Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
23. 02. 2012.
УНС је срце Србије
Фамозно
Ау, брате слатки, ал се Смајловићка разгоропадила. Опет је зашиљила перо. Али од марципана и сахарина више ни трага. Само крв, зној и сузе. Ова журналистичка илузионисткиња којој као од шале полази за руком да сваком режиму изгледа прихватљиво, а да се сваком следећем представи као љути противник претходног, баш решила да одбрани зграду новинарског удружења „подигнуту 1935“.
Шта је том подизању припомогла Смајловићка, а шта њени унсовци, остаће нејасно, иако је тачно да ја нисам упућен ни у право ни у власничке односе. Нисам ни лично заинтересован за судбину пустолине у Ресавској.
Почасни члан је исто што и почасни доктор. Почасни доктори не држе предавања по факултетима, а почасни чланови не походе сталешка удружења.
Ако већ Смајловићка и смајловићи нису уложили ни кинту у речену зграду, као што, додуше, нису ни Јелка ни Вукашин, него је зграда, да тако кажемо, свима њима пала са неба (против чега, такође, немам ништа против), на чему госпоја темељи свето Унсово право на искључиви посед. Ни на чему, ако као аргумент одбацимо опетовану Смајловићкину све љигавију флоскулу да се прћија кида из њеног срца по истом принципу којим се „комада Косово“.
То ме је подсетило на догађај од пре неколико година када су наватали и притисли неку Вељину лопужу, а лопужа спремно одговорила: „Рећи ћу вам то кад Косово поново буде српско“.
Кад смо већ код Косова, склонији сам да помислим да његово комадање много више дугује неконтролисаном множењу индивидуа спремних да приватизују туђу имовину и да се у њој осећају као код куће.
Није то, наравно, почело са Смајловићком и смајловићима. Почело је 1944. И не престаје ни дан данас.
Оно јесте, да су почем на власти др Читлук Сахибија и онај његов спечени министар такозване правде, нема сумње да би судство било непристрасније у Смајловићкину корист и госпоја би могла да се несметано шири по згради у Ресавској.
Немам неко нарочито мишљење ни о Господаревом судству, али сам убеђен да је овом приликом пресудило право. С чиме се Смајловћка не мири. Али ће се временом помирити.
Опет кажем, унутрашње су то новинџијске ствари, али некако ми делује перфидно поредити неистомислеће колеге са Тачијем и иним креаторима косовског отцепљења. Штавише, поистоветити Косовску трагедију са имовинско-правним спором око пар стотина квадратних метара канцеларијског простора, делује ми исувише ћифтински, исувише ситничаво, исувише изглобљено, чак и из једног овако инфамног времена.
Басара
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.