Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
17. 08. 2009.
Ом(л)ађијани закон
Проф. др Зоран Ивошевић
1. У Милошевићево време имали смо ошешељени Закон о јавном информисању, чувен по бруталним новчаним казнама које су изрицали прекршајни органи прерушени у судове. Данас имамо омлађијани Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном информисању, који ће, ако буде усвојен, постати чувен по бруталним новчаним казнама које ће изрицати привредни судови.
Присталице тог предлога сматрају да је његово усвајање неопходно да би се у сфери информисања „завео ред“ и „увела одговорност“.
2. Завођење реда подразумева дисциплиновање медија налозима, директивама, упутствима и другим мерама, а тамо где њих има, нема слободних јавних гласила, уредника и новинара.
Дресирано новинарство не приличи демократијама. Уређено, приличи. Овде је на снази Закон о јавном информисању из 2003. године. Ако у њему има мана, треба га новелирати али тако да буде бољи а не гори.
Предујмљивање енормног оснивачког капитала и претња бруталним новчаним казнама не унапређују већ уназађују јавно информисање.
3. Медијска одговорност је већ уведена. Закон о јавном информисању садржи одредбе о одговорности због: 1) нарушавања претпоставке невиности, 2) повреде приватности, 3) говора мржње, 4) угрожавања интереса малолетника, 5) објављивања неистините, непотпуне, нетачно пренете или недопуштене информације, 6) необјављивања накнадне информације о исходу кривичног поступка и 7) штете проузроковане повредом медијских прописа.
Одредаба о медијској одговорности има и у Кривичном законику (члан 170. став 2, члан 171. став 2. и члан 172. став 2) и у Закону о облигационим односима (члан 199).Основ ове одговорности је кривица, а она постоји кад се медијски посленик, у одређеној ситуацији, није понашао у складу са стандардима новинарске пажње.
Према члану 3. Закона о јавном информисању, новинар и одговорни уредник дужни су: 1) да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, провере, с пажњом примереном околностима, њено порекло, истинитост и потпуност и 2) да туђе информације објаве веродостојно, наводећи и јавно гласило из којег су пренете.
Претходна провера података врши се са становишта њихове истинитости. Новинарска истина није, међутим, исто што и историјска, научна или судска истина. Она поставља скромније захтеве, јер ако медијски посленик, с пажњом примереном околностима случаја и средствима примереним новинарској професији, у провери података и стекне убеђење да су истинити, може их објавити без ризика да буде одговоран.
Квалитет провере условљен је значајем информације и карактером јавног гласила. Ту влада - клизно мерило. Што је информација важнија, пажња треба да буде већа, и обратно.
Ако информација може да изазове немире или изливе гнева и мржње, пажња мора да буде највећа, али за информацију која може да изазове само љубопитљивост довољна је и минимална пажња. Минимум пажње је задовољен кад се лицу из информације пружи прилика да се о њој изјасни.
Новинарска пажња није иста за објављивање информације у дневном листу, недељнику или месечнику, јер је мера пажње обрнуто пропорционална расположивом времену. Идеал јавног информисања није, дакле, да медији буду „царство истине“ (В. Водинелић), пошто њега, у апсолутном смислу, нема ни у историји, ни у науци, ни у судству.
Свестан тога, члан 4. став 1. Закона о јавном информисању допушта, уколико није друкчије одређено, да се објави и информација чија је истинитост под сумњом, ако постоји оправдан интерес јавности да за њу зна и ако се на сумњу укаже.
Добро јавно информисање, међутим, никако не допушта да се објави информација чија је неистинитост утврђена или је могла бити утврђена.Веродостојно преношење туђе информације, мора да буде потпуно, тачно и без измена или допуна. Када се информација преноси из другог јавног гласила, мора се назначити и његов назив.
4. Ако завођење реда у медијској сфери не приличи демократијама и ако је медијска одговорност већ уређена законом, шта би онда могло бити омлађијано мењање медијског закона? Ништа друго осим - ограничавања слободе информисања!
Већ је речено да омлађијан Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном информисању хоће да уведе енормне износе оснивачког капитала и бруталне новчане казне.Енормни износи оснивачког капитала значе увођење кауције за оснивање и постојање јавног гласила, а то слободу јавног информисања драматично ограничава.
По члану 50. став 1. Устава, оснивач новина и других јавних гласила може да буде „свако“, а по омлађијаном предлогу новела медијског закона - само онај ко може да плати вртоглаво високу кауцију.Бруталне новчане казне изазивају оправдан страх, а у њему новинарска слобода не може да задовољи потребу јавности да буде обавештена о збивањима од јавног значаја. Отуда те казне засејавају управо на обавештеност из члана 51. став 1. Устава.
Било би, међутим, погрешно закључити да слобода медија уопште не може бити ограничена. Може, али у складу са чланом 50. став 2. Устава. Према овој одредби, та слобода може бити ограничена само ако је неопходно да се спречи: 1) позивање на насилно рушење уставног поретка, 2) нарушавање територијалног интегритета земље, 3) пропагирање рата, 4) подстрекавање непосредног насиља, 5) заговарање расне, националне или верске мржње, 6) подстицање дискриминације, непријатељства и свакојаког насиља.5. Медијска слобода треба да буде конститутивни елемент демократије.
Да би то и била, мора да буде што потпунија и садржајнија. Ограничења су могућа, ако су стриктна и заснована на општем интересу. Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном информисању је ом(л)ађијан интересом дневне политике. Зато не би ваљало да 31. августа 2009. године буде изгласан.Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета Унион.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.