Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
09. 11. 2009.
Преноси иностраних мечева "сахранили" домаћи спорт
Имајући у виду чињеницу да и остале телевизијске куће у својој програмској шеми имају редовне спортске преносе могло би се, на први поглед, закључити да је спорт изузетно развијен. Ипак, то је далеко од истине. Јер, већина телевизијских канала преноси искључиво утакмице иностраних фудбалских лига док се домаћи спорт може наћи само на СОС каналу и повремено на РТС-у.
Власник СОС канала Драгиша Ковачевић упозорава да ће стање у српском спорту бити још горе уколико се хаос на медијској сцени ускоро не регулише.
Зашто сматрате да је девет специјализованих спортских канала много за медијски простор Србије?
- Када сам 2006. године на конкурсу добио фреквенцију, тада је само СОС канал постојао као специјализована спортска телевизија, чак ни на кабловској није постојао ни један канал посвећен искључиво спортским дешавањима. У Београду су тада била још четири регионална и шест националних емитера. Иако је РРА обећала да ће то бити коначан број емитера, у међувремену се појавило још осам спортских канала који без икакве контроле емитују програм у Србији. Нико нема појма где се те телевизије налазе, одакле емитују програм, да ли имају и ко им је дао дозволу, која су све права на преносе откупили... Ни један од тих канала не поштује правило заштићених термина који је УЕФА донела и који се користи свуда у Европи. Према том правилу у термину играња утакмица домаћег првенства не сме се преносити меч стране лиге.
Колико таква ситуација утиче на маркетиншки потенцијал домаћих телевизија?
- Ти канали се представљају као телевизије, али они су заправо, кабловски оператери који емитују програм из иностранства и синхронизују га на српски језик. Дакле, нити имају студио, нити имају камере, нити имају монтажу, нити режију, нити репортажна кола, нити редакцију... Они имају само једног човека који седи у глувој соби. Немају ни обавезу да поштују рекламне блокове, нити Закон о јавном информисању... У једној тако нелојалној конкуренцији маркетиншки колач, на који сам и ја рачунао када сам конкурисао за дозволу, сада се дели на девет делова. У принципу они мени нису конкуренција у програмском смислу. Јер, већа је ексклузива пренос домаћих спортских догађаја, дакле оно што ради СОС канал, него преноси утакмица шпанског, енглеског или немачког првенства који се могу видети на било ком каналу.
Могу ли преноси иностраних мечева да угрозе позицију домаћег спорта?
- Они су сахранили домаћи спорт и довели у питање његов опстанак. Илустрације ради, опало је и интересовање деце за домаћи спорт. Већина од њих више не навијају за Звезду или Партизан а њихови љубимци су играчи из иностранства. Недавно су ми у ватерполо клубу Партизан рекли да у вечерњем термину не могу да сакупе клинце из млађих категорија за један меч. Родитељи увече желе да прате атрактивне мечеве на телевизији и једноставно немају времена да их доводе. Желим да нагласим да немам ништа против тога да се у Србији преносе утакмице страних лига, али по принципу: „плати, па гледај“. Нигде у свету није могуће да десет кабловских оператера преноси десет различитих мечева и то бесплатно. Не сме се дозволити да због тих телевизија нестане и још ово мало интересовања за домаћи спорт.
Да ли је, и у којој мери, ситуација у медијима дестимулисала велике компаније да улажу у домаћи спорт?
- Можда, али трагично је што домаће фирме спонзоришу гледање утакмица страних лига, а још је трагичније што је државна телевизија, која би требало да буде сервис свих грађана Србије, уместо да финансира домаћи спорт, откупила право преноса утакмица енглеске лиге. Гледаоци те мечеве прате чак и у време када се играју наше утакмице. Било је и случајева да се чак и пренос неког домаћег меча прекида због преузимања преноса Из иностранства. Таква пракса не постоји ни у једној земљи.
Антрфиле :
Неискоришћени потенцијал
Има ли шанси да се улагања у српски спорт повећају?
- Има, под условом да се потенцијална средства не троше нерационално. Нада, ипак, постоји. Актуелна министарка спорта (Снежана Самарџић Марковић - прим. аут.) схватила је шта значи фудбал. Ако у Србији постоји 122.000 регистрованих фудбалера и 2.500 клубова то значи да је реч о огромном потенцијалу. Према томе, ако држава жели да штити свој бренд, онда то мора да ради на други начин. Нисам за ригидне мере, али се надам да ће доћи тренутак када ће Србија имати стадионе са рефлекторима и када ће 20 часова бити заштићени термин. Онда више неће моћи да „вршља“ по етру како ко хоће.
Владимир Живановић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.