузна агенција (РРА) је устврдила да је дошло до "метастазе свеукупне медијске патологије".
Разлог? Гостовање извесног Александра Кристијана Голубовића у некаквој емисији на ТВ Пинк, а које су затим пренеле и многе друге телевизије, због чега је РРА покренула поступке за изрицање мера против дотичних забављача публике у борби за рејтинг. Осим што су овакве псеудомедицинске метафоре увредљиве за све оне оболеле од канцера, и што припадају начину размишљања карактеристичном за 19. век, оне би морале представљати и увреду за здрав разум.
Нажалост, догодило се супротно. Социолози, политиколози, психолози, педагози, самозвани експерти, културни нерадници и про боно моралисти хорски су дигли свој глас против овог гостовања. А свеопшту галаму подржали су и новинари и новинарска удружења.
Трабуња се о посрнулом моралу, о одсуству вредности, о недостатку културе, о криминализацији друштва, о таблоидизацији медија, о естрадизацији криминала итд. - јер се свака прича о моралу добро продаје, а свака "-изација" чини да изјава делује паметно. Уз, наравно, неизбежну псеудодијагнозу сваког интелектуално лењог политичког аналитичара - "поремећен систем вредности".
Сви добро познајемо ову досадну моралистичку жваку и њену дежурну бабарогу - масовне медије. "Утицај медија (на)" је фразетина која диже обрву многима, а посебно онима што им се не дижу друге ствари. Од када је стараца и културњака (истинских или по убеђењу) чврсто се тврди да је друштво постало неморалније и некултурније. А старо је правило - што је пенис млохавији, уверења су тврђа.
Још је Платон, у паузама јурњаве за младим дечацима, био забринут због утицаја позоришних представа на омладину. Јер се у њима представљају или глорификују морално сумњиви појединци, наравно. А данас су исте те античке драме (са садржајима у рангу од инцеста до инфантицида) школска лектира и наводни контрапункт телевизијској некултури.
Од антике наовамо, поезија, романи, рокенрол, новине, стрипови, радио, телевизија, компјутери, видео-игре, интернет и укусу наших старијих и културнијих суграђана. У модерном руху сво то дромбуљање против масовне и популарне културе теоријски је покренуо Теодор Адорно у свом критичком походу на опасности од - џеза. Кад знамо да је ту грешку у корацима размишљања закувао један Јеврејин и марксиста, а против нечег што данас слуша и поштује културњачка елита, она више не звучи тако секси, зар не?
А да ли је заиста тако застрашујуће као што Голубовић на Пинку наводно имплицира, и као што носталгична суза низ бутину воли да поручи? Наравно да не.
Евентуални пораст криминала није аутоматски и "поремећен систем вредности". Док је за катастрофичке синтагме попут "кризе морала" ипак потребна много озбиљнија друштвена непогода од једног набилдованог криминалца који је касно открио сликарску четкицу и петпарачку поезију у телевизијском програму.
Много је већи морални колапс представљало бацање цвећа пред тенкове на путу за Вуковар од саркастичног "дивљења" једном припростом рекеташу и дилеру којег ионако вуку по студијима да би му се смејали док он то не капира. Уосталом, Кристијан Голубовић је половину живота већ био провео по затворима за своја криминална дела. Данас не говори похвално о том делу свог живота и очајнички комично покушава да се прикаже као измењени појединац. Шта је ту тачно поремећена вредност?
Кристијан Голубовић са својим комичним излетима у естраду је идеално страшило. Да не бисмо приметили остала страшила у свом дворишту и осећали се добро и праведнички кад се истутњимо по њему. Наиме, фамозна Радиодифузна агенција није дизала свој цензорски глас када су до пре само пар година телевизије опседале разне креатуре у акцији одбране и заштите Ратка Младића и сличних злочинаца.
Или то, по маргинама кабловских оператера или политичких таблоида, чине и данас. Шта је са гостовањима Веселина Шљиванчанина по јутарњим или шоу програмима? Шта ако Јовица Станишић одлучи да засвира бас гитару у Гранд паради или код Ивана Ивановића? Отимач ташни бабама и ситнији дилер хероина са горућом жељом да се допадне је много лакша мета од систематског историјског ревизионизма, пропагације теорија завере, расизма, сексизма, шовинизма узетих здраво за готово по многим медијима. Тада не мислимо на мирни дечји сан и на вредности које им гурамо у губицу, шта ли?
Чему, дакле, цела ова гужва? Зато што се погрешно верује да медијски програми могу да обликују људске мисли, вредности и ставове, односно да имају моћ да створе бесловесне некултурне појединце и зомбије гладне кича и шунда, зла и наопаког, уместо мозга. Иако је тзв. теорија о утицају медија једна од најодбаченијих теорија у модерним друштвеним наукама, она је свеприсутна код необавештених стручњака и препаљених бруцоша социологије, као и на пијаци, у фризерском салону или у аутомеханичарској радњи.
А посебан проблем је у томе што чини модус операнди Савета РРА, када селективно одлучи да критикује и цензурише, на задовољство народа. Не морамо ни читати истраживања (још од 1930-их година, па до данас!) која све то убедљиво одбацују, довољно је само да укључимо здрав разум. Зар је заиста довољно да погледамо неки насилни филм или интервју са инспиративним криминалцем, па да одмах заборавимо да друго људско биће осећа бол? Да погледамо порнић па да жене око себе доживљавамо само као угодни отвор за смештање својих гениталија? Наравно да не. Нема тог филма, музичког спота или телевизијског гостовања који су толико утицајни.
Коначно, ни "Скарфејс" ни "Породица Сопрано" нису ништа већа глорификација криминала од "Ами Џи Шоуа" са Голубовићем у њему. Постоји само квалитетан и неквалитетан телевизијски програм. И као што омладина неће пропричати са италијанским нагласком и пуцати унаоколо чим се негде проспу поморанџе јер је одгледала "Кума" - неће ни преподавати хероин зато што су угледали Кристијана Голубовића како прича о свом наивном сликарству на "Пинку".
Уосталом, истински друштвени проблеми Србије су незапосленост и сиромаштво. Оставимо морал етичарима и комшиницама које цокћу због прекратке сукње оне мале са трећег спрата, ако већ не желимо да се претворимо у њих. А зашто је онда сво то џангризање толико неодољиво привлачно? Једноставно, зато што тако јако волимо да мислимо да су сви око нас празноглави. Да људи (а посебно млади) око нас поседују карфиол тамо где анатоми обично проналазе мозак. Сви они који заговарају тезу о наднаравном утицају медија на људске умове, заправо дубоко у себи верују да људи у лобањама немају ум - већ пластелин. И то је онај истински опасни садржај зломисли о такозваним злим медијима. Вероватно је у старом Египту неко тако кривио папирус, јер су деца несташнија него обично.
Крајње је време да се са том одурном праксом престане. Дајмо шансу људима да сами одлуче шта ће медијски конзумирати уместо што их сводимо на недорасле пубертетлије које не умеју да мисле својом главом. Јер, баш према таквој претпоставци - сви смо ми Кристијан.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.