УНС вести

10. 12. 2021.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

Др Стефан Мандић- Рајчевић: Медијска и здравствена писменост могу да искорене инфодемију

- Помислите на овцу пре него што поверујете - једноставно је упутство за проверу пре него што уопште неку информацију узмемо у обзир или је поделимо чији је аутор First Draft, организација која се бави проверавањем чињеница (fact checking) у медијима.

То је, истина, на енглеском језику, па овца, односно SHEEP значи следеће: С (source) –  ко је извор информације, ко се крије иза неког налога (озбиљна институција или нешто што је имитира); Х (history) – која је историја тог извора, да ли је традиционално објављивао теорије завере, погрешне информације или податке које заговарају одређени став; Е (evidence) – постоје ли поуздани докази за објављену тврдњу; Е (emotion) – да ли порука треба да изазове емоцију, разбесни, растужи, јер када смо емотивни ретко када здраворазумски размишљамо; П (pictures) – користи ли порука слику или видео који треба да изазове реакцију, који је извор слике или видеа и да ли стварно представља то што тврди. На српском бисмо могли да кажемо СВЕДОК: слика – видео – емоција – доказ – одакле - /ко (извор). Дакле, пре него што одлучимо да у нешто поверујемо или то поделимо, сведимо информацију на СВЕДОК – каже у интервјуу за сајт Удружења новинара Србије др Стефан Мандић- Рајчевић из Института за социјалну медицину Медицинског факултета у Београду, један од свега двојице сертификованих менаџера за инфодемију у Србији, обучен у Светској здравственој организацији (СЗО) за борбу протв лажних и погрешних информација, које су „верни“ пратилац пандемије SARS-CoV-2 вируса.

Шта конкретно значи бити сертификовани менаџер инфодемије? 

СЗО је врло рано током пандемије схватила да борба против SARS-CoV-2 вируса није само проблем клиничке и превентивне медицине, већ да је додатни изазов комуникација. Већ у новембру 2020. СЗО је, у сарадњи са First Draft, организовао прву обуку из управљања инфодемијом на коју се пријавило 740 стручњака из области јавног здравља, епидемиологије, вирусологије, клиничке медицине, али и новинарства, комуникологије, психологије. На основу биографије, прихваћено је 275 кандидата, који сада имају сертификат о успешно завршеној обуци, а што их квалификује да обављају посао менаџера инфодемије. Оваква обука организована је још два пута - у јуну и новембру 2021, а Србија може да се похвали да има две особе које су је успешно завршиле, и обе са Института за социјалну медицину Медицинског факултета у Београду - др Александар Стевановић и ја. 

Како је изгледала та обука СЗО? 

То су предавања и дискусије са стручњацима из целог света из области јавног здравља, промоције здравља, имунизације деце, здравствене и научне комуникације, здравственог извештавања, који су се углавном и пре бавили управљањем инфодемијом иако се то није тако звало. Понашали смо се као тимови за управљање инфодемијом у осмишљеном окружењу једне земље која се тек суочава са епидемијом коронавируса, њеним политичким и економским изазовима, лажним вестима и погрешним информацијама, надрилекарима и лажним средствима за превенцију коронавируса, погрешним одлукама државе и становништва. Становништво је подељено по етничкој и верској припадности, има различите обичаје и изворе информација, што су све били изазови да развијемо адекватну стратегију за одговор на инфодемију.

Шта тачно подразумева управљање инфодемијом? 

Ослушкивање брига и недоумица заједнице, припрему и комуникацију висококвалитетних и истинитих здравствених информација, одговор на погрешне информације и дезинформације, стално праћење информација и њиховог контекста у заједници, подршка здравим облицима понашања и оснаживање појединаца и друштва како би били отпорнији на погрешне информације. 

Како сте применили то знање стечено у СЗО? 

Институт за социјалну медицину и Школа јавног здравља и менаџмента у систему здравствене заштите доста рано се укључила у борбу против коронавируса промоцијом здравља и здравих облика понашања, тражењем и комуникацијом тачних и квалитетних здравствених информација, али и различитим истраживањима. Подржавамо вакцинацију кроз одговоре на најчешћа питања и недоумице, градимо партнерства са студентским организацијама, као што је IFMSA на Медицинском факултету у Београду, са колегама са Фармацеутског факултета и Удружењем фармацеута Београд који су већ имали активности у борби против инфодемије, али и са невладиним сектором, као што је Медијски едукативни центар који се бави медијском и информационом писменошћу, и удружења новинара. А ту су и неке медијске куће и новинари, који су нам важан савезник у одговору на инфодемију. Медији у Србији су прешли важан пут од благог сензационализма на почетку пандемије до озбиљне провере чињеница и чак раскринкавања погрешних информација и настављају да играју значајну улогу у одговору на инфодемију. 

Колико је уситину делотворна СЗО на пољу инфодемије? Често наводи да треба да се оснажи, охрабри, подстакне... а док све то буде људи губе животе и због дезинформација, поверења у антиваксере... 

СЗО је урадила велики посао у борби против инфодемије. У кратком временском периоду је идентификовала проблем, направила оквир за борбу против инфодемије и понудила обуку стручњацима. Тиме је државама понудила стручњаке у овој области који имају знања и вештине да одговоре на свакодневне изазове. Наравно, на државама је да овај проблем препознају и одлуче када и када ће на њега одговорити. СЗО се није зауставила на оквиру и обукама, него паралелно развија и стручне и научне подобласти одговора на инфодемију, тзв. науку о инфодемији – инфодемиологију, кроз техничке консултације у којима смо имали част да учествујемо и радне групе које настављају да траже најбољи начин да објасне узроке инфодемије, њихове ефекте, али и понуде решења. 

Слобода говора је људско право, а инфодемија је у суштини борба против лажи. Где је мера и граница то двоје?    

Ово је велики проблем. Слобода говора јесте људско право, а борба против инфодемије подразумева борбу против погрешних информација и дезинформација. Важно је подвући разлику између ова два последња израза. Погрешне информације немају намеру да некоме нашкоде, штавише  често особе које их шире мисле да ће некоме помоћи. Циљ дезинформације је, у суштини, да некога наведу на погрешан пут и да нашкоде. Борба против инфодемије се најмање бави ускраћивањем слободе говора, зато што је брисање погрешних информација најслабији начин одговора на инфодемију. Адекватан одговор на инфодемију подразумева јачање и изградњу поверења између институција, новинара, стручњака и људи који користе информације. Циљ је да се на време понуде висококвалитетне здравствене информације, јер погрешне информације настају када нема тачних података. Али и да се грађани оснаже да лакше препознају погрешне информације, да траже поуздане изворе и провере, као и да размисле пре него што поделе са другима неку насумичну погрешну информацију коју су добили преко друштвених мрежа. Дељењем непроверених информација, иако често без лоше намере, учествујемо у ширењу инфодемије. 

Ко су редом, највећи кривци за инфодемију? 

Немогуће је, и контрапродуктивно, тражити једног или највећег кривца за инфодемију. Она је производ новонастале јавноздравствене кризе и страха/емоција које је прате, неадекватне комуникације са људима, касног одговора на њу и њених различитих лица током пандемије (различите теме су биле актуелне у различитим моментима). Можда је боље рећи чија је одговорност да реши проблем инфодемије. Свака држава има одговорност да својим грађанима пружа квалитетне здравствене информације и да уложи посебан напор да им олакша да донесу исправне одлуке у вези са сопственим здрављем. Здравствени стручњаци играју значајну улогу, они треба да буду обавештени, умерени у својим изјавама поготово када су у питању непроверене информације, да адекватно комуницирају са становништвом, одговоре на бриге и недоумице заједнице и да их не игноришу, иако можда делују неосноване. Медији имају велику моћ да филтрирају непоуздане и погрешне информације, зауставе њихово пропагирање, дају здравственим професионалцима простор и време да се на одређена питања квалитетно одговори, па у крајњој линији и да подуче становништво и буду тај поуздани извор информација. И коначно, сваки грађанин је одговоран према себи, својој породици и заједници, рачунајући и онлајн заједницу и друштвене мреже, да се информише на прави начин и прекине ланац преношења погрешних информација. 

Шта би у Србији могло да се уради по овом питању? 

У Србији, као и у већини других земаља, неопходно је реално сагледати ситуацију и проблеме са којима се суочавамо, отворити канале комуникације и организовано решавати проблеме у вези са инфодемијом. То подразумева учешће свих актера, од државе, преко здравствених професионалаца и медија, до самих грађана. Србија има довољно стручњака и капацитета да адекватно одговори на инфодемију. 

Како новинари што брже и једноставније да знају шта су кредибилни извори и информације у пандемији? 

Пред новинарима није лак посао. Кредибилан извор и кредибилна информација у области здравља најчешће је без сензационализма. У медицини се ретко када дешавају „револуције“ знања, а много чешће знање и разумевање одређеног проблема производ је еволуције, великог броја људи који својим истраживањима праве мале кораке у правцу напретка. Делује чудно, али када се гледа пирамида доказа, мишљење стручњака је на њеном дну, као најнижи ниво. На врху пирамиде су рандомизоване контролисане клиничке студије и метаанализе, после којих се тек нешто може уврстити у препоруке. Докази долазе из научно-истраживачких подухвата који се најчешће понављају више пута како бисмо доказали да одређена узрок изазива неку последицу, да одређени лек може да лечи или излечи обољење... Такође, неопходно је прихватити да не можемо имати одговоре на сва питања одмах и понекад треба сачекати на тачну информацију. Било каква информација није боља од непостојања информације – боље је јасно рећи да се нешто још не зна него тврдити било шта. С друге стране, у медицини је могуће и да се став промени, али не зато што је неки стручњак променио мишљење, него зато што је прикупљено довољно доказа за то. 

Како препознати кредибилну научну студију? Ако је нешто у престижном Ланцету, да ли то аутоматски значи да је апсолутно поуздано? 

Кредибилне научне студије се објављују у научним часописима који су индексирани (праћени) и базама научних часописа. Одређена имена часописа указују на врхунски ниво научне строгости, што подразумева да стручњаци из одређене научне области детаљно анализирају сваки рад, постављају питања, траже објашњења, и указују на евентуалне грешке. Ипак, и ту је могуће да дође до грешке, па се дешавало и раније (као што је случај са радом који је покушао да повеже ММР вакцину са поремећајима из спектра аутизма) да и студије објављене у врхунским међународним часописима буду повучене. Ту је велики значај научне заједнице која чита радове, указује на неправилности, тражи додатна објашњења. Током пандемије било је радова који су били медијски промовисани због својих сензационалних сазнања, али су касније повучени јер аутори нису успели да одговоре на питања других научника, или се испоставило да уопште нису имали податке које су тврдили да су анализирали. Зато је у основи научног истраживања поновљивост: ако једна група научника покаже утицај супстанце „А“, друге групе научника ће покушати да изведу исту студију/експеримент и провере да ли тај ефекат стварно постоји. Што се тиче ММР вакцине, касније студије нису показале никакав ефекат на поремећаје из спектра аутизма, те је та теорија оповргнута.

Такође, научници могу да пошаљу и своје мишљење, које је често засновано на претходним студијама и искуствима, прелиминарним резултатима неких истраживања или анализа, али као што смо поменули раније – мишљење стручњака представља најнижи ниво научног доказа и у суштини треба да подстакне друге научнике да осмисле студију која би могла понуђену хипотезу да потврди или оповргне.

Види ли се сада колико је важна медијска писменост? 

Медијска писменост и здравствена писменост заједно могу да направе или искорене инфодемију. Није чудно што технологија напредује брже него што ми успевамо да је испратимо и адекватно се обучимо да је користимо. У 21. веку проблем није наћи информацију, јер информација има и превише, него наћи поуздану и корисну информацију. 

Шта тачно подразумева здраствена писменост? 

Једноставно речено здравствена писменост представља знање, мотивацију и вештине неопходне за разумевање, вредновање и примену информација како би се донеле адекватне одлуке у вези са здравственом заштитом, превенцијом болести или промоцијом здравља у свакодневном животу. Јасна је веза са инфодемијом, поготово у оном делу где због превише разних информација људи нису у стању да донесу исправну одлуку у вези са заштитом сопственог здравља. Захваљујући проф. др Александри Јовић Вранеш са Катедре за социјалну медицину, која се већ годинама бави овом темом, ми смо успели да обогатимо наше активности и у овом смеру. 

И коначно - има ли вакцине за инфодемију?

Вакцине, као ефикасног, брзог и једноставног решења нема. Отпорност на инфодемију постиже се поверењем у институције које пружају тачне, адекватне и благовремене информације, унапређењем здравствене и научне комуникације, као и здравствене писмености становништва. Све ово захтева организован и дуготрајан рад, али је резултат друштво које је спремно да сложно одговори на ову и било коју следећу кризу која може да нам се догоди.

*****************************************************************************

Пројекат “Како зауставити инфодемију" подржало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.