Вести
22. 02. 2014.
Симбиоза медија и Пи-Ара
Наслов претпрошле теме недеље „Терор пи-арова” („Политика“, 9. фебруара) и добар део ставова аутора убеђују јавност да „пи-ар терористи“ угрожавају слободу медија у Србији.
Једнострано гледање на веома компликоване односе медија и пи-ара никада није било добро. Полемике о тим односима трају деценијама. А симбиоза медија и пи-ара у циљу обликовања јавног мњења почела је пре готово једног века.
Вудро Вилсон 1916. године није имао подршку јавности за улазак САД у Први светски рат. У владиној (Криловој) комисији за пропаганду радио је и „отац” пи-ара Едвард Бернајс. Као „есенцију демократије“ он види „инжењеринг повиновања“. Медији убеђују јавност у оправданост уласка у рат и САД крећу у оружани сукоб. Чини се познато?
„Инжењеринг повиновања” преко тзв. слободних медија примењиван је уочи и за време свих ратова. Ноам Чомски („Хегемонија или опстанак“) истиче – „контрола над јавним мњењем основ је сваке владавине“. А народ је, по Волтеру Липману, само „заблудело крдо”. Дакле, „терор пи-арова“ и подаништво медија нису ништа ново и специфично само за Србију. Та симбиоза доноси новац, па зато и траје.
У Србији су најутицајније пи-ар агенције и медији у приватним рукама. На дивљем тржишту пи-ар и маркетиншке агенције и медији долазе до прихода захваљујући блискости са центрима политичке и финансијске моћи (видети извештај Верице Бараћ о притисцима и контроли медија).
Пре годину дана Друштво Србије за односе с јавношћу у сарадњи са УНС-ом, НУНС-ом, НДНВ-ом, Асоцијацијом медија и Локалпресом спровело је два истраживања – „Стање струке односа с јавношћу у Србији“ (288 испитаника) и „Ставови представника медија о струци односа с јавношћу у Србији“ (248). Циљ – видети шта људи из односа с јавношћу мисле о себи и медијима и шта новинари мисле о својој струци и о пи-ару.
Показало се да је ниво образовања и писмености у обе струке забрињавајући. Од 288 испитаника – пи-ара, чак 41 одсто је ушло у тај посао после вишемесечног курса или школе за односе с јавношћу, 15,4 одсто завршило је курс/семинар у трајању од неколико дана, 21 проценат су самоуки (77 одсто нема формално пи-ар образовање).
Код новинара високо образовање има 52,1 одсто, док су 13 процената магистри а 2,7 одсто доктори наука; 13,7 одсто је завршило вишу и 18,5 одсто средњу школу. Испитаници истичу да у обе струке све више улазе људи и без професионалног и формалног образовања.
Пи-арови кажу да су новинари неодговорни (39,8 одсто), недовољно стручни (37,9), површни су и економски робови, а „информације не могу да се објаве ако клијент није оглашивач“. Такође истичу да се пи-ар агенције баве и закупом огласног простора, да власници агенција до посла долазе препоруком а не тендерима. Обе стране указују да је утицај оглашивача све већи. Послови се завршавају на релацији пи-ар агенција – директор маркетинга у медију – главни уредник – уредник рубрике – новинар.
Економским положајем нису задовољни ни једни ни други. Само 24,2 одсто пи-ар професионалаца у Србији је у потпуности задовољно својом зарадом. Чак 71,2 процента новинара сматра да су лоши финансијски услови највећи проблем струке, затим недовољан ниво стручности (62,3 одсто), зависност од политичког утицаја (51,4) и утицаја пословних партнера (30,8 одсто).
Сви као проблем виде међусобно неуважавање, економску зависност, несамосталност у раду и одлучивању, зависност од крупног капитала, непоштовање професионалних кодекса, све чешће ангажовање хонорараца као јевтине и послушне радне снаге, цензуру, забрану личног мишљења и утицај оглашивача на уређивачку политику.
Какво онда може бити „заблудело крдо“ на које се примењују „технике повиновања“ у диктатури и пи-ара и медија?
*Докторант на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, члан Савета Друштва Србије за односе с јавношћу
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.