Вести
30. 01. 2012.
Бивши, а траје
Одговор Александру Тијанићу
„Има новинара који свој посао раде најсличније мастурбацији: искључе мозак, отворе руке, затворе очи и измишљају ствари.“ Овако је, док је још био новинар, писао Александар Тијанић.
У осврту на јаросне колумнисте Данаса („Реторичар као Петар Пан“, 19/01/2012), који се усуђују да примете како је „програм РТС најгори од проналаска катодне цеви“ а „генерални директор упадљиво лошији од свог програма“, дотични, сад не новинар већ челник (у континуитету) прозване јавне куће смишља и потписује следећи ребус: „Најпознатији по тој делатности је онај муж, чувен по својој бившој жени, збиркама туђих духовитости и свом алманаху који, без икакве потребе, местимично штампа“.
Ето доказа да Тијанић, и под старе дане, врши интелектуалну радњу од које се „суши кичма“ а на рукама „расту длаке“: никад, не у Данасу, већ ни у било каквом другом јавном наступу, нисам реч написао или изговорио, ни негативну, ни позитивну, о програму РТС.
Александар Тијанић, дакле, бесомучно лаже, а уредник који објављује његову жалопојку, исти онај који је објављивао и колумне Славише Лекића у Данасу, у томе му својски помаже.Овде би, ваљда, ваљало ставити тачку.
Верујем, ипак, да вреди појаснити и како сам се ја то препознао у „ребусу“ државног менаџера на привременом раду у РТС! Кренућу, како и приличи, од краја.
Има томе неколико година како сам у „алманаху који, без икакве потребе, местимично штампам“ (магазину СТАТУС, да дешифрујем и то) потписао опсежну сагу о Александру Тијанићу, фамозном патриоти свих режима и његовом путу од послушног комунистичког функционера, преко министра за информисање у најсрамнијој влади за време режима Слободана Милошевић, до улоге медијског саветника Војислава Коштунице, одакле је, у ери кохабитације Коштунице и Бориса Тадића, катапултиран у фотељу првог човека РТС.
Тај портрет Александра Тијанића, малтене тродеценијска друштвена хроника, био је обогаћен „туђим духовитостима“ и сећањима његових савременика: како је, као фотодокументариста, непогрешиво разликовао Доланца од Кардеља; како је („Она делује као евангелиста наде и толеранције“) величао Миру Марковић; како је, после обилног ручка на другом месту, већ сат касније у Милошевићевом дому слатко ждрао са другом председником; како се, писмено, удварао Мирку Марјановићу; како се на седници Владе залагао за „комунални обрачун“ са демонстрантима; како је написао „...Ако Киза преживи, Србија неће“; како је, у ноћи предаје, у друштву Драгана Јочића и Радета Булатовића, стрпљиво чекао аутограм Милорада Улемека; како је одавао поверљиве информације Томи Николићу, етц.
Човек који у глави носи бизарне инвективе Александра Никитовића, Љиљане Недељковић, Градимира Налића, Жељка Цвијановића, Предрага Поповића, Николе Врзића, Градише Катића и сличне братије која је медијски сатанизовала Зорана Ђинђића - жестоко ми је замерио цитирање његових „сабораца“. Привезан за пиштољ, шпартао је престоницом и пенио како ће доакати „анонимусу“ познатом по „бившој жени“. Одредницу „бивши муж“, радосно је касније рабио и у неким интервјуима. Та етикета му је моћно оружје и у последњој одбрани РТС.
Да одмах раскрстимо: тог биографског детаља - „бивши“, уопште се не одричем. Нити га се стидим.
Како са „бившошћу“ стоји Александар Тијанић?
Бивши је партијски кадар Ивана Стамболића.
Бивши је ментор Мирјане Марковић!
Бивши је баштован виле у Толстојевој и верни дегустатор супе Слободану Милошевићу.
Бивши је уредник Богољуба Карића.
Бивши је пријатељ Зорана Ђинђића.
Бивши је сарадник Славка Ћурувије.
Током импресивне каријере „бившег“ Тијанића, људи око њега су бесомучно падали попут снопља, неки и никад да се придигну. Или су под земљом (Стамболић, Ђинђић, Ћурувија, Милошевић...) или ван земље (Мира Марковић, Карић...).
Од свих људи којима је служио и на чијем је платном списку био, једино још Владимир Беба Поповић хода земљом Србијом. Повремено. Никад без обезбеђења.
Моја „бившост“, коју ми Тијанић тако радо спочитава, више је од слатког детаља живота. Остало је, макар, непроцењиво пријатељство! Узајамно помагање!
Шта је, осим чињенице да је из свега изашао неокрзнут, а богатији, остало иза „бившости“ Александра Тијанића?! Је ли у контакту са неком од фамилија бивших ментора? Испомажу ли се? Разговарају ли?
Уместо да се покрије ушима и ужива у синекури коју је добио и од ове власти, он је све бучнији и бахатији. Наоружан, висок, глават и крупан, као бројне идеје које је његов џеп следио, Тијанић лажуња, сплеткари, туче муве, пропушта некакву децу кроз хришћанске шапе, брани се и кад није нападнут... Постао је - трпно стање!
Е, па, ја нећу да трпим и ћутим!
Па ћу одговорити и на питање: зашто је друг Саша, баш сад, ничим изазван, искључио мозак, отворио руке, затворио очи и измишљао ствари?
Пре месец дана, после две године рада, завршио сам документарни ТВ серијал „Медији у Србији: хроника пропадања“! У четири од седам епизода, Александар Тијанић је један од главних актера. Дојавиле му зунзаре па његов иступ у Данасу треба схватити као авансно реаговање на филм који, извесно је, никад неће бити приказан на РТС. Али ће, на опште весеље, ипак бити емитован!
Да је џек, АТ би већ сутра откупио права на приказивање овог документарца. Но, Александар Тијанић је далеко од џека.Такав један (нормалан) потез жестоко би наудио његовој бившости! А кад је већ тако - ред је да Тијанић умукне. Једном - заувек!
Славиша Лекић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.