Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 08. 2009.
Мала власт мало квари, а велика много
Да измене Закона о Информисању за Србију значе медијски мрак, не мисле само у опозицији, већ и међу часним члановима и симпатизерима ДСа, највеће владајуће странке што потврђују и речи Јована Ћирилова: „То што предлажу је страшно!"
Као свестрана стваралачка фигура, Ћирилов је годинама медијски присутан у разним листовима и текстовима кроз које је настојао да утиче на свеукупну памет нације. Колумне директора Битеф театра у Нину и Блицу опомињале су нас да водећи рачуна о језику и начину изражавања чувамо властито достојанство. Тим му, каже, теже пада што су српски политичари, уз часне изузетке, борећи се за власт свели јавну комуникацију на најпримитивнији ниво, не водећи често рачуна ни о дигнитету највишег представничког тела.
Како гледате на измене и допуне Закона о информисању?
Ако би тај Закон спречио да „жута штампа" живи од лажи, онда би то било одлично, али ако су нека ограничења која произилазе из тога и из тог механизма таква да ограничавајудемократију, онда то не ваља. Текст Закона нисам детаљно проучио нити се превише разумем у то, али то ми је основно становиште.
Кључно у тим изменама је да се ни о коме не може писати ни тврдити ишта за шта не постоји правноснажна судска пресуда?
То је онда крај новинарства. Замислите да се чека на наше судство које је толико споро, знам то из личног искуства и из случајева неких мојих пријатеља. То је онда кочење сваког живог новинарства.
Још један детаљ. Тамо су и драстичне новчане казне, као и минимум од 50 хиљада евра оснивачког капитала за покретање новина. Ви, као колумниста везан са редакцијама листова, знате како те куће митеријално стоје?
Да, подсетили сте ме и на то. То је стварно Дамоклов мач новинарства и то потпуно разумем. Самим тим тај Закон је и антиевропски, јер ни у Европи нема таквих ствари. Зато и не разумем те промене.
Имамо прозамашну Владу која је дошла на власт пружајући нам толико наде. Међутим, реформе нису предузете, а спшњеје на граници хаоса?
Искрено говорећи, ја сам један рођени оптимиста и мислим да ка демократији ми идемо ипак у једном добром правцу, кроз све тешкоће транзиције. Има она формула да је „транзиција прелаз од савршеног комунизма ка савршеном капитализму". Показало се да је ипак бољи капитализам, јер у свом језгру има филозофију једне економске демократије, а са економском демократијом долази и слобода. Мој отац је био Давидовићевски демократа и имао је тешкоћа са неким десничарима, чак изгубио службу. Тај несавршени капитализам сам дакле видео и пре рата, али све је после тога било горе, нешто најгоре што човеку може да се деси и ја то говорим младим генерацијама које то не памте. Једва смо сад дошли до нових принципа и мислим да ствари иду на боље.
Препознајете ли комунистичко наслеђе и методе и у владању оних који су сада на челу државе?
Знам на шта мислите. Гледано антрополошки, ствари остају исте - чим дођеш до власти у опасности си, не сви, због привилегија и материјалне користи. И комунисти су живели на далеко већој нози него цео народ, а тако је и сада. Видим, има највулгарнијих крађа сваке врсте. То је оно што кажу дошла власт мало квари, велика квари много".
Да ли замерате вашем колеги Небојши Брадићу што је у таквом колу?
Нема никаквих доказа да се он окористио, он је само отворио „мало сувише" фронтова, са Народним позориштем, итд. Он се бори и труди колико год може. Немам ништа да му замерим, а сигурно је њему теже него што мислимо.
Ипак, из његовог министарства је дошао тај Закон о информисању?
Он се сам ограђује и каже да није он писао тај нацрт. Да, тачно је га постоје дилеме у јавности око тога ко је писао. То не знам, нити ме интересује, али интересује ме суштина, а то је оно о чему смо говорили. А како је дошло до тога... Били сте, како сте једном сами рекли, „на правој страни", а против Милошевића. Мхого је времена прошло, сви смо очекивали више.
Да ли сте разочарани?
Ја могу само да одговорим филозофски, према оној Бранка Миљковића: „Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој". Наравно да су многи, када су тамо протестовали против Милошевића и цупкали на зими, замишљали да ће све бити решено. Ја ћу у принципу увек бити за демократију, па ћу да видим где су њене границе и где је оно за шта сам се борио. Не може бити добро када знамо колико је људи без посла, колико их је отпуштено, колико их штрајкује, све до тога да секу прсте. Социјална ситуација јесте страшна, транзиција је таква и имамо на стотине хиљада случајева који су последица тог несавршеног капитализма. Да сам на власти, могао бих само да се трудим, као што видим да се неки труде да ствари поправе. Рецимо Расим Љајић, као припадник једне мањине, са толико храбрости се хвата са проблемима и осећам да је он неко ко правилно мисли. Свима нама остаје да радимо тако, чак и овај ваш интервју и ваш лист Правда када инсистира на томе, покушај је да поправимо ствари. Задесила нас је ова економска криза, али је наша дужност да покушамо да је решимо.
Из те политичке сфере стиже нам неукус, примитивизам, блаћење. Све се то одозго спушта међу људе? Видите и сами шта се све и на који начин појављује у јавном говору, а ви сте се толико трудили да уљудите овај свет?
То јесте најстрашније, када кажу „људи су такви, онда можемо и ми да будемо такви". То јесте тачно да се у народу одсликава оно што раде ови на власти. Наша публика срећом и у највећој кризи деведесетих није ишла за глупом забавом, сем можда на телевизији. Идући у позориште, људи су тражили неке одговоре на питања кризе. Изгледаће претенциозно, али ја имам нешто од онога просветитељског (а из Баната је и сам Доситеј), те мислим да је важно вратити се просветитељству, а не да филозофи и научници грабе власт уместо да васпитавају народ и негују духовне вредности, које је овај народ под најтежим околностима сачувао. Учило се у манастирима, у сред Аустроугарске оснивана су позоришта, сваку пукотину просветитељи су користили. Треба искористити велику одговорност интелектуалаца, за коју не мислим да је до краја искоришћена.
Осећате ли се на неки начин закинутим?
Не, не осећам с закинутим, ја то не волим да чујем. Ја то гледам у филозофски. Баш сада сам писао један чланак: „Размишљања једног неизлечивог оптимисте". Упркос овим околностима, боље је да имамо оптимизам, да га сачувамо, јер још имамо сјајних могућности чак и са смањеним материјалним условима.
Антрфиле : Када ЛДП-овци трпе Чеду, што би мени сметао
Били сте 2003. године на листи Демократске алтернативе Небојше Човића. Размишљате ли да се политички активирате ако би ускоро било ванредних избора?
Не. Мислим да је прошло то време. Човић је као градоначелник јако много помогао Битефу и сматрао сам својом дужношћу да се одазовем. Најближи сам Демократској странци, али нисам члан. Најближа ми је, заправо, та филозофија демократије, цели тај леви центар. Важна је та критичност левог центра Чедомира Јовановића, а много реалистичнија је ова која је на власти.
Када већ спомињете лидера ЛДПа, не чини ли вам се да би те идеје левог центра лакше нашле пут до људи када им на путу не би стајало лидерство Јовановића и када не би биле персонификоване уједној тако контроверзној личности?
Па када њима не смета, који су у тој странци, што би мени сметало. Има тамо људи великих вредности моје генерације, па када они то трпе што бих се ја узбуђивао. Право да вам кажем баш ме брига. Чеда је млад човек, има енергије и смео је. А био би ништа да му се одсеку крила.
Д. Б.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.