Сукоб: Информер и Курир vs Блиц и Ало (2014)
16. 11. 2012.
Уместо департизације, добили смо талог и муљ
Јасна је намера Владе, па и Министарства културе, да где год може доведе нове људе. Промене су по себи легитимне и нико у музеју то не спори. Али влада онда треба да каже зашто тражи промене и ако хоће да их проведе то мора да чини у складу са законом каже у разговору за “Блиц” Југослав Ћосић, новинар и председник Надзорног одбора Музеја савремене уметности.
Због текста у „Блицу“ о томе да би на место директора могао да дође хотелијер, а и због других информација које стижу до Музеја, Управни и Надзорни одбор и колегијум МСУ издали су упозоравајуће саопштење пре неколико дана.
Могу ли Влада и Министарство културе да мењају директоре Музеја?
Влада може да разреши актуелну директорку Музеја, али такву одлуку мора да образложи. Може и да постави новог в.д. директора, али и в.д. мора да задовољава критеријуме за избор. Сталног директора бираће нови управни одбор који тек треба да буде изабран по новом закону. То је прави посао Владе и Министарства, а не да заинтересованима даје интонације за лицитације у медијима.
Због чега музеј не ради пет година?
Музеј је, упркос недостатку пара, успео да реконструише све депое који су срце музеја као и кров зграде. То нови министар одлично зна. За то што реконструкција музеја није завршена, одговорна је искључиво претходна влада Србије која није желела да жртвује два и по километра аутопута (толико би коштао завршетак реконструкције МСУ) да би ђаци и грађани Србије, али и туристи из целог света имали барем један значајан српски музеј који ради.
Такве промене чинила је и претходна власт?
Демократе су, по мом мишљењу, изгубиле власт јер су интелектуалцима и једном великом, а испоставило се критичном делу грађана ове земље који не дилује са дефицитарном робом, који се не сналазе у хаосу и непоштењу, не поткупљују са лакоћом општинске чиновнике, судије, тужиоце, лекаре и професоре своје деце и не знају да мувају, већ живе само од своје памети и рада, својом себичношћу и политиком индиректно поручиле да су за њих нису важни. Последње политичке промене у земљи, против којих иначе као грађанин немам ништа против, донеле су овај пут, као плима, приличан талог и муљ који има намеру да потопи све око себе. Узгред, нема приче трагикомичније од приче о департизацији.
Из новинарског угла, како видите стање у медијима?
Што се тиче медија, Србија је данас близу моје замишљене тачке крајњег пропадања. Неким важним одлукама ДС је дубоко понизила све професионалне медије и новинаре у земљи. Верујем и многе грађане који су јој веровали. Једна од таквих одлука, била је да на челу РТСа задржи а потом и реизабере човека који је био медијска бејзбол палица у политичкој ликвидацији њеног бившег председника, а притом је, лета претходног у јулском животу, био министар и Нигаркалфа Мирјане Марковић. А у каснијој реинкарнацији исто то само у кабинету Војислава Коштунице. Е да погађамо ко је за њега данас “прави државник”. Те супротности може да помири само неко са моралом парамецијума. Е, данас видим да најпрофесионалнијим и најбољим медијима у земљи, са мачем у руци који су им дали нова власт и неки бизнис титани, суде највећи медијски криминалци.
Вучићевић се цењкао са Спасојевићем
Ко су људи које оцењујете као медијске криминалце?
Има их доста и псеудо медија и псеудоновинара који своје услуге бедно нуде моћним газдама који им дају шансу.
Али права метафора ових теза је главни уредник дневних псеудоновина Информер.
Тај човек данас суди медијима у Србији, пљује по телевизији Б92, напада Инсајдер и његове новинаренајбоље новинаре у земљи, а при том је покушао да украде име Инсајдер за своју псеудоновину. Напада и друге медије, заправо најпрофесионалније и најбоље у Србији.
Ради се о човеку који је пред убиство Зорана Ђинђића, телефоном, разговарао и преговарао са Душаном Спасојевићем Шиптаром о томе колико ће га овај платити за сваки текст који напише и објави против Ђинђића.
Послодавац му је, дакле, био вођа земунског клана. На телефонској тезги су биле цифре: 1000 Евра, 1500 евра...
Ови разговори снимани су, тајно, у склопу истраге о земунском клану.
Снимке тих прислушкиваних разговора чуло је више људи из тадашњег државног врха, тужилаштва и полиције. Неки од њих су и данас у државним органима. Тај човек је касније, као колумниста Преса, био у служби Мишковића, тадашњег и садашњег власника те новине. О томе како лако мења газде можда треба да размисле његови данашњи послодавци.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.