Вести
16. 10. 2024.
Само изазов више и станица на путу који вреди
Док ово пишем, извесна браћа Рајић, Душан и Стојан, из тзв. дијабетес револуције и даље ме вређају на друштвеним мрежама, објављују моје фотографије, а након претњи кренуо је и прогон. Објаве понекад иду из минута у минут, дословце.
Јелена С. Спасић им је мета готово месец дана. И и даље - ником ништа.
За неупућене, укратко - извесни Рајићи каче насловну страну Курира 18. септембра (и то 17 дана након изласка исте) на којој је мој текст насловљен као победа Курира, што уистину и јесте. Јер коначно, министар здравља најављује да ће следеће године у Србији бити регистровани, а затим и бесплатно достпуни оболелима од дијабетеса до навршених 18 година (за почетак), популарни сензори за континуирано мерење шећера ФрееСтyле Либре. Многи родитељи их купују на црно, па и министар Хусеин Мемић, који ми то понавља и у овом тексту, иако о трошку здравственог осигурања деца на располагању имају сензоре других произвођача. То јесте била и победа Курира, јер сам јануара 2023. објавила исповест министра Мемића о куповини сензора на црно. Много сам од тада научила о дијабетесу (о ком сам дотад само понекад писала), написала текстова и текстова о проблемима оболелих од шећерне болести. Иницирала, што је и урађено, да у школе буде уведен Протокол о поступању са ученицима оболелим од дијабетеса, што деци даје право на чување и примену терапије у школи и штошта још.
И дижу се сада извесни Рајићи - тврде да је Курир узео њихове заслуге у борби за оболеле од дијабетеса. Креће пакао. Издавач Курира, у ком радим, подноси кривичну пријаву против Рајића. Али, ето, још нема конкретних резултата. И нема везе што тај исти Душан Рајић главом и брадом помиње пролазак к’о секиром кроз мед, алудирајући на мене, и објављује моје фотографије, а увелико ме и прогања, заједно са братом, посредством профила које прати више од 30.000 људи. И нема везе што сви знамо ко су они, одакле су. Све је црно на бело и јасно, лако је доћи до њих. И ником ништа. Закон је такав. Мора да се чека.
Закон не пита како је мени, мојој породици, деци, супругу, мајци... Да ли се окрећем на улици? Како је кад се у кући трудимо да изгледа све нормално, а жива нисам како ће деца, која срећом још не знају шта се тачно дешава (блокиран им је гугл, мада су од другара чули да је им је мама у новинама), до школе, из школе, напољу... Закон не мери стрес, гушење... Закон не мари што извесне Рајиће у животу нисам чула, видела, нити поменула. А ипак пролазим агонију. Само зато што радим свој посао.
Међутим, не пада ми на памет да ламентирам над својом судбином. Сама сам бирала ову професију, сама решила да у њој и останем. И неће ово, као што и ништа пре није, утицати на то како ћу и шта радити. Али, ево нам још једног случаја да саберемо где смо и шта смо и као људи, и као новинари, и професија, друштво...
Једино је Удружење новинара Србије, од свих удружења, реаговало. И то одмах. И потом Веран Матић, својим ауторитетом. Осталих нигде. Иако је сваки новинар могао бити у истој ситуацији. Баш сваки. Али овде то није важно. Као ни то да сам само радила свој посао, у јавном интересу, професионално. Небитно је и што сам приде жена наспрам набилдованих типова и извесног Душана Рајића, који маше са својих 120 кг и бицепсима, док уз претећи израз лица помиње секиру. Ништа није важно. Друге се ствари очигледно рачунају - да ли си из овог или оног медија, како га политички перципирају... То шта и како радиш и да ли ти на све то над главом виси секира, па и ломача од неког трећег, анонимног - нема везе. Не важи се.
Ово ме неодољиво подсети на 2011, када сам, такође, само радила свој посао. Исто тако у јавном интересу. И када сам добила непосредну оптужницу, без истраге и заказано тајно суђење зато што сам "одала тзв. државну тајну", коју нисам била позвана ни да чувам, а под чијем окриљем је Министарство одбране тада сакрило кривично дело - да запослени у државним институцијама, предузећима и свим оним организацијама од виталног значаја, који треба да буду "на готовс" у случају рата и било какве природне катастрофе, они које плаћамо ми - грађани и грађанске Србије, неће ни да направе распоред шта би ко радио у случају истог тог рата или природне катастрофе. И тада се огласио само УНС од новинарских удружења. Али је за 24 сата више од 250 новинара потписало петицију против тајног суђења. Е, то је била солидарност. Које данас нема ни изблиза. Која је данас утопија. Узгред, иако није било суђења јер, наравно, ништа нисам крива, званично ништа нисам добила о одустајању од кривичног гоњења...
Изазов је био и тада, као што је и сада, одбранити себе, част, професију. Али, изазов је, сада чини ми више него пре, бавити се новинарством. Оним у правом смислу те речи. Професија је девастирана, чему су, руку на срце, допринели и многи међу нама чији рад не служи на част. Новинари су унижени, пре свега, економски, а ни ветрови нам нису наклоњени - друштвене мреже, површност, без удубљивања, цопy-пасте "новинарство" само закивају ексер у ковчег.
Али, нема очајавања. Иако, признајем, има мрачних момената. Кад клонем. Као што се то дешава и сада. Дође и дан кад те оборе: "Шта сам крива да ме неки тамо простаци овако развлаче? Уз све што сам урадила, морам и ово да трпим!" На то одмах иде мисао која паралише: "Где су ми сад деца?! За 20 минута се завршавају часови, да ли ће их неко пресрести до куће?" Иста она мисао која ме је паралисала када сам први пут угледала своју слику на њиховим профилима. И када су ме означили као некога ко наводно угрожава 10.000 деце и милион одраслих, колико тврде да је у Србији оболелих од дијабетеса. Било је седам ујутру. За пола сата морали су у школу. Основну. Гушила сам се...
Не можеш устати док не паднеш. Кад прође тај моменат ужаса и страха - схватим да је све само подстрек. И убрзо сам опет она стара - борба! До краја! Да одговарају за све што ми чине, али и што чине другима фитнес тренери с курсом, а без дозволе за рад Душан и Стојан Рајић - "лечећи" по друштвеним мрежама, укидајући и уводећи терапије, угрожавајући животе људи...
И управо то је срж мог битисања у новинарству. Оно што ме гура напред у овом рударском послу, у коме сам упркос свему. А који је и љубав и страст. Наћи нит која ће да те држи све ове године, сламку која вири изнад површине и с којом си ти - ти. А она се своди на две речи - јавни интерес. То нас, уосталом, уче и на факултету. Има га на све стране. Само га треба следити. И радити оно што најбоље можеш да изнесеш. Посебно су ми важни мали-велики људи којима је потребна наша помоћ. Они с којима се многи од нас могу поистоветити, они који и сами можемо постати једног дана...
У суштини свега је емоција, заправо емпатија - да је осетиш, да је пренесеш. И то је кључни изазов - да то урадиш са што мање штете по себе, јер проћи без штете је немогуће ако осећаш, али и без сажаљења и патетике. И мимо слика које и данас гледам пред очима, а оне су и смрт и немоћ, носим их и из седмодневног волонтирања у ковид болници с пролећа 2021, добитак је немерљив. Кад упознаш људе, схватиш да је живот борба на безброј начина, да је живот ипак леп... И на концу - кад има ефекта и покрене кога треба на деловање. Кад успеш, па чак и кад неко умире, али знаш да је бар умро као човек, а не као Н. Н. бескућник...
Посебно је задовољство кад си пример сопственом детету. Кад ћерку од 10 година поведеш са собом на успон на Црни врх, заједно сасвим оним дивним људима и децом, који су трансплантирани, али и онима који чекају нечије "да" да би добили орган и шансу за нови живот. И кад ти на крају дана тражи да потпише (већ изумрлу) донорску картицу. Или када се са мном пробија шумама Јавора на Романијском платоу. Док радим репортажу желим и да види и зна где су кости 1.500 српских војника изгинулих у Првом светском рату. Оних за које држава Србија и не зна...
И нема ми веће среће до оне кад урадим добар текст, добру ствар. Нема тих позиција, привилегија, таквог посла који би могао заменити то задовољство. Од њега живим данима. И зато су Рајићи и њима слични, само изазов више. Само станица, степеница на путу који још вреди.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.