Вести

21. 06. 2024.

Извор: Курир, happytv.rs

Животна прича Весне Де Винче: Извештавала у рату, одбила да буде научница

Интервју са Симоном Визенталом, Нелсоном Манделом, Арафатом, Гадафијем и многима другима обележили су јој део каријере. Прва је жена која је извештавала са ратишта за РТС. Други део каријере обележио јој је избор за мис чији је данас почасни председник. Требало је, по плану својих родитеља, да постане професор на факултету, научница, али она је, каже, мудрије поступила

Рођена сам у Београду и живела сам све време на Врачару. Истина, првих пет година смо боравили у Никшићу, где је тата, изузетни шармер и енергија каква се једном рађа, а по професији финансијски стручњак, позван да буде директор у Железари. Мама, која је била бескрајно заљубљена у свог Црногорца, била је Београђанка високог стила, лепотица и нежница. Као историчар уметности напустила је посао у Народном музеју и без поговора кренула за својом вечитом инспирацијом Мињом у Црну Гору. Тамо је у гимназији предавала баш историју уметности.

Сећам се далеких ливада на којима смо возили бицикл, села Косић, где смо одлазили цео живот, ловили жабе и јегуље, играли фирцик на обали Зете, дружили се са животињама, брали дрењине и младе орахе, били сједињени с природом и децом из села. Додир с природом је најважнији стимуланс за дете. То је био круцијални додир који је у мени произвео једноставност у животу и комуникацији. Високи степен мудрости је живети једноставно. Тата нам је плаћао за сваку уловљену жабу, а онда нас је учио да печемо жабље батаке и јегуље. Уз ватру нас је учио напамет родослов предака хероја. И данас знам своје Југовиће и братство Брајовића 20 колена уназад. Значи, отприлике пет векова је то трајање наше фамилије.

Тај крај има неку посебну димензију и генетику. Из мог села су Раде Брајовић, прослављени новинар и уредник Вечерњих новости, и његов син Вук, продуцент, затим Зоран Филиповић, чувени фудбалер, Ранко Јововић, можда највећи песник Црне Горе, Бајо Шарановић, министар културе, редитељ и професор на Академији, његов брат је био први директор Тањуга, Павле Ковачевић, психијатар и мој колега са РТС. Из тог краја је пореклом и Воја Брајовић, диригенткиња Опере Народног позоришта Ана Зорана Брајовић и Нино Брајовић, генерални секретар УНС, и проф. др Саша Брајовић са Филозофског факултета, па и Божа Калезић, чувени редитељ документарних филмова.

Две куће од нас је и Благоје Јововић, од чијег је осветничког метка страдао Анте Павелић. Чудна је нека енергија у том селу и надасве бескрајна лепота и кристална чистоћа реке Зете, која пролази очигледно и кроз наше гене. Уз Зету је смештено и наше прелепо имање, које је дед Петар куповао два пута. Први пут је ишао у Америку да заради, мучио се радећи у рудницима, а онда кад је имање у некој трансакцији изгубио, отишао је у Марсељ и поново радећи тешко, у соланама, зарадио новац да купи исто то имање. Упорни смо ми Југовићи.

Од моје шесте године живимо гледајући Храм на Врачару. Имали смо заиста ту срећу, брат Бата и ја, да будемо рођени и гајени у бескрајној и безусловној љубави мог тате Мињице и маме Тањице. Тако сам им цео живот тепала. То је, сада знам – комплетна привилегија и божји дар, јер само тако можеш бити утемељено снажан и стабилан, слободан, па можда и херој. Није то наша заслуга, већ привилегија, која те, међутим, може лансирати високо ако у међувремену не погинеш. Хе-хе…

Несташна

Била сам хипердинамично и необуздано дете које је еманирало љубав. А не можеш еманирати љубав ако ниси укоренован и испуњен љубављу од свога настанка, тачније од тренутка када сам била само сјај у очима мога оца… Имам и ту неку непокорност, па чак и дивљу природу, коју сам у међувремену ухватила под контролу, ту сталну потребу за слободом или за тим да, што би рекао мој други отац Миљан Миљанић, поседујем специфичну дрскост. Такву квалификацију ми је дао кад сам му саопштила да идем да ухватим Манделу и направим интервју. „Свиђа ми се та твоја племенита дрскост“, уз смешак је констатовао.

Мама је стално бринула што не може да ме ухвати, да ме контролише. Где год ме је оставила као бебу, тамо ме никад није нашла.Тако је било целог живота, није могла да ме савлада. Онда је у једном тренутку дигла руке и пустила ме. То је било негде у гимназији. Од тада се не брине где идем и кад се враћам. У мени је развијала неутољиву љубав према уметности. Хвала јој. Ево сад сам, у овој тренутној фази живота, у томе, баш у лепоти и уметности дизајна. Водила ме је кроз Грчку, Египат, Италију, наше цркве, показивала лепоту, архитектуру, културу. Била је прелепа жена, стилизована, увек напарфемисана, дотерана од раног јутра. Поштовала је себе и била ми узор у томе. По повратку у Београд била је професор у Деветој београдској гимназији на Новом Београду. Извела је на пут Зорана Ђинђића, Верицу Ракочевић, Ђиласа, проф. Симеуновића, Вању Булића, многе. Знала је неке тајне о Ђинђићу које нико не зна. Зоран је стигао у гимназију из Босне, очух му је био војно лице.

Школовање

Била сам увек најбољи ђак. И у Основној школи „Свети Сава“ сам проглашена најбољим ђаком у 10 генерација. Свеједно. Играла сам ластиш и жмурке у парку испред Храма са својом најбољом другарицом, дивном Биљом Костић, сада професором Медицинског факултета. И у 14. Београдској гимназији сам била вуковац. И на Економском факултету сам била најбољи студент, па и на магистратури сам имала све десетке. Ментор ми је био проф. др Зоран Пјанић, касније ректор БУ. У време социјализма храбро је промовисао тржиште и приватну својину, јер је студирао на Кембриџу. Стимулисао ме је тако да конкуришем за стипендију Британског савета за докторат на Лондонској школи економије и политичких наука. То је најбољи факултет економије и бизниса на свету. Давали су само две стипендије, а конкурисало нас је 2.000 из целе Југославије. И на крају сам успела. Добила сам стипендију. Била је то велика победа. Али, иако сам све припремила – нисам отишла.

Новинарство

Разлог је био – новинарство, у ствари пут ка самој себи! Почела сам да радим на РТС, где сам осетила тај пут ка самој себи, тај најважнији пут, који енергизује и мотивише. Та магија новинарства ме је заокупила, мисија, сазнање које сам, као алпиниста конопцима, касније путем својих емисија давала гледаоцима. Прва емисија је била сусрет са Симоном Визенталом у Бечу. После великог успеха емисије, а снимала сам је управо после пада Берлинског зида, позвали су ме познати писац Александар Тишма и чувени хералдичар Ацовић на вечеру у Клубу књижевника. Била сам поласкана тим позивом. Новинарство вас спаја с мислиоцима, отвара вам многа врата.

Тата је разумео

Моји су ипак на почетку били изнервирани, јер су очекивали научника или да ћу постати професор на факултету. Али, у ствари, поступила сам према татином упутству. Рекао ми је једном да се поноси мојим успехом и десеткама на факултету и да сам доказала да сам највреднија – јер се студенти деле не вредне и лење. Онда ме је погледао и рекао: „Сада, Веснице, идеш у живот. Тамо се људи сасвим другачије деле!“ „Како се у животу делимо, тата?“, питала сам знатижељно. „Делимо се на паметне и глупе. Сад мораш да докажеш да си паметна!“ Ау. Замислила сам се. Данас, после толико година, знам да сам мудро поступила.

Ризик

Избор новинарства уместо науке је на први поглед био ризичан и чудан, али био је прави потез, који ми је омогућио развој у многим димензијама. Новинарство је сјајан посао ако се на време напусти – говорио је некада дописник из Јужне Африке, а потом врхунски политичар Черчил. Па и онда кад је било најтеже, на ратишту, где сам као прва жена извештавала за РТС и видела толико трагедије – доживела сам развој.

Верник

Од атеисте сам постала верник, истина не класични.То је био тежак, али важан духовни скок. Ко је с Богом, увек је у већини! Ту сам схватила то највредније демократско правило. Хе-хе! То ме је смирило. Крстила сам се у Даљу 1991. заједно с Дадом Вујасиновић, дакле пред сам рат, одакле смо извештавале, ја за РТС, а Дада за Дугу. Био је присутан и патријарх Павле, који је дошао на устоличење осјечко-пољског владике Лукијана. Негде имам и фотографију са тог заједничког крштења. Дивни Ђорђе Оцић, филозоф и писац, био ми је кум.

Имала сам потом неколико ситуација на фронту у којима сам могла да изгубим главу. Ма и после ратишта неколико пута сам могла да отпутујем на небо. Бројала сам, 14 пута укупно… Али повезала сам се са Свевишњим. Стално сам с њим. Ишчитавам шта жели од мене. Смејемо се заједно мојим будалаштинама. Он је наш највећи пријатељ и не треба га се плашити, као што нам подмећу.

За нове генерације

Кажу да су интервјуи с Гадафијем и Арафатом епохални. У свом докторату сам направила један модел ексклузивног ТВ новинарства и млађим новинарима открила своје тајне доласка до тих недодирљивих људи, као и тајне стварања концепта таквих емисија. Али да кренемо из почетка.

Симон Визентал

Прву емисију сам направила 1989. са Симоном Визенталом, највећим ловцем на нацисте. Била је то прича о томе да ли га боли стомак од уједињења Немачке и потенцијалног четвртог рајха, јер га је Хитлер ставио у логор као Јевреја, па је једва преживео. Причао је о новом нацизму и ултрадесници у Европи. Визентал је рођен у Лавову у Украјини. Био је студент архитектуре кад су се сви смејали гледајући Хитлера, његову фотографију са смешним брчићима. Престао је да се смеје када су га ухватили. Онда је на крају срећан трчао у сусрет ослободиоцима логора – Совјетима. Изненада га је неко саплео и почео да га шамара и куне. Био је то један Пољак, такође логораш. Ту смо почели причу о антисемитизму. Данас је тај интервју изузетно актуелан. Скоро сам завршила књигу о томе, под насловом „Визентал код“.

Драгослав Аврамовић

Сећам се даље интервјуа с гувернером Народне банке Југославије Драгославом Аврамовићем, светски упућеним банкаром и чланом ЦФР, с којим сам постала велики пријатељ. Сада знам да је био глобалиста и да је по задатку послат Милошевићу у наручје.

Џефри Сакс

Потом сам интервјуисала Џефрија Сакса, који је дошао у Југославију да наговори Милошевића на неолиберални концепт. Тај интервју од пола сата вредело би опет објавити. „Ако ваш концепт успе, сви ћемо угинути“, констатовала сам тада. Само се насмејао. Данас Сакс прича дијаметрално другу причу. У ствари, антиглобалистичку причу. Етика код њега не постоји.

Гадафи

Можда је ипак највећа ексклузива била ТВ филм „Пуковнику нема ко да пише“, у ком сам интервјуисала Гадафија. „Сви говоре о људским правима, а нико се не брине за људске животе“, почео је свој исказ пуковник. Тај ТВ интервју из 1992. и још један из 2006. су једини које је пуковник дао. Сам долазак код њега и то шта сам му написала у писму на арапском, после чега нас је одмах позвао на разговор, јесте једна невероватна, али дуга прича, коју остављам за неки други пут…

Пабло Раптис

Много тога је било. Ипак, највећи траг на мојој души оставио је стогодишњи Грк Пабло Раптис, генерални секретар Четврте интернационале, коју је „наследио“ после смрти Троицког. Тај интервју је једини видео материјал о Паблу. Њега су оптуживали да у Грчкој води ону чувену терористичку групу „17. новембар“, која се борила против утицаја Америке. Емисија се зове „Историја која корача“. Паблов револуционарни живот, његови пријатељи, Сартр, Че Гевара и остали великани тога времена о којима ми је причао, његова размишљања о будућности и животу, путовање кроз 20. век су историја. Целог живота ћу памтити један од његових животних принципа. Назвао је то „еротском диспозицијом“. Остала сам запањена, еротика у 100 година. Пабло ми је уз осмех прозборио да није то оно што ја мислим. Рекао је да је то највреднији принцип пуноће живљења, што је суштина – живети испуњен живот! Од момента када се пробудимо па до момента када легнемо, све око себе: људе, животиње, ствари, ситуације, па и себе, треба да доживљавамо еротском пуноћом. „Па како достићи?“, питала сам. Рекао је: „У сваком моменту треба да научимо да живимо као да је то последњи моменат, последњи пут.“ „Вежбај, Весна, вежбај“, понављао је. Од тада вежбам тај највреднији принцип живота.

Оливер Стоун

Упознала сам и Оливера Стоуна. Пошто ме није довољно концентрисано слушао, отела сам му пластичну кашичицу из руке, сломила је напола и упитала: „Хоћеш ли ти да ме слушаш или не?!“ Сви су били у шоку, а највише његова пратња. После није хтео од мене да се одвоји цео дан. Хе-хе. Имам петљу.

Доналд Трамп

Из рата сам пребегла у лепоту. Било је то пре 28 година. Овако је почело. Упознала сам Доналда Трампа 1995. Дао ми је лиценцу „Мисс Универсе“ за Југославију. Редовно сам га виђала сваке године на састанцима националних директора организације „Мисс Универсе“. Био је власник овог престижног такмичења у лепоти од 1992. до 2016. С њим никада нисам направила интервју. Био ми је шеф, а са шефом се не прави интервју. Хе-хе. Има времена, направићу!

Трансродни стандарди

Оно што је ново и значајно јесте да је организацију „Miss Universe“ купила од агенције АМГ, која је наследила Трампа, једна трансродна личност са Тајланда и од ове године активно промовише трансродне девојке. Чули смо већ да је мис Холандије у ствари трансродна особа. Биће их још. То смо показује колико је огроман утицај такмичења у лепоти, јер глобалисти преузимају све. И за време Трампа сам у уговорима са „Мисс Универсе“ морала да потпишем да ћу прихватити трансродне личности у систем лепоте.

Мис Србије

Наша такмичења „Мис Србије и мис Црне Горе“, чији сам почасни председник, трају уз огромне напоре у временима која су све турбулетнија, али трају! Плаћање лиценци нам је сваке године кост у грлу, и када их платимо, немамо за телефон, па ухватимо ваздух, ћутимо неколико дана. А онда опет исто, сваке године – борба. Одговорно водимо ову институцију, која има огроман утицај на младе. Тај утицај није довољно сагледан у јавности, што ми не пада тешко, али заиста је огроман. Милиони нас прате, све наше манифестације. Кроз моду и лепоту може свашта да се промовише. Ми то радимо другачије од многих.

Другачији

Разликујемо се од других држава у домену официјелне лепоте, такозваних амбасадора лепоте, у три правца. Ми смо једина организација која има припреме три недеље у иностранству, јер друге земље то раде у матичним земљама недељу дана. Буквално свим финалисткињама дајемо стипендије за четворогодишње студије. Ове године ћемо прећи број од 440 стипендија које смо лепотицама донирали до сада. Од ове године финалисткиње ће имати прилику да студирају примењену екологију на новом универзитета Фортуна. Мислим да је то једно од највреднијих дела у животу. Омогућила сам студирање девојкама и тако промовисала образовање као неопходан услов развоја младе жене. И треће, да не заборавим, свако финално вече избора посвећујемо некој заборављеној личности из наше историје и културе. Тако смо унели посебан смисао у ове манифестације. Све колекције које се праве такође су посвећене тој личности.

Постоји разлика

Лепота је несумњиво божји дар. Ако се користи као мисија, онда расте и развија се. Али, ако се користи за калкулације и манипулације, онда чили, а може и да нестане у тренутку.

Србија је победила

А успеха имамо много. Девојке које су у топ 10 шаљемо на разна светска такмичења, почев од најважнијег „Мис света“, на које ове године иде Ања Радић. Ја сам селектор, одређујем која где иде, на које светско такмичење. Најновији и огроман успех је да смо победили на светском такмичењу које се одржало у Индији – „Мисс Глам Wорлд 2022“! Наша Валентина Василић је победила, Србија је победила! Пре тога је Сара Дамјановић освојила „Мисс Азија Wорлд 2019“. Наша Ања Радић је 2019. постала топ модел Европе. Имамо много победа. Многе наше лепотице су постале ВИП личности. Мале принцезе Марија Бергам, Мирка Васиљевић, Милица Томашевић – постале су чувене глумице. Нина Сеничар, некада мис Војводине, позната је водитељка и глумица и живи у Холивуду. Сања Папић, која се највише пласирала на „Мисс Универсе“ и била прва пратиља мис Европе, данас је главни туристички агент за Малдиве у региону. Александра Кокотовић, некада мис дијаспоре Америке, светски је реномирана сликарка. Јована Бишевац је сјајан лекар и члан Менсе с коефицијентом интелигенције од 168! Ана Шаргић је изузетна жена у бизнису. Тренутно у Ваљеву ствара светски тениски центар. Биљана Обрадовић је ПР Партизана и заиста афирмисани ТВ продуцент и водитељ. Александра Мељниченко је једна од најбогатијих жена света. Била је у првој поставци финалисткиња 1996. Јелена Јаковљевић је данас успешна жена која живи у ради у Дубаију. Ана Карић бриљира у бизнису у Белорусији. Јелена Трнинић је писац књига за децу. Списак је, наравно, већи, али јасно вам је о чему говорим.

Два брака

Од првог мужа Милана Ланга сам се успешно развела после седам година напорног и интересантног брака. Опчинио ме је и отео са постдипломских студија. Хе-хе! Био је стручњак за младе девојке и много старији од мене. После мене се женио неколико пута. Питала сам га на почетку наше везе, када ме је опседао: „Па добро, бре, Ланго, ти кад год се заљубиш, одмах хоћеш да се жениш?!“ Фамилија је била у шоку. Било је напорно, али узбудљиво и сазнајно то време с Лангом. Живела сам с њим боемски живот, са сјајним интелектуалцима који су баш пили. Тома Здравковић, Драган Токовић, Мома Капор, Брана Црнчевић, Драгош Калајић, па екипа из СКЦ Вучелић, браћа Кљакић, Данило Лазовић. Била је то екипа опасних уметника и интелектуалаца. Захвална сам што сам имала ту шансу да се као млада дружим с њима и учим од њих.

Касета

Кад сам га напустила, отишла сам у Будву, да се смирим код маме. Дошао је тамо, а пошто нисам хтела да га видим, дао је мами касету са снимљеним песмама за мене које је продуцирао са Арсеном Дедићем. Ланго је писао текст, а Арсен музику. Бесно сам бацила касету у ђубре. Мама ју је извукла и сачувала. Никад је нисам преслушала, али мораћу.

Бата Живојиновић

Кум нам је био генијални Бата Живојиновић, с којим сам остала пријатељ све време. Кад ме је Ланго представио Бати, будући кум је рекао: „Побогу, дете, видиш како си лепа и паметна. Где нађе овог маторог лудака са црном и белом патиком?! У ствари, играј се мало с њим, а после ти ево мој син Миљко. Сине, дођи да упознаш Весну…“ Шалио се, али знам да је то помало и мислио. Почели смо заједно један пројекат за Кину, али довршићу га с Миљком.

Момо Капор

Момо Капор је био посебан, тихи лидер интелектуалног дружења у Београду. Сећам се и данас Светог Јована, дивних слава које су он и његова Љиља приређивали у својој кући код Карађорђевог парка, где се скупљао крем београдског интелектуалног света. Водила сам дуге разговоре с њим и Калајићем кад су долазили на вечере код мене и мог другог мужа Предрага Витаса, мог витеза.

Други брак

Предраг је био благослов. Благ и стабилан мушкарац, какав само и може да буде алфа мужјак. Био је филозоф, мој учитељ и моје све. Скоро сам умрла од бола кад је отишао на небо.

Бол постепено чили

Много сам људи изгубила. Потреси у мени су били огромни. У време ковида сам изгубила Лазанског, снају Мериму, др Миодрага Цолића, мог најбољег друга Криса, Бранка Ломпара… Сада знам тајну. Најважније је умети рециклирати тугу и патњу, што је различито. То сам увежбала. Ако то не умете, онда може да уследи болест. Туга и бол су нешто што нормално следи као резултат неких тешких губитака у животу. Бол постепено чили. Патња је, међутим, избор и својим интензитетом може да убије.

Живот је љубав

Кајем се што свима њима нисам довољно говорила колико их волим и поштујем. На мојој визиткарти Весна де Винча је лого с најстаријом поруком на свету. То је порука наше Винче, Винчанаца, чији сам ја ПР. Гласи: „Живот је љубав!“ У сваком случају, растанак је пут ка савршенству! Уметност растанка са људима у идејама, просторима. То је заиста висок ниво уметности живљења.

Пишем књиге

Пишем књигу „Како умрети млад, здрав и креативан, а имати најмање 100 година“. То је производ другара стогодишњака које сам интервјуисала, као и литературе коју сам ишчитала. Пишем и књигу „Гладовањем до здравља и лепоте“, јер то примењујем већ 30 година. Истражујем те тајне, а многе сам и открила, као што је тајна подмлађивања, енергизације, одржања и развоја лепоте. Открила сам и главни принцип којим можемо преживети 21. век, а тај се принцип примењује на све феномене људског живота. Наравно, уз услов да нам не падне цигла на главу или атомска бомба.

О смрти

Заиста ћу се трудити да умрем здрава, млада и креативна. Да очекујем смрт као нову димензију с великим осмехом, а можда и певајући. У међувремену ћу се радовати, волети и стварати непрестано.