Вести

05. 06. 2024.

Аутор: Ненад Радичевић Извор: РТС

Какав политички утицај медија је пожељан: Јавни медијски сервиси између „мелонизације“ и „деПиСизације“

Битке око политичког утицаја на јавне сервисе постале шире се Европском унијом, од Немачке, Италије, Шведске и Грчке до Пољске, Словачке и Мађарске. Уз то, јавни сервиси се суочавају са много више проблема него што су то политички притисци. Како указују анализе Ројтерсовог института за студије новинарства, њихова публика се у добром делу свела на становништво старије од 60 година, углавном образованије и политички разноликих опредељења. Као резултат тога, ЈМС у многим земљама не успевају да остваре прописану амбицију да буду универзални сервиси вести. Нарочито то не успевају у онлајн средини, ризикујући да постану ирелевантни.

Када је 25. априла ове године Ђорђа Мелони дошла на државно обележавање Дана ослобођења (од фашизма), мало ко је помислио да ће након тога уследити нешто више од већ виђеног подсећања медија да је италијанска премијерка пре шест година, док је била у опозицији, позивала да се укине тај празник као и Празник Републике, успостављени након Другог светског рата, те да њихову улогу преузме Дан националног јединства и војних снага, којим се Италијани сећају победе у Првом светском рату.

Међутим, Дан ослобођења се у јавности претворио у расправу о слободи, цензури и политичким утицајима на италијанском јавном медијском сервису RAI.

Штавише, све је ескалирало до двадесетчетворочасовног штрајка синдиката новинара RAI-ја (UsigRAI), а потом су пале оштре речи штрајкача на рачун свих оних новинара и запослених који нису желели да се прикључе обустави рада. У расправу су се укључили и политичари власти и опозиције, што је најсликовитије показало да се иза сукоба медијских радника заправо воде политичке битке око јавног медијског сервиса..

Ове битке око политичког утицаја на јавне сервисе не да нису карактеристичне само за Италију, већ су постале распрострањене широм Европске уније, од Немачке, Шведске и Грчке до Пољске, Словачке и Мађарске. Штавише, јавни сервиси се суочавају са много више проблема него што су политички утицаји.

Како указују анализе Ројтерсовог института за студије новинарства на Универзитету Оксфорд, европске јавне медијске сервисе (ЈМС) муче исти проблеми. Њихова публика се у добром делу свела на становништво старије од 60 година, углавном образованије и политички разноликих опредељења. Као резултат тога, ЈМС у многим земљама не успевају да остваре прописану амбицију да буду универзални сервиси вести. Нарочито то не успевају у онлајн средини, ризикујући да постану ирелевантни за већину публике.

Осим што не успевају да дођу до млађе публике, већ у многим земљама не допиру ни до људи са ограниченим формалним образовањем, као ни до присталица тврде деснице и популистичких ставова.

Када се на то додају и све чешће расправе о плаћању телевизијске претплате, алтернативним моделима финансирања и да ли уопште ЈМС има шансу у борби са стриминг платформама и информативним порталима, олако се чују ставови о гашењу ЈМС или свођењу њихове функције искључиво на информативни програм.

Чак и први европски јавни сервис, који додуше више није у ЕУ – Би-Би-Си – муку мучи са политичким притисцима, преиспитивањем модела финансирања и незадовољством грађана због повећања претплате.

Политичка подела канала

Италијански јавни радио-телевизијски сервис је деценијама на мети више или мање оштрих критика да је инструмент власти. У својој историји бележи и време када је политички утицај на уређивачку политику био и институционализован, па је тако 1975. био уведен систем „лотизационе“ (lottizzazione) којим су најважније политичке странке поделиле управљање каналима јавне телевизије. Тада владајући демохришћани су добили RAI 1, чији је програм имао јак нагласак на католичке и породичне вредности, социјалисти су добили RAI 2, док су комунисти добили неколико година касније основан RAI 3.

Иако је италијански парламент 1993. године укинуо овај систем, у RAI-ју и данас има неколико својеврсних фракција уредника и новинара супротстављених политичких наклоности. RAI1 често је схватан као нека врста плена власти, од демохришћана и Силвија Берлусконија, преко премијера лево оријентисане Демократске партије, до прве премијерке из редова крајње деснице Ђорђе Мелони.

Управо ове околности су и допринеле да Дан ослобођења Италије од фашизма постане повод за расправу о политичким утицајима на уреднике. Конкретно, RAI је позвао познатог италијанског писца Антонија Скуратија да одржи говор поводом Дана ослобођења, али је тај позив у последњем тренутку повучен. Водитељка емисије, међутим, није хтела да прихвати отказивање Скуратијевог гостовања, па је у емисији прочитала његов говор.

„Све док они који нам владају не користе реч антифашизам, спектар фашизма наставиће да опседа кућу италијанске демократије“, писало је у том говору.

То је протумачено као јасна критика премијерке, коју је Скурати иначе и раније називао „наследницом Мусолинија“ због тога што се она и њена партија „Браћа Италије“ никад нису дистанцирали од политичких корена ове странке, настале из покрета који су основали неофашисти и Мусолинијеве присталице после Другог светског рата.

Влади ненаклоњена штампа је оптужила премијерку и RAI за цензуру, што су они негирали. Руководство јавног сервиса истакло je да они имају независност да бирају који програм желе да емитују, а да је уговор раскинут из финансијских разлога. Мелони је на свом налогу на Фејсбуку објавила Скуратијев говор, али није пропустила прилику да критикује истраживачко извештавање RAI-ја које се тиче од ње иницираног споразума између Рима и Тиране о изградњи два мигрантска центра на тлу Албаније.

RAI или Телемелони

Све је ескалирало до тога да је синдикат који представља три четвртине од око 2000 новинара RAI-ја организовао 5. маја једнодневни штрајк, оптуживши управу да је цензурисала говор писца.

„Штрајкујемо како би одбранили аутономију и независност сервиса јавне радио-телевизије суочене са сталном контролом информативног простора од стране дела политике“, саопштио је синдикат UsigRAI, који је две недеље раније такође штрајковао због смањења буџета компаније, укључујући замрзавање запошљавања, укидање радних места отпуштањем и реорганизацијом која, тврде они, има за циљ „да се RAI сведе на владин мегафон“.

Председник Националне федерације новинара Италије Виторио ди Трапани је упозорио на „ризик од помака у мађарском стилу који би смањио слободу штампе и слободу изражавања“, а солидарност са колегама у штрајку је изразило и уредништво листа „Ла Република“, што пак не чуди будући да је овај лист наклоњен левици и један је од најчвршћих критичара политике Ђорђе Мелони.

Али, поделе су настале и међу новинарима RAI-ја, будући да део њих није желео да штрајкује подржавши став управе да „нема никакве цензуре или гушења информација“, већ да новинари штрајкују из „идеолошких и политичких разлога“. Овај мањински део запослених окупљен у синдикату УниRAI позвао је својих 350 чланова да покрију смене штрајкача, због чега је од својих колега у штрајку био мета жестоких вербалних напада и оптужби да је „тројански коњ“.

На то је реаговао некадашњи председник Европског парламента а сада заменик премијера Италије Антонио Тајани, изразивши „своју солидарност за новинарима RAI-ја који примају увреде и претње јер не учествују у штрајку који промовише UsigRAI“. „Као бивши новинар RAI-ја посрамљен сам појединим ставовима којима се крши устав“, написао је на друштвеним мрежама Тајани, који је након смрти Берлусконија преузео руковођење странком „Напред, Италијо“.

Али у Италији јавни сервис нема више толики утицај као раније, нарочито међу публиком млађе и средње генерације, које су биле доминантне циљне групе другог и трећег канала. Ова публика се увелико окренула од телевизије ка порталима, онлајн издањима штампе и подкастима. Иако портал RAI-ја спада у италијанске сајтове са широким дометом, анализа Ројтерсовог института указује да га бар једном недељно посети 12 одсто публике, а бар три пута недељно тек пет одсто људи.

С друге стране, та статистика је другачија када су у питању ТВ канали RAI-ja, јер њих бар једном недељно прати 43 одсто публике, а бар три пута недељно 32 одсто. RAI радио станице бар једном недељно слуша 11 одсто публике, док три пута недељно само три одсто.

Упркос паду гледаности код млађе публике, очигледно да RAI и даље допире до доброг дела конзервативније и старије публике па због тога и не чуде покушаји владајућих тврдих конзервативних странака да утичу на уређивачку политику.

Након низа оптужби да се RAI претворила у „Телемелони“, то јест у личну телевизију, италијанска премијерка је сопствени телевизијски канал пре неколико дана преименовала у „Телемелони“ у очигледном покушају да се иронично осврне на све критике.

Туск и „деписизација“ ТВ Пољске

И док италијанска премијерка и њени министри с времена на време и јавно критикују RAI, тражећи чак да њени министри буду заступљенији у оквиру актуелне кампање за изборе за Европски парламент, њен пољски колега Доналд Туск је долазак на место премијера обележио много оштријим потезима – слањем специјалних полицијских снага под „фантомкама“ у просторије јавне националне телевизије ТВП.

Након што је успео да спречи да Јарослав Качињски и његова странка „Право и правда“, позната по акрониму ПиС, по трећи узастопни пут освоје власт, Доналд Туск је отворено кренуо у „деПиСизацију“ Пољске, то јест чишћење пољског система од кадрова политички верних ПиС-у, по принципу чистке након пада комунизма.

Ова врста политичког решета започета је од јавних медија – Пољског радија, националне новинске агенције ПАП и Телевизије Пољска (ТВП), која се нарочито истакла као део ПиС-ове медијске машинерије у којој су Туск и остали опозиционари портретисани као „издајници“ или „немачки људи“. Вероватно и не чуди зашто су у децембру 2023. маскирани полицајци прво упали у редакцију ТВП, јер управо је она у својим извештајима стално пуштала старе снимке Туска како говори немачки или како ћаска са појединим немачким званичницима, у жељи да га представи као неког ко ради за интересе Немачке, а не Пољске.

Упркос полицији, парламентарној резолуцији да се расформирају јавни медијски сервиси и одлуци министра културе да смени генералне директора ТВП и Пољског радија, „деписизација“ медија није се завршила у року од недељу дана како је, како тврде извори, очекивао премијер Туск.

Опозициони посланици ПиС-а су дошли у седиште ТВП да бране телевизију од „нелегалних акција“ Тускове владе и нових уредника, док је главни канал ТВП 1 прекинуо емитовање филма и почео да преноси програм TVP.info, а грађане без успеха позивао да се масовно окупе и бране телевизију.

Председник Пољске Анджеј Дуда, који је близак ПиС-у, саопштио је нацији да је „први пут од 1989. у слободној Пољској дошло до покушаја да се силом преузму медији јавног сектора“.

„Никада нећу прихватити кршење Устава. Нажалост, тренутно имамо посла с таквом ситуацијом“, рекао је Дуда, истакавши да влада сме да реформише медије, али да то мора да учини у складу са законом.

И Национални радиодифузни савет, који је именован у време власти ПиС-а, саопштио је да су смене биле нелегалне те да је искључивање телевизијског сигнала и сајта TVP.info „чин безакоња и подсећа на најгора времена војне управе“.

Дуда је притом ставио вето на закон о буџету, којим је око 690 милиона евра било намењено јавним медијским сервисима, што је Тусков министар културе искористио да три дана касније формално оконча постојање тих медија тако што је проглашена ликвидација због мањка новца. Тиме је формално прекинут правни хаос у којем се неколико недеља није знало ко је легални генерални директор ТВП и Пољског радија, а уређивање је преузела нова новинарска екипа.

Пристрасност, али за нову власт

Међународна и Европска федерација новинара су саопштиле да „жале што је пољска влада донела тако радикалну одлуку“, додајући притом „да не оспоравају потребу за реформама за успостављање независности и плурализма јавних медија у Пољској, али сматрају да се те реформе морају спровести уз поштовање права новинара, без политичког уплитања и у контексту који грађанима гарантује приступ независним и поузданим информацијама.

„И одбијање председника Дуде да потврди финансирање пољских јавних медија и одлука владе да ове медије стави у ликвидацију чине нам се супротним јавном интересу“, истакла су ова два удружења новинара.

И Међународни институт за штампу је саопштио да изненадна смена у ТВП и ПАП „ризикује да створи алармантан преседан који мора хитно да се исправи новим правилима како би се трајно заштитила независност институција“.

Међутим, за нови закон о јавним сервисима Туск ће морати да обезбеди подршку Дуде, што ће бити поприличан изазов. Осим тога, увелико се поставља и питање да ли је ТВП заправо опет политички пристрасна. Али за нову власт.

То је интензивирано када је објављен промотивни спот састављен од видео снимака из различитих емисија у којима се низ политичара и један новинар захваљују што гостују на јавном медијском сервису после неколико година паузе. Оно што је требало да буде доказ „позитивних промена“ испоставило се као доказ да је провладина уређивачка политика и даље актуелна, јер сви политичари у споту су део Тускове коалиције око Грађанска платформе.

Због спота се побунио и новинар Јацек Низинкијевиц, због тога што је његова изјава искоришћена за промотивни спот без његовог одобрења, при чему је извучена из контекста целог његовог гостовања. „Овај спот није требало да буде направљен. Мало је у стилу старе ТВП“, рекао је Низинкијевиц, истичући да „јавна телевизија не би требало да себе промовише коришћењем изјава политичара једне стране“.

Критике су стигле и са других страна, па је Патрик Михалски, новинар водећег пољског портала „Виртуелна Пољска“, рекао да исти људи који су служили ПиС-у и даље раде тамо. „Сада они покушавају да служе новој влади. Покушавају да освоје поене, да се умиле, увуку, јер су тако годинама зарађивали новац“, рекао је Михалски.

Разлог зашто је борба сваке власти за овај вид утицаја на програм ТВП поприлично јака лежи у томе да је публика пољског ЈМС доминантно старије становништво које живи ван великих градова, што је у случају Пољске поприлично велико бирачко тело. С друге стране, утицаји на ТВП су олакшани тиме што је пре три година мање од осам одсто становништва заиста плаћало претплату, тако да она зависи од директне помоћи владе. Све то није умањило гледаност ТВП, па је међу њеним гледаоцима сваки трећи Пољак који гледа телевизију.

Фицо хоће да угаси РТВС

И док је Хелсиншка фондација за људска права у Пољској у децембру прошле године истакла да би владино преузимање јавних медија „могло да прекрши стандарде Савета Европе“, паневропска организација са седиштем у Стразбуру се о томе није оглашавала.

Али, када је словачки премијер Роберт Фицо најавио реформу Радио-Телевизије Словачке (РТВС), по „пољском принципу“ гашења старог и оснивања новог јавног сервиса под новим акронимом СТВР, реаговао је комесар Савета Европе за људска права Мајкл О’Флаерти. Он је позвао словачки парламент да „помно размотри забринутост да елементи закона могу да угрозе заштитне мере за оперативну и уређивачку независност јавног радиодифузног сервиса“.

Фицо већ дуже време редовно критикује РТВС, тврдећи да он „нема везе са јавним сервисом“, док лидери опозиције тврде да Фицова владајућа коалиција намерава да јавни сервис искористи као „алат за ширење владине пропаганде“. Министарка културе Мартина Шимковичова тврди да је РТВС крива за „политички активизам“, те да је предложени закон у складу са Европским актом о слободи медија, који је у марту одобрио Европски парламент.

Влада је у парламент већ послала предлог закона о рестартовању јавног сервиса, чијим ће очекиваним усвајањем у јуну бити смењен директор РТВС неколико година пре краја мандата, а новог директора и руководство ће бирати деветочлани савет, који бирају влада и парламент. До сада је тај савет биран у парламенту простом већином.

Намеру словачких власти осуђују не само опозиција и одлазећа председница Словачке, већ и званичници Европске комисије и новинарска удружења. Око 1.200 запослених у РТВС је потписало петицију против овог предлога закона, а у одбрану РТВС су стали и директори Чешког радија и Чешке телевизије, саопштивши да је овај закон „без сумње иницијални корак ка национализацији јавних медијских сервиса у Словачкој и гушење њихове слободе и објективног извештавања“.

Чешки јавни медијски сервиси, иначе, важе за најнезависније у земљама Вишеградске четворке, а према Индексу слободе штампе у свету за 2023. годину Чешка, али и Словачка су међу 20 земаља на свету најбољих за новинарску професију, чиме су претекле западноевропске земље, попут Немачке и Француске.

Успех Чешке се тумачи тиме да је то једина земља Вишеградске четворке у којој грађани, а не парламент или влада, плаћају рад јавних сервиса. Упркос томе што су емитери поштовани као независни и квалитетни, управо модел финансирања је уједно њихов главни проблем. Мањак новца је последица тога да износ РТВ претплате није мењан од 2008, па су због тога чешки јавни сервиси били у страху од губитка независности када је 2021. премијер Андреј Бабиш најављивао могућност да пензионере ослободи обавезе плаћања претплате.

Како истичу чешки новинари, Чешку телевизију и Чешки радио је спасило то што је Бабиш неочекивано остао без власти након избора у октобру 2021. Актуелни чешки премијер Петр Фијала је, пак, прогурао закон којим ће се од 2025. повећати месечна ТВ претплата за један евро и износиће 6,56 евра, а претплата за радио за око 40 евроценти и износиће 2,23 евра.

Би-Би-Си између претплате, реклама и притисака

Чешки јавни сервис је 1991. устројен по угледу на британски јавни сервис, а данас лондонски Би-Би-Си има сличне муке као и „чешки Би-Би-Си“. Генерални директор Би-Би-Сија Тим Дејви је дошао под озбиљан притисак да „среди финансијске књиге“ јавног сервиса, па је недавно изјавио да је отворен за „прогресивнији“ стил финансирања, откривајући да је започет „највећи икад процес консултација“ о будућности Би-Би-Сија. А предлога је много. Од одржања Би-Би-Сија без реклама, како је сада, преко модела заснованог на рекламама као што има комерцијални канал ITV, до тога да влада финансира јавни сервис или да буде уведен модел претплате као за „Нетфликс“.

А парадокса ли, анализе Ројтерсовог института указују да се британски ЈМС у односу на, примера ради, немачки или чешки, знатно боље снашао у новим временима у којима је публика кренула да емигрира на дигиталне платформе, док нова публика уопште не долази на офлајн изворе информисања попут телевизије.

 „Би-Би-Си је једини ЈМС чији је домет вести комбинован на више платформи знатно већи од офлајн (радио-телевизијског) досега (78 одсто наспрам 68 одсто). У свим другим случајевима, било каква понуда онлајн вести постиже веома мало додатног домета јер углавном досежу до исте публике као програм емитован на радију и телевизију“, истиче се у анализи Ројтерсовог института и додаје се да већина европских ЈМС на онлајн платформи досежу до само два до пет одсто додатне публике.

Под образложењем да постоји забринутост да ли је актуелни модел финансирања одржив у ери стриминга, британска министарка културе Луси Фрејзер је именовала деветочлану комисију да одговори да ли је претплата „одговарајућа за будућност“, односно да проучи алтернативне моделе како би Би-Би-Си могао да повећа приходе из свог комерцијалног дела.

Познаваоци прилика су одмах уочили да је један од чланова комисије некадашњи директор Канала 5 Дејвид Елстин, који је велики заговорник укидања претплате и успостављања другачијег модела финансирања. Он је својевремено позивао да се продукција Би-Би-Сија издвоји из јавног сервиса, укључујући и информативни програм, те да се тај део финансира кроз опорезивање, док би, према његовим предлозима, драмски и забавни програми били у комерцијалном делу, финансираном кроз претплату. Према мишљењу Елстина, оваква реформа би омогућила Би-Би-Сију креативнију слободу и дозволила му да се боље такмичи са стриминг гигантима као што су „Нетфликс“ и „Амазон“.

Ова расправа долази у тренутку када је годишња претплата повећана за 10,50 фунти, на укупно 169,50 фунти, што је мање него што је Би-Би-Си очекивао. Све то ће створити рупу у финансирању од 90 милиона фунти.

Према Би-Би-Сијевом годишњем извештају из 2023. године, овај јавни сервис се већински финансира од претплате (3,74 милијарди фунти), а потом следе комерцијални приходи, превасходно кроз изнајмљивање студија и опреме (2,1 милијарда).

Директор АРД-а плаћенији од канцелара

И у Немачкој је пала одлука да се од 2025. РТВ претплата месечно повећа за 58 евроценти, те да свако домаћинство месечно плаћа претплату од 18,94 евра. Како се очекује, то ће годишње доносити 10,4 милијарде евра за цео систем немачког јавног медијског сервиса (АРД), који чини 17 телевизијских канала, 64 радио-станица и канала на друштвеним мрежама.

Иако је АРД најбогатији јавни медијски сервис на свету, руководство је саопштило да ће ово повећање донети „велике изазове“ јер новац неће покрити финансирање будућих пројеката, па ће ограничити даљи развој онлајн сервиса који таргетирају тинејџере и младе људе.

Питање претплате је било најактуелније прошле деценије јер је тада промењен систем, па обавезу плаћања има свако домаћинство без обзира да ли има радио или ТВ апарат. Тада се на хиљаде људи правно борило да не плаћа претплату, па је 2016. године Зиглинде Баумерт (46) остала упамћена као прва особа у Немачкој која је због неплаћене претплате завршила у затвору. Ова житељка покрајине Тирингије провела је 61 дан у затвору јер од 2013. није плаћала претплату, а притом није желела да сарађује са судским извршитељом и двојицом полицајаца, који су покушали да изврше принудну наплату дуговања.

Како је тада рекла за дневни лист „Велт“, они су је одвели у затвор јер није желела да потпише изјаву о томе шта је све њена имовина. „Са мојим потписом ја бих потврдила легалност тог обавезног намета. Ја не желим то да урадим“, рекла је она.

У затвору би вероватно провела максималних шест месеци да „Велт“ није објавио причу о њој, после чега је регионални јавни сервис МДР повукао претходно поднет захтев за принудном наплатом. То, пак, није била победа неплатиша, јер је две године касније Савезни уставни суд донео одлуку да је наплата претплате у складу са немачким уставом.

Али то није смањило расправу о томе где иде новац од претплате, нарочито када је објављено колико зарађују директори ТВ канала јавног сервиса, као и генерални директор целог система АРД.

Па се тако видело да је у 2022. Том Буров, директор ВДР, тада в.д. директора целог АРД-а, имао укупна годишња бруто примања од 433.200 евра, у шта су укључени и додаци попут службеног аутомобила и 3.700 евра за репрезентацију. То значи да у нето износу његова месечна примања износе око 18.000 евра. Када је упитан да ли је у реду што има плату већу од канцелара, чија су годишња бруто примања око 360.000 евра, Буров је одговорио да не види у томе проблем јер он предводи огроман систем са око 25.000 запослених.

Али, и остали директори имају позамашна бруто примања, па тако директор СВР-а, који је потом преузео и кормило АРД-а, има годишње око 393.000 евра, директор НДР-а око 367.000, директорка БР-а 345.000, а директорка МДР-а 308.000. Ове суме су и веће јер АРД не саопштава колико њени директори добијају за учешће у надзорним одборима подружница медијског система.

Борба против политичких утицаја

Пре две године, велики скандал је потресао РББ, регионални сервис за Берлин и Бранденбург. Први пут у историји јавног сервиса нека генерална директорка била је принуђена на оставку јер је откривено спорно додељивање уговора појединим фирмама, велика трошења на вечере у приватним аранжманима, као и то да је на бруто годишњу плату од 303.000 евра добила бонус од 20.000 евра, док је РББ за њу изнајмио и службени аутомобил вредан 145.000 евра.

Да расправа о трошењу пара и независности јавног сервиса буде замршенија, прошле године на чело РББ-а је дошла Улрике Демер, која је новинарка али је последњих пет година власти Ангеле Меркел била заменица главног владиног портпарола. Иако она има плату од око 230.000 евра, што је мање од њене претходнице, поједини коментатори су истакли политичке утицаје за овакво намештење.

А да немачки јавни сервиси нису поштеђени политичких утицаја сведочи и догађај из 2010. када није продужен уговор главном уреднику ЗДФ-а Николаусу Брендеру, иако је то захтевао генерални директор ЗДФ-а Маркус Шехтер. Вишеструко награђивани новинар, који је 10 година уређивао ЗДФ, смењен је на инсистирање административног одбора и то на инсистирање једног члана тог одбора – премијера покрајине Хесен Роланда Коха, функционера ЦДУ. Одбор је имао 14 чланова од којих је девет било постављено на предлог ЦДУ-а или је блиско овој странци.

Због овог случаја, након четири године је Уставни суд Немачке донео одлуку да део статута ЗДФ-а заиста крши уставом загарантовану слободу медија, наложивши да у административним одборима јавних сервиса број чланова странака или странкама блиских особа мора да буде мањи од трећине укупног броја, како би се овим медијима обезбедила слобода од политичких утицаја на уређивачке одлуке.

Упркос томе, политички утицаји се виде и данас и то, пре свега, у извештавању о савезној влади. Па су тако први и други канал очигледно наклоњени Зеленима, што се нарочито видело прошле године када је министар економије Роберт Хабек предлагао спорни Закон о грејању који је требало да преко ноћи забрани грејање на гас и лож-уље. Тада је било уочљиво да ниједан од главних канала јавног сервиса није анализирао колико ће то да кошта грађане, док је практично једини који је о томе опсежно извештавао и анализирао био регионални јавни сервис у Баварској.

Једино је на БР-у могло да се види да ће трошак породица за увођење топлотних пумпи бити и већи од 100.000 евра. Мало је рећи да је то радовало премијера Маркуса Зедера, који је жестоки критичар Зелених, а његова странка је на савезном нивоу у опозицији. Другим речима, право да сазнају комплетну информацију грађани Немачке су имали очигледно само зато што су политички интереси савезне и појединих покрајинских влада супротстављени.

Због тога све више стручњака за медије и невладиних института и у Немачкој позива на опсежну реформу целог система. А стручњаци Ројтерсовог института истичу да је интернет кључ будућности ЈМС, „а да је тренутно онлајн пружање вести из ЈМС далеко испод амбиције да буду скоро универзални сервис вести“, те да то осликава „изазове нашег све више дигитализованог света, под доминацијом платформи медијске средине“. Уколико не савладају ове изазове, како кажу, јавни медијски сервиси ризикују „пад (утицаја) и на крају ирелевантност“.