Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 08. 2009.
Терорисање јавности
У савременим демократијама медији су повремено предмет чијим се унутрашњим пословима баве представници истраживачког новинарства а код нас је то још увек табу тема. Нема транспарентности. Такође, није уопште неважно ко је власник медија у неразвијеној средини са око 50 одсто функционално неписмених – каже Неда Тодоровић
МЕДИЈСКИ ЖУРНАЛИЗАМ
Третман књиге у српским медијима – назив је управо завршеног истраживања које су спровели студенти Мастер класе Новинарство, професорке др Неде Тодоровић на Факултету политичких наука у Београду. То је један од ретких примера „медијског журнализма” који подразумева анализу рада актуелних медија и указивање на последице незавидног статуса културних рубрика у њима. То је био повод да са професорком Тодоровић, која се последњих година бави феноменима најквалитетнијег, елитног, истраживачког новинарства и, компаративно, таблоидним медијима, проговоримо и о актуелним покушајима новог регулисања медијске сфере, о кризи кредибилитета и о угроженим правима грађана у односу на поједине медије.
Било је много реакција на предложене измене Закона о јавном информисању. Предлагачу је приговарано из новинарских удружења и кругова тзв. стручне јавности да нису консултовани приликом израде предлога, а страначки прваци су своје примедбе стављали под етикете „неевропски” и „недемократски”.
Неки су се позивали на англосаксонско законодавство које на ову област примењује минимум законске регулативе?
Чули смо противаргументе. Најмање смо чули, нажалост, саме новинаре који таворе у неиздржљивим условима ниских зарада, отпуштања и маргинализације професије која постаје пуки инструмент медијског менаџмента и маркетинга. Понајмање смо чули вокс попули, грађане, који имају право на заштиту од често погубног медијског третмана: од суровог задирања у приватност, од прејудицирања судских одлука, од непоштовања лекарске тајне итд.
Медијска област је изузетно сложена, специфична. Поред државе, која по својој природи тежи да је стави под контролу, и легитимног права медија на слободу изражавања (у западним демократијама они преузимају улогу пса чувара друштва од злоупотреба власти и капитала), грађани су онај фактор због чијег истинитог информисања медији постоје. У англосаксонском свету минимална законска регулатива медијске области последица је чињенице функционисања правне државе која другим врстама закона штити појединца од медијске агресије. У таквим случајевима сасвим довољно је у уставу написати „штампа је слободна”, али се унапред тачно зна цена коју ће платити медиј који вас оптужи да сте убица, лопов или проститутка.
Како ускладити наше медијске законе и праксу?
Код нас, после вишедеценијског једнопартијског режима и вишегодишње диктатуре, тек девет година мукотрпно зачињемо демократију која подразумева стабилно друштво и грађане чији је стандард изнад егзистенцијалног минимума. Она подразумева и функционисање три врсте власти на којима почива свако друштво (представничке, извршне и судске). Сведоци смо како оне овде функционишу.
Закон о информисању требало би да регулише једну изузетно комплексну област у којој је тешко одмерити однос права и дужности бројних учесника у комуникационом процесу. У савременим демократијама учестало је питање а ко ће контролисати пса чувара да се не отргне са ланца. Медији (односно стање у великим новинским кућама) повремено су предмет чијим се унутрашњим пословима баве представници истраживачког новинарства. Са много разлога. Код нас је то још увек табу тема. Нема транспарентности.
Истраживања показују да медији и у свету и овде губе кредибилитет: грађани мање него икад верују у оно што медији пишу.
Криза поверења у медије дуго траје и не јењава?
И то је последица бројних фактора. У свеопштој кризи, медијима драстично опадају приходи од огласа, тиражи, рејтинзи. У суровој борби за опстанак средства се све мање бирају. Не треба заборавити ни разлике међу медијима: све је мањи број квалитетних, елитних медија који негују истраживачко новинарство, баве се темама од највећег значаја као што су економија, спољна политика, култура. Све је већи број таблоида (ту мислим и на електронске медије) који естрадизују комплетну јавност и скандализују и сензационализују сваку тему и личност.
И, постоји трећа категорија тзв. квалитетних популарних медија који, у зависности од уређивачке политике, комбинују елементе претходне две категорије. Тешко их је ставити под исту законску капу. А сви они овде функционишу у условима малог, сиромашног, заосталог тржишта у коме је на делу сурова приватизација свега вредног па и медија. Велика је штета што се олако продају и неки медији који имају име и традицију и који губе идентитет због кога су били институције од националног значаја.
Није уопште неважно ко је власник медија у неразвијеној средини са око 50 одсто функционално неписмених, са првим генерацијама у последњих 200 година мање образованим од својих родитеља. А многим данашњим власницима медија, сем профита који им доносе скандали и сензације, образовна функција медија није ни најмање битна.
Да ли су и случајеви тзв. медијског терора над јавношћу, линча појединих личности заслужни за губитак поверења у медије?
Симптоматично је да су случајеви таквог медијског линча учестали после демократских промена и да су управо они, у знатној мери, успорили започете демократске процесе. Све је почело нечувеном медијском хајком на премијера Ђинђића која се завршила његовим убиством. Наставило се обрачуном са угледним професорима универзитета, ескалирало је применом естрадних мерила на уважене уметнике, писце, непрезањем од завиривања у недодирљиве медицинске картоне, улажењем у интиму све до „поверљивих података” о нечијој вештачкој или природној оплодњи, снимањем покушаја самоубиства менталног болесника, идентификацијом малолетника навођењем имена његовог родитеља, оптуживањем недужних пре изрицања судске пресуде, снимањем хапшења и привођења са лисицама познатог спортисте...
Све је то у медијима праћено уз употребу најнижег, уличног вокабулара и терминологије којој није место у јавној сфери. Како имати поверење у медије који тако еклатантно крше све важеће законске норме. Често се чује констатација: ми закон имамо, али га не примењујемо. То значи да је сазрело време да се закон мења, а под тим на првом месту мислим да се стане на пут некажњеном угрожавању слобода грађана. Не подразумева слобода штампе (медија) угрожавање туђих права. Напротив.
Поред законских одредби, који су то још механизми друштвене контроле над медијима?
Поред савета, у Европи и Америци развија се „медијски журнализам” који подразумева вид самоконтроле пса чувара да не постане сила изнад друштва. То је истраживање функционисања медија изнутра, затим постојање непристрасне медијске критике која је код нас, са изузетком „Политике”, сасвим ретка. Конципирају се посебне рубрике у којима се такви текстови објављују.
Друга мера је медијски омбудсман, институција коју познају све западне демократије. То је, према дефиницији Организације новинарских омбудсмана (ОНО), особа која „прима и истражује притужбе читалаца, слушалаца и гледалаца о тачности, објективности (фер третману), избалансираности (правило чути све стране) и добром укусу у информисању. Оно предлаже одговарајуће мере у случајевима нарушавања права грађана у односу на медије, промовише јавни дијалог о квалитету журнализма и извештава о медијима на чије је писање указано. Има образовну функцију. Његова улога је утолико значајнија што више опада поверење грађана у медије.
Споменули смо истраживање које су спровели студенти ваше Мастер класе. Њих двадесет четворо анализирало је 29 медија из угла третмана књиге на њиховим странама или у емисијама. Да ли је то вид медијског журнализма?
Надамо се да јесте. У септембру ћемо јавно објавити резултате. Чињеница је да у рецесији (мање новца од огласа, смањење броја страна, отпуштање новинара) најпре страдају културне рубрике. А у овако неразвијеној средини то је погубно. И, контрапродуктивно. Јер, људи који не читају књиге, неће ускоро читати ни новине. Истраживање је наш покушај да укажемо на ту закономерност.
Сања Даничић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.