Вести
02. 03. 2014.
Полемика у вези са текстом „Правда без спонзора“
Тужилаштво ће доћи до убица новинара
У уводнику „Правда без спонзора“, у суботњем броју „Политике”, главна уредница Љиљана Смајловић изнела је грубе неистине, обманула и изманипулисала јавност Србије.
Констатација ауторке да „за нестанке, убиства и отмице српских новинара нико никада није ни кривично гоњен, ни судски кажњен” и да „они дођу нешто као колатерална штета”, не само што је увреда за хиљаде жртава ратних злочина чије убице још нису одговарале, већ говори о суштинском непознавању проблематике поступања у предметима ратних злочина. Тема скупа који је организовао УНС била је вансеријска прилика за адвокате многобројних оптуженика за ратне злочине, па самим тим и лица која су се сама препознала као потенцијални окривљени (мада Тужилаштво ниједно име није апострофирало у предистражном поступку, осим 37 лица које је позвало да дају исказ у својству грађана) у предмету који се води по кривичној пријави НУНС-а за кривично дело организовања или подстицања на извршење геноцида и ратних злочина из чл. 145. КЗ СРЈ. Скуп Удружења новинара Србије се у једном тренутку претворио у трибину о томе треба ли нам уопште Тужилаштво за ратне злочине. Срећом, на ову тему иступао је само један учесник, а госпођа Смајловић је синхронизовано наставила на почасном месту уреднице „Политике”, у Уводнику суботњег броја. Да ли је то правда са спонзором?
Тужилаштво за ратне злочине није спонзорско предузеће већ озбиљна, међународно призната институција која ради опасан и одговоран посао. Испунило је међународне обавезе Србије према Хашком трибуналу, оптуживши 164 лица за смртно страдање скоро 3.000 жртава. Усудило се да пред ово друштво врати „слике и речи мржње”с почетка до краја деведесетих година. У овом обимном послу стигло се до 1992. године (толико је тога било!). Наставило је даље, са својих осам заменика, без подршке младих правника, историчара и социолога јер је њихов ангажман на ОЕБС-овом пројекту завршен.
Ова тема је у агенди УНС-овог скупа била „под Б”, споредна, „онако успут”. Потребна како бисте учврстили уверење да после 20 година правда неће стићи оне који су хушкали, лагали, манипулисали грађанима Србије да оду у рат и многи од њих чине неописива зверства. Подсећам да предистражни поступак није окончан и да ратни злочин не застарева.
Тужилаштво у предметима у којима поступа и у којима су међу жртвама – убијеним, несталим, киднапованим, противправно затвореним – и новинари, уложило напор да, заједно са УНС-ом, истражи начин на који су страдали. Представљена су сазнања до којих је Тужилаштво дошло, сарађујући и са тужилаштвима у региону и удружењима породица жртава. То су, нажалост, једине доступне чињенице у овом тренутку. Тужилаштво ће доћи до убица новинара и предложити суду да их казни максималним казнама, како је то учинило у случају Синише Главашевића и Бранимира Половине, пронађених у масовној гробници на Грабову, Овчара, Вуковар, 1991. године.
Јасна Шарчевић-Јанковић,
координатор за односе са јавношћу Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије
----------------------------------------------------------------------------
Морално слепило Тужилаштва за ратне злочине
Портпаролка Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије Јасна Шарчевић-Јанковић јуче у писму „Политици” износи тврдњу да сам у уводнику „Правда без спонзора“ изнела „грубе неистине“ и „обманула и манипулисала јавност Србије“.
Зашто онда није навела макар једну од тих тобожњих „грубих неистина“, „обмана“ и „манипулација“? То је утолико несхватљивије што је првобитни одговор портпаролке био барем два пута дужи од мог уводника.
Уместо да наведе макар једну нетачну чињеницу у мом уводнику, госпођа Шарчевић-Јанковић ме оптужује за увреду „хиљаде жртава ратних злочинаца чије убице још нису одговарале“. А како сам их то тобож увредила? Тиме што сам рекла да за нестанке, убиства и отмице српских новинара нико никада није ни кривично гоњен, ни судски кажњен. И што сам оценила да су убијени и отети новинари српских редакција тако постали нека врста колатералне штете.
Портпаролка се грдно вара. Права увреда за жртве злочина јесте то што нико никада није ни кривично гоњен, ни судски кажњен за отмице и убиства српских новинара. Није увреда што сам ја то рекла. Увреда је што Тужилаштво за ратне злочине никада није нашло за сходно да тражи извештај или информацију од неког тела у региону, тужилаштва или полиције, о томе како је дошло до убистава и киднаповања новинара српских редакција. То је прави скандал, а не то што је то неко коначно јавно рекао. А скандалозно је и то што су челни људи Тужилаштва, Владимир Вукчевић и Бруно Векарић, одлучили да овако болну тему прећуте, иако су дали безброј изјава и интервјуа о одговорности новинара за ратне злочине.
Ако није истина то што кажем, нека нас онда госпођа Шарчевић-Јанковић обавести: који је то новинар убијен а да је његов убица оптужен? Па зар је 22 године од убиства прекратко време за истрагу злочина?
Бојим се да госпођа Шарчевић-Јанковић оваквим извртањем чињеница показује симптоме једне врсте моралног слепила, које је изгледа карактеристично за институцију у којој ради.
Пет година Тужилаштво за ратне злочине у Србији безуспешно трага за српским новинарем ком би прикачило злочин „организовања и подстицања геноцида и ратног злочина“. За то време није истражило нити један од 39 случајева убиства, нестанка или киднаповања новинара српских редакција од 1991. до 2001. године.
Госпођа Шарчевић-Јанковић сада тврди да ће Тужилаштво ипак некако „доћи до убица новинара“.
Може бити. Али не улива ми поверење то што до 2014. године ништа није урадило.
У праву је портпаролка да ратни злочини не застаревају. Али најближи чланови породица и колеге убијених новинара, нажалост, старе и полако губе наду да ће икада сазнати истину. А Тужилаштво им нимало није помогло.
Љиљана Смајловић,
главни уредник листа „Политика”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.