Вести
13. 12. 2012.
Нешто није у реду
Шта је то што лажни ријалити програм нуди у односу на стварни? Да ли је и колико фингирана стварност уверљивија од праве?
Као да је неко поново открио Хичкока! Његова чувена дефиниција филма – да је то заправо живот са избаченим досадним сценама – као да добија ново рухо у следећем еволутивном развоју телевизијског жанра, ничим изазваном поплавом „лажних“ ријалити програма, својеврсним квазидокументарцима, у којима се оне најстандардније животне приче фингирају до максимума.
Само два серијала на домаћим каналима, која су врло брзо постала вољена међу најширом телевизијском публиком, концепцијски веома слични, као да сугеришу да је стандардни ријалити превазиђен.
Ако је публика до лане била приморана да прати људе даноноћно по разним кућама, салашима, пустим острвима, како се развлаче радећи ништа чекајући да макар један занимљив детаљ из њихових живота избије у први план и учини, ваљда, и њихову и нашу реалност интересантнијом, сада је све то упаковано и фино компресовано у тридесетак минута наводног реалног програма, потпуно огољеног свих досадних животних момената, о којима је управо Хичкок причао, а којима су прави ријалитији обиловали.
Зато ће бити интересантно видети како ће телевизијска публика убудуће реаговати на ријалити, када је глумљену стварност тако добро прихватила у серијалима као што су Прељубници или Породичне тајне, између осталих...
Прељубници, како им и сам назив казује, у први план истиче исконски страх човека да буде преварен и остављен.
Драматургија сваке епизоде је синоптички готово идентична – у агенцији за праћење људи појављује се особа која сумња у верност некога себи блиског, након чега следи потера и тражња кривца и његовог злодела. И наравно, у готово свим епизодама, сумња се показује оправданом.
Преваре, чини се, има на сваком кораку и свако је спреман да ризикује делић сопствене сигурности зарад ниских страсти...
Ако одбацимо понекад изузетно дугачке дијалошке сцене снимане сигурносним камерама које нам откривају појединости о одређеној особи драматуршке уверљивости ради, и пречесто иритантне и несносне упадице водитељског пара, Прељубници су најчешће убедљива транспозиција стварности посрнулог друштва, у неким случајевима чак и поприлично уверљиво одглумљена од стране ангажованих аматера.
КОНТРАСТ: С друге стране, Породичне тајне, као купљени лиценцни програм који се приказује у чак десетак земаља на тамошњим језицима, збирка је динамичних прича отргнутих из стварности, у којима ликови откривају страшне тајне једни о другима. Неуверљива глума готово свих протагониста остаје оправдана чињеницом да пречесто „глумци“ морају да изговарају реплике које звуче као да су преведене у гоогле транслате са оригиналног језика оне земље од које је серија купљена.
Техника „што више вичеш, то ћеш бити уверљивији“, која се често нуди као добра опција глумцима аматерима, и овде је уродила плодом, па тако ангажовани протагонисти најчешће кроз грлену дреку изговарају реплике типа „Таман кад помислиш да не може горе, а оно још горе“ или „У почетку је изгледало као клиначка шала, а сада видим да је ђаво однео шалу“ или „За мене је ова сцена била ужасна“ или „Не знам. Овде нешто озбиљно није у реду“...
А приче које серијал нуди крећу се од, најчешће, преварених брачних партнера до изневерених појединаца, у свим могућим варијантама, а све нам то додатно појашњава глас из оф-а, који у већини случајева потпуно непотребно препричава слику коју већ видимо. И заиста, шта је то што „режирани“ ријалити нуди у односу на стварни? Шта је то што у свим овим причама нисмо видели, знали, шта је то ново што они откривају те успевају толику публику, како барем тврде челници телевизија, да привуку њиховом садржају?
Марију Перовић, филмску и телевизијску редитељку, у поменутим серијалима фасцинира хепиенд, уз истинско покајање кључних актера: „Превазишли смо индулгенцију. Значи није важна количина несреће, већ само важи принцип – буди довољно јадан, да би био занимљив, и публика и креатори програма ће да се веселе. Или, имај довољно велику говорну ману и добићеш већи простор од неког ко има шта да каже. Јер то је смијешно!“
МОРАЛА: када је друштвена одговорност у питању, не можемо а да не констатујемо један несклад између садржаја и порука комерцијалних телевизија које оне нуде наспрам државне.
И док се комерцијалне утркују у програмима где се реконструишу не само преваре, подвале и прељубе, већ и тешки злочини, криминал и убиства (изврсни Досије Машана Лекића, на пример, који се ипак чврсто држи класичне квазидокументаристичке форме), па разни покушаји удадби, женидби, те кувања, спремања и чега све још не, дотле државна телевизија сугерише игране серије смештене барем век уназад, у којима се невиност, чедност и моралност главне јунакиње истиче као примарна карактеристика и услов за опстанак у будућем свету.
С друге стране, док ријалитији користе обилно језик вулгарности и псовки, често замаскиран када за то има услова наравно, дотле се псовке изречене у страним серијама и филмовима не преводе, да не би, ваљда, узнемиравали гледаоце испред малих екрана. Или су у питању заиста помало побркани лончићи?„И у ријалитијима су били пипсери преко псовки.
С друге стране, у филмовима се то не преводи. Као да попут јунака Орвелових или Кафкиних прича, на брзину у неким бирократско-традиционалним апаратима, преводимо најмонструозније садржаје о тоталитарним друштвима у реалност која је другачија за наше учеснике квазиријалитија и њихове стране, добре или лоше филмове“, закључује Марија Перовић.
И заиста, нема ништа што нисмо видели а чиме бисмо сада били запањени или што би нам на дуже привукло пажњу. А опет, колико год невешти били, лажни „ријалити“ су можда и најагилније што комерцијална домаћа продукција успева да понуди. Чему све то води? Изгледа да нешто озбиљно ипак није у реду.
Уз дозволу РРА
Констатујући да се све то емитује уз дозволе РРА агенције, са ограничењима шта се гледа са колико година, наша саговорница истиче да се прељубе и тајне откривају и прихватају у тим програмима у потпуном контрасту с реалним животима, који заправо много више шокира: „Мени су свакако најфасцинантније краљице-мајке, мега ултра звијезде, сликане из свих углова, хиперболисаних дијелова тијела, које немају простор у ријалитијима, али њихов живот у квазизатвору постаје најбоље праћен ријалити, у коме затвор и питање одговорности постају најмање битни фактори. Као што рекох, што више зезнемо у животу, доћи ће већ неко да то поправи зачас...
Па док траје, нека траје, а обично је у питању тридесетак минута комерцијалног времена.“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.