УНС вести

11. 05. 2023.

Аутор: Д. Бјелица Извор: УНС

Бора Отић: Гледаоци су моја огромна редакција, 18 година сам држао број мобилног телефона на екрану, никад није злоупотребљен

Питање у Омладинској редакцији Радио Новог Сада да ли умеш да куцаш на писаћој машини и потврдан одговор пресудили су да почне медијски живот Боре Отића.

„Био сам тонац једно десет година у радију“, кренуо је с причом Отић.

Слушали су га студенти, млади и искуснији новинари које је окупила у скученом простору канцеларије УНС-овог Друштва новинара Војводине Борина прича.

Простор таман толики да одговoри жељи да се присност врати у разговор новинара.

„Радио сам музичке емисије. Нисам баталио. Пошто Музичка редакција није имала начин да ме запосли, а кренуле су године кад треба да се ради нешто озбиљније, стиче радни стаж и новци, мало другачији. Онда се указала прилика да будем тонац. И ја прихватим то. И, направимо и ту циркус“, шеретски се осмехнуо.

Кренуо је са анегдотама из времена старих километарских магнетофонских трака.

„Време мрака“

Тада Борин „шеф“,  чика Бели, тражио је да се према магнетофонским тракама односе као према светињи и опомињао радијске новинаре да их не секу јер се „купују за девизе“.

„Покојни Јоца Николић радио је код нас у Музичкој редакцији у радију и волео је то што ја радим. Видео је да ту има неке разлике. Да сам ја мало другачији. Каже ми један дан `хајде лафе да снимимо емисију, а да нико не зна шта ћемо да радимо`. Кажем `хајде`. То је било време без интернета, мобилних телефона... Ништа. Мрак. У односу на данас“, прича Бора.

Како је Николић имао пријатеља који је био у Уједињеним нацијама и слао на тракама снимке са заседања Бора и Јоца су се досетили да узму говоре и да у монтажи направе да Ирак и Иран буду другари.

„Трас, трас, трас, трас... полепимо ми то и пошаљемо на неко европско такмичење. Трећу награду добијемо ми. Нико ништа код нас у радију не зна. Ми смо то радили ноћу, на дивљака. Наш буџет је био неколико флаша кока-коле“, испричао је Отић.

Прође неко време, стигне писмо у радио, прича тече даље, а у то време је Бора Отић био асистент приправник.

„Из Скандинавије дође писмо како би волели да емитују ту емисију која је награђена. Ми смо звали Јоцу тада Жан. Он је био на такмичењу, али скроман човек. Ћути. Ми смо то радили за нашу душу. И ту се сад јаве стари тон мајстори који, прво, имају звање и знање, друго, имају и сујету. Имају и година. И сад ту појавила се нека деца која им кваре тврђавицу. Сазову они састанак – о чему је ту реч, каква је то емисија и ко је то одобрио да иде на такмичење. Да преслушају они шта смо ми то послали и да виде да ли је то добро. Ми пукли од смеха. Кажемо то је жирирано, добило награду. Не, они хоће да преслушају....И, нису нашли грешку“.

Чика Ацин савет

“Видим ја да си ти то загризао”, рекао је на Бориним радијским почецима новинар у спортској редакцији Аца Стојковић, и позвао га да га нечему научи. У то време без оловке није могло да се ради.

„Добар новинар мора да има три оловке. Има једну златну, кад треба нешто важно да потпише, њу извади. Има једну шврљаву хемијску која га увек изневери. Кад треба да пише, она не пише. И, има једну малу, графитну, која увек ради. Ја и дан данас вучем три оловке. Не знам шта ће ми, али их имам у торби“, испричао је Отић савет који је прихватио.

Револуционарне новине у то време на радију биле су новогодишњи маратони и ноћни програм.

„Ноћни програм кад смо почели, то је било чудо“, присетио се Отић.

Смислио је штос и поздравио слушаоце у поноћ речима „први пут у историји радиодифузије наши техничари ће монтирати опрему и ми ћемо емитовати сигнал који  може да мења боју латица цвећа у вашим домовима“.

Јављали су се слушаоци и прихватили шаљиву игру једне зимске ноћи која је трајала до пет изјутра.

„Радио сам и озбиљније ствари...да не мислите...“, зачуо се смех и говорника и присутних.

„Да поделим и ово са вама, да и овај наш новинарски посао има једну лепшу страну кад се може и кад се сме. Добар новинар је као и добар војни пилот. Мора пилот да има мало и бећарског, пркосног, бунтовног, својеглавог, мало ината и много воље да добије битку и победи силе које га вуку на доле. Без тога нема победе у ваздуху. Тако је и са нама који смо у етру“.

Прва година таворења

На наговор Пере Јовановића уследио је прелазак на телевизију. Познанство са Бором постојало је из времена када је Јовановић, радио емисију „Рандеву са музиком“ недељом и био у Музичкој редакцији Радио Новог Сада.

 „Пређемо ми, Ксенија и ја у телевизију. И, ту сам свашта радио. Првих годину дана ми ондашњи уредник није дао да радим ништа. Пера каже иди горе да ти да неки сто где ћеш да седиш у редакцији. Дођем, он почне с врата да виче на мене. Ја у чуду, ничим изазваном реакцијом, кажем комшија, директор ме послао да кажеш где ћу да седнем... он виче. И остане тако. Ми пишемо пројекте, они одбију. Два месеца прође ми поново напишемо, они поново одбију, нема пара, возила, нема камере, нема овога, онога. И то ми је било страшно. Нешто пишеш, радиш, а не чиниш ништа. Тавориш, а програм иде. Ти ничему не служиш. Избоксам ја једну прилику да радим квиз, звао се „Шанкса“, као шанк и шанса. Довео сам другаре који су били коктел мајстори. Правили смо коктеле, причали о томе и делили награде и поклончиће у наградној игри док су гледаоци погађали тајанствени предмет. Све док наш директор није рекао не може више, нема пара за награде. И ја шта ћу, више немам награде“, тече даље прича о новинарству.

Досетио се да набере шипак, једну ћасу. Тако је свакоме ко је учествовао у контакт програму тадашње Телевизије Нови Сад Бора у својој емисији додељивао по шипак. Сви се радовали, као прави милионери.

Водио је и уређивао и Недељно поподне, а за емисију „5казање“ се договорио, како то иначе бива, „у ходу“.

Све је пет

„Директор је возио ауто, заједно смо ишли до Црне Горе. Скинуо би он мене, чујем ја већ причу, са Недељног поподнева. И мислим, боље ја сам да изађем него да ми ломи ногу. Каже: ` Шта мислиш да дамо неком другом то Недељно поподне, ја кажем: `Да, наравно, треба`. Пита `Шта ћеш ти да радиш`, ја кажем `Радићу једну колажну емисију`. Одговара: `Аха, а о чему?`, кажем ја: ` О коњима, фијакерима, тамбурама... лов, храна`.  Он ће `добро, а када ће да иде`. Сад, мислим, шта је најгоре. И, кажем петком у 22 и 20 сата. Уз`о прајм тајм. Страшно. Каже он добро, а како ће ти се звати емисија. `5казање`. А зашто?. `Па зато што ће се сви као ти питати зашто. Имаће пет прича, ићи ће петком. Имаш пет у основи. `Кад почињеш?`, пита он. Кажем: `кад се вратимо с мора`“.

Први прилог за „5казање“ био је о генетским ресурсима, банци гена, аутохтоној врсти стоке Подолско говече, рогата бела марва, прича даље Бора, а снимао је у Делиблатској пешчари.

„Феноменално време се наместило. Облаци. Зелено. Рогови огромни... Национална географија. Чудо. Покојни Дуле Чекић и ја смо отишли да снимамо“.

У то време, објаснио је Бора, имао је лаптоп упарен са телефоном тако да је могао да смс поруке које добија чита у емисији и то је била та интеракција са гледаоцима. СМС је тада била главна писана комуникација.

Борба за рад

„Да би то могло да ради морао сам да укинем позиве на телефон, да не сметају. Тако да нисам био доступан, а први прилог у емисији `5казање` иде. Прође ту једно 15 минута. Улази портир у студио и каже `Зове те директор, јави му се`. То је 22.45, петак. Укључим телефон, кажем `Ало`, а он `Шта ти мени ало, јеси ти луд, каква је то пољопривредна емисија`. Кажем `Није пољопривредна`, Он: `Шта није пољопривредна, мењај то. И ту он мене отпише. Дође 14. фебруар Свети Трифун. Пет месеци ја радим, одскочио. Чудо. Елита новосадска на Петроварадинској тврђави, лекари, професори, академици, сви са лептир машнама. Улазим да снимим прилог за наш програм. Кад су ови скочили `Јао Боки што ти оно било добро. Јао какав ти је онај прилог. Овај мој у чуду. И тако ја одскочим и опстанем“.

Све време, 18 година, била је борба да може да се ради и тако до последњег дана, говори Отић.

„Половину времена и енергије сам потрошио на борбу да добијем право да радим“, гласно размишља и памти да се сусретао са ситним подметањима - нема касета, камера, кола, термина за монтажу, па пробијање термина, касни емисија због Дневника, онда скину емисију, промене термин емитовања. Једно велико непоштовање гледалаца...

Имао је срећу, прича Бора, да ради са Дулетом Чекићем, који је био и шеф сниматеља, а потпуно је подржавао Борин рад, као и сниматељем Драганом Миљанићем, који је дошао касније и најдуже су радили заједно.

„Били смо одличан тандем на снимањима, уживали смо обојица и то се пренело и на гледаоце“. 

Отић је обојицу сниматеља назвао двојицом невиђених мајстора.

Велику промену у раду почетком двехиљадитих донела је нова опрема, ди-ви кем, није више бета. Могли су да скину камеру с рамена, појавио се бежични микрофон, потпуно нова димензија без каблова и статива.

Магично `не може`

„Било ми је важно да гледаоцима покажемо каква је намера емисије, да је добронамерна, поштена, пријемчива, да нема ружних ствари. Да приказујемо лепу страну живота. И то смо показали на примерима људи које ми већ познајемо. Онда сам био довољно храбар да свој број телефона окачим на екран. И он је 18 година тамо стајао. Нико то није никад злоупотребио. Напротив. Кад им нешто треба они зову. Кад нешто треба у телевизији они зову мене да питају. Кажем им не знам, али могу ја даље да питам“, прича Отић.

Гледаоци су прихватили позив да и они предлажу теме.

„То је постала једна огромна редакција која је интерактивна, да нисам никад имао проблем са темом. Ладовина код мене. Увек списак који чека“, каже.

У првој години дођемо на идеју да радимо новогодишњу емисију, на шта су моји у Телевизији рекли не може.

„Иначе, то је прва реч коју сам чуо кад сам ушао у Телевизију. Не може. У Радију је све могло. И одмах. Не може да се деси да не ради лампица, да нешто није у функцији и да нешто не може. Може све“, говори Отић.

Један кадар, једна емисија

Ипак је решио да сними новогодишње „5казање“.

„Хтео сам да имам салу која има бину. Да на бини буду гости. Да у сали буду столови. Да позовем људе који су били у емисији те године, да дођу да заједно прославимо Нову годину. И да дође једно пет банди музичара, тамбураша“.

Док је тражио салу наишао је другар, Јарослав Пап, чувени фоторепортер, и рекао Бори да има баш то што тражи у његовом родном селу Лалићу.

„Ајмо у Лалић. Дођемо у кафану. Одлична сала. Замислио сам да ћемо окитити креп папиром. Ставити јелку. И ставити на њу пуфне од вате. Ретро да направимо потпуно. Титову слику негде у буџак да ставимо. Седимо ми и причамо, а један чича, за другим столом каже: `Јел, шта ви то радите?`. Одговарамо да се договарамо за новогодишњу емисију. `Аха, а шта ћете јести`, пита. Кажем `Па, нешто ћемо јести`. Каже да ће наћи једно свињче, да ми скувамо. Мајстор Дуле, месар из Лалића. И тако смо имали два котла паприкаша да све нахранимо “, прича Отић.

Сто минута је онда била емисија, од 22.20 до поноћи и, прича иде даље, Бора је тражио од сниматеља да све сниме у једном кадру.

„Мој другар Арпика је држао сат зидни да имам неку оријентацију о времену. Кад га подигне да ја видим колико је сати. Пет банди тамбурашких, један микрофон и ја сам снимио музику, разговоре и замолим Перу Зубца да ми напише корачницу. Још је Пера био код нас у Телевизији. Одштампам и ставим у плаве коверте на столове и замолим госте да не отварају док не кажем. Браша монтажер се обуче у кратке панталоне, морнарску мајицу и капу и изађе са хармоником на бину да свира корачницу. Замолим их да отворе коверте, узму текст песме и као у партизанским филмовима 200 људи пева `Нови Сад се дичи Бором, `5казање` снима он, на мелодију партизанске песме по шумама и горама... И сто минута у секунд смо спаковали“.

Однео је емисију, прича, код оних који су рекли да не може и рекао да не треба да се монтира. Снимили су је Душко и Драган у једном кадру. Мењали се, кад се уморе, тешка је камеретина била, велика 400тка.

Новинар који воли саговорника

„То никад нико није урадио. Радили су Руси неки филм у једном кадру. Они су пробали и увежбавали. То је контролисана ситуација. А, овде... То је тако остало да се још неко сећа да смо ми бубнули сто минута у једном кадру“.

Кад одемо на терен, говори Бора, па се вратимо нама огромно срце - шта смо доживели, кога смо упознали.

„Увек сам пуштао да саговорници имају главну реч. Ми који имамо то оружје које се зове микрофон. Ту моћ. Можемо да исечемо човека у двадесет секунди, минут, да се више никад не поврати. Зашто бих ја имао питање које траје три минута, а он да каже да. Имао сам идеју да то тако буде, и тако је и било, да будем само ту да каналишем. Ако треба да куцнем са леве или десне стране, да држи ту линију коју желим. За све ове године никад нисмо прешли однос три према један сировог и измонтираног материјала. Што је јако добро“.

Каже да су са задовољством монтажери радили на емисији и да такве подршке није било да би тешко „5казање“ трајало скоро две деценије.

„Две године, не може дуже да траје, говорили су уредници. Поцепаћете се, подерати, потрошићете теме. Сто минута сваке недеље смо радили. То је филмски формат. Ко на рингишпилу смо били. Нисмо стајали. После шест, седам година, то је прешло на сат и десет. Последње што смо радили је 55 минута. Жао ми је што је емитовано у ес-де формату, што није ха-де. Ми донесемо материјал који је ха-де, онда га покваримо. Ко Вршачки виногради што од доброг вина праве Банатски ризлинг“.

На Борином предавању могло се чути колико воли људе које снима, причу о деда Ики, деда Бранку Курјачком из Србобрана, који је у време снимања имао 101 годину, Љубинки...

Без збогом

„Десило се нешто необично. Када смо причали да ли ћемо наставити или нећемо, рекли су - да наставићемо, никакав проблем. И дође тај 11. новембар прошле године. То је ваљда петак био. Завршимо емисију тако што ћемо наставити следеће недеље, по договору. Не кажемо ни довиђења, збогом, ни ништа. И наравно не наставимо следеће недеље. Предомислили се моји у РТВ. Трапаво се завршило, некоректно према гледаоцима“.

Тако је престало емитовање емисије „5казање“ на Радио-телевизији Војводине када је Бора Отић отишао у пензију.

Студентима новинарства и присутним новинарима са којима је разговарао, без срџбе, рекао је да не мисли да треба да они који заврше радни век држе њихова радна места бесконачно , али да се тако не окончава сарадња са аутором емисије која је бренд телевизије и да се тако не односи према гледаоцима.

Казао је да су постојали разговори, али и да „нико није прстом мрднуо“, да је прошло сто дана од неемитовања и да је одлучио да почне да емитује „Борино 5казање“ на Јутјуб каналу https://www.youtube.com/user/5Kazanje

 „Притисак гледалаца је био- зашто нема, зашто не радите, хајде да радите. Имам све ресурсе да могу да наставим. Петком у 21 сат емитујемо емисију на Јутјуб каналу, за оне који желе да одрже тај ритуал. Али смо дали и могућност да посебно погледају прилоге, а могу их пронаћи и преко кључних речи“.

Бора је сада „сам свој мајстор“, односно он је сниматељско-новинарска екипа.

Триред и још једаред

„Последњих неколико година сам радио и као сниматељ. Ухватио сам се у коштац и са сниматељским послом. Пристојне резултате сам направио и у тој области. Техника се променила. Нису више оне камеретине. Сад је то једна камера пристојних димензија која има већи чип него што је имала она што је имала 12, 13 килограма. Дрон се данас подразумева. Ко добар дан. Кадар из ваздуха је постао стандард“.

Од почетка каријере до данас, испричао је Бора, измиче му да сними Ајнфорт капије.

„Не да се једноставно. Вероватно нећу никад ни снимити...“ рекао је, али се и брзо вратио оптимизму да ће можда и успети.

Уписао се и у писце. Књиге Борине се зову „Шором средом“, „Шором средом дваред“ и пошто ће бити трилогија, трећа, најавио је, зваће се „Шором средом триред“.

„И онда нема више, триред... Али, заправо има,`Триред и још једаред`“.