Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
20. 02. 2012.
Новинари и пропагандисти
Одмах да кажем: нећу да полемишем са Љиљаном Смајловић (Данас 15. фебруар), нећу да браним или оправдавам колегинице и колеге које она описује веома ружним речима, али хоћу да реагујем бар на неке неистине којима се Љ. С. служи као аргументима.
Пише она тако да је...“режим Слободана Милошевића убио Славка Ћурувију, ком НУНС у јесен 1998, као „удбашу“ и „родоначелнику жуте штампе“ у Србији није дао подршку. Тек је мртвог Славка НУНС пригрлио као свог мученика“. Без имало стида тврди то Љ. С. иако је Славко долазио у Медија центар, који је део НУНС-а, држао конференцију за новинаре, иако је стално био у контакту са нама, иако је он био један од оних с којима смо разменили телефоне за „не дај боже“, па смо тако и дошли у штампарију која није хтела да штампа његове новине...
Повод за њено жустро реаговање очигледно није толико одговор на, истини за вољу, нимало нежан текст колеге Милоша Васића (Данас 13. фебруар), колико одлука Апелационог суда у Београду којом се Независном удружењу новинара Србије (НУНС) признају иста права на Дом новинара као и Удружењу новинара Србије (УНС). Суд је, каже Љ. С, донео „политички дириговану одлуку... позивајући се не на законе, већ на револуционарне заслуге удружења које је политички блиско садашњим властодршцима“.
Како сам ја један од оснивача НУНС-а, чиме се поносим, иако сам пре тога дуго година био члан УНС-а, читаоце треба само укратко подсетити шта су то и зашто ови „револуционари“ урадили пре 19 година, када више нису ни могли ни хтели да буду чланови (ондашњег) УНС-а.
Ауторитарни режим Слободана Милошевића био је почетком деведесетих година прошлог века у пуном замаху, а све његове ратне и друге подухвате бесрамно су подржавали медији који су били под контролом власти и у којима су се новинари претворили у најобичније пропагандисте. Мало је било нережимских медија у којима су новинари и даље настојали да остану верни основним правилима професије. Опирући се репресији, насртајима на слободу штампе, спонтано су настајале и организације као Савез независних синдиката новинара, Одбор за слободу медија, а после Скупштине УНС-а одржаној на Тари, јула 1992, када је практично успостављена контрола режима над УНС-ом, и Председништво Ванредне скупштине Удружења новинара у сталном заседању.
Љ. С. каже да се „сећа околности под којима се у просторијама Времена радило на политичком и финансијском пројекту званом НУНС“. То има везе са истином само утолико што се и у Времену, као и у другим редакцијама и поменутим институцијама, поготово након неуспешних разговора са руководством УНС-а после Таре, увелико размишљало о потреби да се оснује једно ново, право новинарско, професионално удружење. Никакав политички и финансијски пројекат није стваран у Времену, где сам и ја радио, па бих вероватно и знао нешто о томе.
А да је све наше незадовољство стањем у медијима и постојећем новинарском удружењу, свим нашим „теоријским“ разговорима, требало преточити у нешто конкретно, допринела је и одлука РТС-а јануара 1993. да се 1.103 радника пошаљу на „принудни одмор“. Основан је Фонд новинарске солидарнос ти, који је после апела јавности и помоћи Цредибел банке дошао и до минималних средстава за помоћ најугроженијим колегама. У једном монтажном контејнеру, у холу Дома омладине настао је и Медија центар, који је постао и седиште Фонда.
Ванредна скупштина Удружења новинара у сталном заседању, Синдикат Независност, Фонд солидарности, Одбор за слободу медија... све те и друге организације, уз све веће незадовољство стањем у медијима (наравно и у друштву уопште), тоталним губитком кредибилитета УНС-а као професионалне новинарске организације и истовремено све већи притисак власти уз оптужбе да смо издајници и страни плаћеници, једноставно су нас натерали да оснујемо ново удружење у којем би новинари могли да буду само новинари.
То је најзад и остварено 25. марта 1994. У дупке пуној великој сали Дома омладине основано је Независно удружење новинара Србије, за првог председника изабран је угледни новинар РТС-а (док није проглашен неподобним) Драгољуб Никитовић Никита. НУНС је убрзо постао члан Међународне федерације новинара, а у јесен исте године регистрован је и Медија центар.
Својеврсна је иронија да су и НУНС и Медија центар настали управо „захваљујући“ тадашњим највећим противницима - УНС-у (који је постао слепо оруђе режима) и Тањуговом Међународном пресс центру (који је у најкритичнијим тренуцима практично био затворен, поготово за стране новинаре). Успешно, професионално деловање и брзо стечени углед у земљи, као и код страних колега, био је разлог више да УНС води сталну кампању против НУНС-а и омета добијање свих погодности које је држава давала новинарима. Наравно да УНС-у ни на крај памети није било да нам понуде бар део зграде која је била намењена свим новинарима. Уосталом, за то право НУНС се, после вишегодишњег суђења, изборио тек недавно одлуком Апелационог суда.
Иако и ја мислим да је стање у медијима данас далеко од сјајног, бесмислено је упоређивати, у ствари изједначавати садашње време и услове са оним у време Милошевића. „У Времену сам била зато што у режимским медијима у оно време није било могуће изражавање другачијег мишљења, баш као што то није могуће ни данас.“ А да ли се Љ. С. сећа шта је независним медијима и новинарима радила она власт, ако не баш и њој лично? Прогањала нас је, малтретирала, прислушкивала, осуђивала, затварала новине, најзад и убила Славка.
Тешко је уздржати се и не полемисати, као што сам обећао на почетку текста. Уосталом, на сајту НУНС-а у архиви, постоји и чланак написан поводом 15. годишњице НУНС-а. Тамо, на основу докумената, и Љ. С. може да се подсети догађаја везаних за оснивање НУНС-а, али и онога што је претходило томе, а што Љ. С. можда не зна, јер и није била овде.
У складу са речником Љ. С., која говори о „револуционарним заслугама удружења“ (НУНС-а), аутор овог текста разменио је мишљење са оснивачким „тврдим језгром“ (извињавам се овог пута изостављеним) које се борило и изборило да новинари Србије добију праву професионалну организацију. Хвала на подсећању и подршци Гордани Логар, Милану Влајчићу, Драгану Јањићу и Велимиру Ћургусу Казимиру.
Аутор: Хари Штајнер, новинар, један од оснивача НУНС-а и први директор београдског Медија центра
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.