Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
23. 09. 2010.
Правосудни минималац
Бусала се правна јавност да ће казнена политика у Србији бити пооштрена. Казне испод законом прописаног минимума готово да и неће бити. Кад, оно…
Милош Младеновић и Данило Жужа, младићи који су 24. јула у Земуну, у аутобусу који саобраћа на линији 83, претукли Теофила Панчића, колумнисту недељника „Време”, осуђени су на по три месеца затвора. Само толико, иако је за насилничко понашање, за које се окривљени терете, запрећен затвор од шест месеци до пет година! Повреде, оквалификоване као лаке, суд није ни разматрао. Лаке су све оне где нема прелома. Значи, „шљиве”, посекотине, шутирање, буботићи нанети штанглом, по телу новинара, нису за суд битне!
Нападачима који су тукли Теофила, истом пресудом, укинут је притвор! Сада већ слободно шетају, али ако баш може да буде за утеху, Теофилу Панчићу не смеју да се приближе на мање од 100 метара. Мера (у метрима) стварно је несвакидашња, комична, а и непрактична! Ко ће то у овој земљи, у овом граду да контролише и провери. Ако се и изрицала до сада, а нико од судских познавалаца не може да се сети, изрицала се мужевима насилницима после брачних бродолома да не би и даље плашили бивше жене!Додуше, писмени отправак пресуде изречене Младеновићу и Жужи још није урађен. Самим тим непознаница је и којим се чињеницама судија руководио када је изрицао пресуду испод законског минимума.
Да ли ће се судија, додуше то му закон дозвољава, образлажући пресуду позивати на околности које оправдавају овакву његову одлуку: да се ради о млађим пунолетницима, да су признали дело… Ако то и уради, остаје опор укус и подсећање на прошла времена и тужну статистику која показује да је суд изрицао благе казне.Руку на срце, можда суд није једини кривац за овакву пресуду. Питање које може да се постави јесте и зашто је тужилаштво напад на Теофила Панчића квалификовало као насилничко понашање, а не као напад на службено лице, како новинари по закону могу да буду оквалификовани. Зашто је тужилаштво у свом документу занемарило повреде које су младићи нанели колумнисти „Времена”. Јер да није, казна би, вероватно, била другачија…
Теофил Панчић је у овом случају третиран као објекат. Насилничко понашање над новинаром квалификовано је као и да су оштетили излог или клупу у парку. Добили су казну као да су направили саобраћајни прекршај или правили буку у стану и реметили мир комшијама. И шта сада да раде посленици јавне речи? Да се забију у мишју рупу и оданде пишу текстове, мерећи сваку исписану реч? Да се окрећу на улици и размишљају да ли ће их неко ко се не слаже са оним што су написали или рекли претући штанглом или палицом? Да носе кацигу и бандаже као превенцију! Или оружје, спреј, као начин самозаштите!
Суд је овом пресудом понизио новинаре, сврстао их је у објекте иживљавања насилника. А правосуђе је овом пресудом још једном изазвало сумњу у сопствене поступке. Ако се не верује у праведност правосуђа, друштво губи једну од најважнијих институција очувања вредности које морају да буду сачуване да би заједница грађана нормално постојала.
Мирослава Дерикоњић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.