Вести
05. 01. 2012.
Љиљана Смајловић: Власт затеже уже новинарима
Ако је судити по саопштењу Апелационог суда, против УНС је донесена политичка пресуда која се не позива ни на који правни посао или законски основ
Верица Бараћ је у праву када каже да у Србији нема услова за изборе јер нема слободних медија. Доказе је изнела у разорном извештају Савета за борбу против корупције, који су ти исти медији углавном прећутали, док га је Влада Србије хладно игнорисала.
Како се избори приближавају, власт почиње да затеже узицу коју медијима држи око врата. На ред за гушење дошло је Удружење новинара Србије, које се досад показало отпорним на устаљене методе комбинованог притиска шефова кабинета, тајкуна, оглашивача и медијских газда и које је пре две године било једино медијско удружења у Србији које се отворено супротставило доношењу скандалозног, неуставног и антиевропског медијског закона у режији владајуће коалиције.
У напад на имовину УНС, као главни основ самосталности и независности најбројнијег и најстаријег новинарског удружења у Србији, власт је кренула преко реформисаног правосуђа. Прво је преко Вишег суда у Београду пролетос напала простор у власништву УНС у Улици кнеза Михаила, који хоће да ренационализује, врати у државно власништво. Таквог отимања новинарске имовине није било ни у Милошевићево, ни у Ђинђићево, ни у Коштуничино време, а нема га ни у земљама које су некада биле иза "гвоздене завесе".
НУНС и "реформисано" правосуђе
Најновији удар на УНС одиграо се протекле седмице, и то на дан када смо славили 130. годишњицу откако је Лаза Костић изабран за председника прве струковне новинарске организације у овом делу Европе. Није у Срба остало много независних институција, поготово не оних старијих од једног века. Уместо честитке, власт нам је тог дана обавила ново уже око врата. Док смо славили, Апелациони суд у Београду је 22. децембра објавио да је преиначио судску пресуду којом је летос Први основни суд у Београду у нашу корист решио тужбу Независног удружења новинара Србије, НУНС, против нас у спору око власништва над Домом новинара у Ресавској улици у Београду.
Апелациони суд је НУНС наједном дао право заједничке својине с УНС над зградом коју је још 1935. године саградила Београдска секција Југословенског новинарског удружења, чији је УНС правни следбеник. Зграда се све до национализације 1961. налазила у земљишно-књижној својини УНС, да би посебним законом 1976. године била и формално враћена Удружењу новинара Србије. Независно удружење новинара Србије, основано 1994. године и финансирано страним донацијама, десет је година по српским судовима безуспешно јурило сусвојину над нашом зградом, укључујући и један спор пред Уставним судом, али је све било узалуд док правосуђе није "реформисано" по мери садашње власти.
Та такозвана реформа је трећу годину на удару критика европских и домаћих независних установа, али се подударило да је из Европске комисије у Бриселу пре само неколико дана процурео поверљиви извештај европских експерата, по ком је реформа школски случај "изругивања правди" (а травестy оф јустице) и према ком је у Србији "недопустив утицај политике на правосуђе".
Ако је судити по саопштењу Апелационог суда, против УНС је донесена политичка пресуда која се не позива ни на који правни посао или законски основ по ком би неко друго удружење стекло право својине над имовином УНС.
Ничим не споримо револуционарне и политичке заслуге НУНС у очима ове власти у Србији. Зоран Ђинђић је говорио да медијима са заслугама за демократске промене од 5. октобра следују медаље, али ми се не бисмо љутили ни да их власт награди зградама, платама и каријерама. Једино тражимо да им да зграде које се налазе у њеном власништву, а не у нашем; да са њима дели своје приходе, а не Удружења новинара Србије.
Политика и имовина
И тражимо да власт не користи судове како би делила револуционарну правду. Неправично је, неправедно и незаконито, али и бестидно од Апелационог суда у Београду да узима себи за право да одлучује који су новинари у Србији били спремни да се боре "по цену угрожавања сопственог живота", како пише у саопштењу. Помињу се ту и "обавеза поштовања Кодекса новинара и очувања професионалног нивоа" које тобож производе "имовинско право (НУНС) на део зграде".
И да су новинари у саставу НУНС витезови без мане и страха, да ли је заиста посао суда да цени ко је прави новинар, а ко није? Је ли то посао државних органа у слободном друштву? Је ли заиста посао суда да поклања право на туђу имовину онима чијем се политичком ставу приклања?
Ова пресуда уводи начело колективне одговорности, односно кривице, у својинско право. По сличном принципу је Србији отето Косово - с лицемерним, неправним и незаконитим образложењем да су неки Срби над неким Албанцима починили злочине због којих су сви Срби изгубили право на суверенитет над Косовом. Па се тако, тобож због грехова УНС у време Милорада Комракова, приватна својина УНС поклања НУНС Надежде Гаће, односно Вукашина Обрадовића.
Врхунац апсурда је ипак позивање на наше мртве колеге. Судије Апелационог суда не знају чак ни то да су два српска новинара која су положила животе за слободу медија у Србији Славко Ћурувија и Милан Пантић били чланови Удружења новинара Србије. Славко Ћурувија је био мој колега, издавач и власник "Европљанина", чији сам спољнополитички уредник била. Пред смрт је тражио подршку НУНС, али је није добио. Тек је после смрти, као мученик, постао прихватљив за чланове овог удружења. Милан Пантић је као један од истакнутих чланова УНС поверовао у петооктобарске промене у Србији и помислио да је у демократији могуће бавити се истраживачким новинарством и стати на пут мафији.
Ауторка је председник УНС
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.