Вести
15. 02. 2012.
О Косову и УНС-у, још једном
Одговор председнице УНС-а Милошу Васићу („Дом новинара је срце УНС-а, срце УНС-а, срце УНС-а! “)
Милош Васић јако се наљутио, читам у Данасу од 13. фебруара, што сам рекла да су владајуће странке напокон нашле начина да квадратима у центру Београда награде своје политичке симпатизере из Независног удружења новинара Србије. „Испада НУНС“, вајка се Васић, „као хорда оних партизана, ‘шумаца’ и ‘комуњара’ који су дошли и сада конфискују, национализују и реквирирају туђу ‘приватну имовину’ у виду зграда“. Да не би било забуне, „шумци“, „комуњаре“ и партизанска „хорда“ нису моје речи већ Васићеви простаклуци. Моја је тврдња да је Апелациони суд у Београду у корист НУНС-а донео политички дириговану одлуку коју није образложио правним већ политичким разлозима, позивајући се, не на законе, већ на револуционарне заслуге удружења које је политички блиско садашњим властодршцима.
Током десет година колико НУНС тужи Удружење новинара Србије за власништво над зградом у Ресавској 28 у Београду, чак је шест српских судова потврдило власништво УНС-а над тим здањем. Није било суда у Србији који би прихватио да се својина, осим правним послом и наслеђивањем, може стицати и по основу политичког програма - све док Демократска странка није „реформисала“ српско правосуђе, за које Друштво судија Србије и све европске установе данас кажу да је под „недопустивим утицајем политике“.
Васић обмањује читаоце Данаса тврдњом да је Апелациони суд наложио да УНС и НУНС поделе зграду у Ресавској „на равне части“, односно „лапо-лапо“. Пресуду, сиромах, изгледа није ни читао. Да јесте, можда се не би хвалио да су он и „неки“ из УНС-а иступили још 1989. године, на чему му се адвокатски тим УНС-а топло захваљује, јер тиме руши пресуду Апелационог суда. Наиме, тражећи основ да НУНС-у додели имовину УНС-а, суд се одлучио за теорију о „одвајању уз оснивање“, па испада да су појединачни чланови УНС-а били власници зграде и своје власништво преносили на НУНС уласком у ту организацију. Да се за потребе своје Службене белешке бавио „оперативним радом на терену“, односно да је на сајту УНС-а барем прочитао то о чему пише, Васић би знао да се наш захтев за ревизију пресуде делом заснива на томе што неки оснивачи НУНС-а нису били чланови УНС-а, чиме пада у воду аргументација Апелационог суда. (НУНС је, иначе, основан у марту 1994. године, а не „тек 1993“, како Васић тврди.)
Главна Васићева превара ипак је мит о једном добром и једном злом удружењу новинара, о „фашистима“ из УНС-а и „поштеним професионалцима“ из НУНС-а који су „писали и говорили истину“, при чему је Васић био на челу ове друге колоне у време „када је морални став неизбежно био и политичко опредељење“. Мене смешта у друштво „фашистичких помагача“ „ненародног режима Слободана Милошевића“, да би ми на крају текста оним уличарским, „лапо-лапо“ жаргоном поручио: „Е па не може“.
Милош Васић и ја били смо колеге у редакцији Времена од 1993. до 1997. године, али му то не даје право на вулгарну фамилијарност са којом ми се обраћа у Данасу. Ни онда нисам делила његове сумњиве моралне и кварљиве политичке ставове. У Времену сам била зато што у режимским медијима у оно време није било могуће изражавање другачијег мишљења, баш као што то није могуће ни данас, у Србији у којој је НУНС близак странкама на власти и у којој је слобода штампе на изузетно ниским гранама. Сећам се околности под којим се у просторијама Времена радило на политичком и финансијском пројекту званом НУНС.
Васић говори о „спремности да се поднесу ризици“. И заиста, у његовој соби у Времену, где су као на ходочашће долазили западни новинари којим је као врхунски ауторитет тумачио рат у Босни, висио је непробојни прслук који су му поклонили. Но ником таква заштита није била мање потребна. Босну је током рата видео из НАТО авиона којим је достављана помоћ угроженим муслиманским цивилима и у који се, на љубазни позив Алијансе, укрцао у бази у Немачкој. Из рата није извештавао ни када му је рат дошао кући, јер је НАТО бомбардовање Југославије, на функцији председника НУНС-а, провео у Загребу.
За то време је режим Слободана Милошевића убио Славка Ћурувију, ком НУНС у јесен 1998, као „удбашу“ и „родоначелнику жуте штампе“ у Србији није дао подршку. Тек је мртвог Славка НУНС пригрлио као свог мученика. Један је истраживачки српски новинар пао као жртва спреге мафије и политике после 5. октобра, али ни Милан Пантић није био члан НУНС-а, већ УНС-а.
Откуда онда идеја Апелационом суду да својину уступа НУНС-у под изговором да су се његови чланови за новинарство борили „по цену угрожавања сопственог живота“? Можда из НУНС-а, чија је председница Надежда Гаће лажно пријављивала колеге за организовање и подстицање геноцида и ратних злочина, негде у исто време када је промовисала „реформу“ правосуђа и подржавала доношење скандалозног закона о медијима који је Уставни суд Србије у међувремену оборио.
На основу лажне пријаве за геноцид, Тужилаштво за ратне злочине је три године безуспешно трагало за доказима који би макар једног српског новинара осудили за ратни злочин. Тај покушај фашизације УНС-а је пропао, али то није спречило Апелациони суд да на УНС примени принцип колективне кривице врло сличан оном по ком је Србији део међународне заједнице насилно одузео право на суверенитет и територијални интегритет на Косову. Па се због Милорада Комракова у корист НУНС-а Надежде Гаће експроприше својина која је денационализацијом враћена УНС-у још 1976. године.
Нити су сви чланови УНС-а били ђаволи, нити су сви чланови НУНС-а анђели. Ђинђић је говорио да медијима са заслугама за демократске промене следују медаље, а судови у његово време нису ни помишљали на овакве пресуде. Нека садашња власт награди Милоша Васића и његове саборце зградама, платама, каријерама. Само нека им да зграде које се налазе у њеном поседу, а не у приватном власништву УНС-а.
Аутор: Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.