Vesti

30. 05. 2020.

Izvor: Beta

Analiza: Konkursno sufinansiranje – izneverena očekivanja

Medijske reforme s početka ove decenije sadržavale su dva ključna segmenta zbog kojih je stručna javnost verovala da Medijska strategija iz 2011. i novi medijski zakoni iz 2014. godine mogu da dovedu do bolje medijske scene.

Nova legislativa predviđala je izlazak države iz vlasništva u medijima, što je trebalo – kako su očekivali stručnjaci – da smanji politički uticaj na javno informisanje, osnaži medijski pluralizam i stvori uslove za uspostavljanje fer tržišne medijske utakmice. (Inače, izlazak države iz vlasništva u medijima, sa istim razlozima, predviđen je bio i "postpetooktobarskim" medijskim zakonima, ali je ova zakonska norma samo delimično sprovedena). Kao drugo, Zakonom o javnom informisanju i medijima predviđen je sistem transparentnog konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja u skladu sa definisanim javnim interesom, a odluku o raspodeli novca donose – kako zakon kaže – nezavisne komisije sastavljene od medijskih stručnjaka, od kojih je većina izabrana na predlog novinarskih i medijskih udruženja. Ovaj drugi segment trebalo je da dovede do značajnog povećanja obima kvalitetnih medijskih sadržaja.

Svrha ova dva međusobno komplementarna elementa medijskih reformi bio je da se uspostavi jedan drugačiji princip u odnose između države i medija – država izlaskom iz vlasništva nad medijima ne gubi i odgovornost za javno informisanje koje je u skladu sa interesima građana, a umesto državnih subvencija, mediji se po novim zakonskim rešenjima nadmeću predlozima medijskih projekata na nivou republike, pokrajine i lokalne samouprave. Jasno je da bez ulaganja novca iz državnih (ili međunarodnih) fondova u medijsku sferu, u zemlji u kojoj je medijsko i ukupno tržište veoma krhko, u kojoj nisu ostvarene političke slobode i u kojoj je stepen medijske pismenosti, odnosno vrednovanja kvalitetnih medijskih sadržaja veoma nizak – ozbiljni mediji teško mogu da opstanu. Nezavisne stručne komisije koje ocenjuju kvalitet medijskih projekata trebale su da budu garant da vlast kroz trošenje javnog novca ne ostvaruje i politički uticaj na finansirane medije. Međunarodni činioci su podržali ove reforme, a Srbija je zbog novih zakona, većinom usklađenih sa zahtevima struke, doživela priličan uspon na komparativnim rang-listama međunarodnih organizacija koje mere medijske slobode u zemljama sveta.

Međutim, devet godina nakon usvajanja prve Medijske strategije i bezmalo šest godina nakon donošenja medijskih zakona, može se sa velikom izvesnošću, i sa bezbroj dokaza, reći da su očekivanja medijskih stručnjaka dobrano izneverena, a neki će čak reći da su medijske reforme u Srbiji doživele pravi kolaps. Naravno, manje je to posledica samih zakona i podzakonskih dokumenata, bez obzira na to što je praksa pokazala da su potrebne određene izmene tih akata, a više – nepostojanja vladavine prava i sistematskog obesmišljavanja duha medijski reformi. Što se tiče prvog ključnog segmenta reforme, privatizacije medija – ona ne samo da nije do kraja sprovedena (Tanjug je još u državnom vlasništvu, Radio-televizija Kragujevac je vraćena u vlasništvo grada) već je realizovana na takav način da su novi vlasnici medija postali tajkuni koji su višestruko vezani za političke stranke na vlasti. Praktično smo umesto državnih dobili partijske medije, što je evidentno i iz njihove uređivačke politike. Dubljom analizom bismo zaključili da su partije medije kupile zapravo novcem građana – i to većma upravo kroz sistem konkursnog sufinansiranja.

Ako apstrahujemo nekoliko konkursa Ministarstva kulture i javnog informisanja, konkursno finansiranje se transformisalo vrlo brzo u svojevrsnu "isplatu" medija bliskih vlasti, među kojima i onih koji kontinuirano i dramatično krše Kodeks novinara Srbije, iako Pravilnik o sufinansiranju projekata od javnog interesa u sferi javnog informisanja među kriterijume za ocenu projekata "posebno" navodi poštovanje etičkih i profesionalnih standarda. Što se tiče nezavisnih stručnih komisija, u njih su umesto medijskih stručnjaka sa bogatim iskustvom i moralnim integritetom birani uglavnom anonimni medijski radnici bliski vlasti ili predstavnici nerelevantnih medijskih i novinarskih udruženja, koji su, čini se, umesto da odlučuju o vrednosti pojedinih projekata samo sprovodili unapred donesene odluke vlastodržaca.

Istraživački centri, poput CINS-a, KRIK-a i BIRN-a, u mnogo navrata su pisali o obesmišljavanju procesa konkursnog sufinansiranja i nezakonitostima koji ga prate. Poruka svih tih istraživačkih uradaka je manje-više ista – mediji bliski vlasti apsolutni su favoriti prilikom dobijanja sredstava na konkursima, dok su ona glasila koja imaju kritički otklon od vlasti – potpuni autsajderi. Neki od ovih drugih prestali su čak i da prijavljuju svoje projekte na lokalne konkurse.

Nedavno je Udruženje novinara Srbije (UNS) objavilo da su na konkursima tokom prvih pet meseci ove godine tabloidi bliski vlasti ("Alo", "Kurir", "Srpski telegraf" i "Informer") dobili nešto manje od 26 miliona dinara na lokalnim konkursima. Isti ovi tabloidi su u drugoj polovini prošle godine, a prema monitoringu Saveta za štampu, čak 3.900 puta prekršili Kodeks novinara Srbije. KRIK-ov portal "Raskrikavanje" vodio je evidenciju konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja proteklih godina, i takođe je došao da zaključka da su ogromna sredstva građana završila u džepovima vlasnika medija bliskih vlastima koji su istovremeno rekorderi u kršenju zakona i etičkog kodeksa, kao i u širenju lažnih vesti i govora mržnje. Postoji još jedno pravilo: na konkurs se sa velikim uspehom prijavljuju i manje poznate produkcijske kuće, koje su takođe vezane pre svega za elektronske medije bliske vlasti i koje uglavnom služe samo kao još jedan kanal za finansiranje tih glasila.

Ako je procena da država na svim nivoima na ime medijskih projekata izdvaja godišnje čak oko dve milijarde dinara, uz ovako sprovođenje zakona zaključak se sam po sebi nudi – konkursno sufinansiranje je u dosadašnjem periodu pretvoreno u sistem za korumpiranje poslušnih medija.

Činjenica da su, po važećim zakonima, dva-tri konkursa Ministarstva kulture i informisanja Srbije sprovedena na način koji je pozdravljen od stručne javnosti – samo potvrđuje navode da ključni problem nije u zakonima već u odlučnosti vlasti da umesto javnog interesa kroz sistem konkursa plaća "svoje" medije i sopstvenu medijsku promociju. Medijska sfera je integralni deo društva i ona ne može biti niti mnogo bolja niti mnogo gora od njega – a zakonska rešenja u državama koje hronično kubure sa vladavinom prava mogu vrlo lako da se pretvore u vlastitu karikaturu ili, u boljem slučaju, ostanu mrtvo slovo na papiru.

Što se tiče samih zakonskih odredbi, stručnjaci upozoravaju da u njima postoje "nedoslednosti" koje pospešuju ovakvo ophođenje vlasti prema konkursnom sufinansiranju – a to su nedostatak zakonske odredbe koja će obezbediti evaluaciju finansiranih projekata, kao i nepostojanje sankcija za nadležne organe u slučaju kršenja zakona. U tom smislu, kao jedan od drastičnih primera kršenja Zakona o javnom informisanju i medijima navedimo Grad Kragujevac, koji od 2014. godine do danas nije raspisao niti jedan konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja a istovremeno putem državnih subvencija (više do 50 miliona dinara godišnje) finansira medij kojem je protivzakonito osnivač (Radio-televizija Kragujevac).

Nedavno usvojena, nova Medijska strategija veliku pažnju posvećuje konkursnom sufinansiranju i načinima kako ovaj proces može da se unapredi. Verovatno se na ovom segmentu i najduže i najtemeljitije radilo. Ovaj dokument, koji je Vlada Srbije usvojila krajem januara ove godine, takođe konstatuje da su u raspodeli sredstava prilikom konkursnog sufinansiranja favorizovani mediji koji su "po uređivačkoj politici bliski vladajućoj stranci". Konstatuje se i da ovako nakaradno sprovođenje zakona predstavlja jedan od "dominantnih oblika pritiska na medije, pogotovo na osiromašenom, lokalnom nivou. Strategija predviđa čitav niz mera koje je potrebno preduzeti da bi se obezbedilo "adekvatno ostvarivanje svrhe projektnog sufinansiranja", pa se predlaže i izmena i dopuna postojeće regulative, u smislu uvođenja analize nedostajućih sadržaja, evaluacije projekata, sankcija za nepoštovanje zakona, potom propisivanja kriterijuma za članove stručnih komisija za ocenu kvaliteta projekata... Članovi radne grupe za izradu ovog dokumenta zaista su se potrudili da ova oblast bude valjano obrađena, ali ostaje ključno pitanje – da li se izmenama zakona vlast može naterati da poštuje zakone? U političkom kontekstu u kojem dominira nepostojanje vladavine prava lako se mogu iznaći najrazličitiji mehanizmi koji će i najsavršenije zakonske odredbe zaobići ili obesmisliti.

Nedavno je portal "Raskrikavanje" objavio istraživanje u kojem se navodi da su četiri tabloida bliska vlasti ("Alo", "Kurir", "Srpski telegraf" i "Informer" – u prošloj godini objavili su nešto manje od 950 lažnih vesti na naslovnim stranicama) tokom 2019. godine dobili više od 600.000 evra na raznim državnim tenderima. Vrlo je dobro da su nezavisni mediji počeli da istražuju i druge načine usmeravanja državnog novca u medije osim konkursnog sufinansiranja. Ukoliko se usled pritiska javnosti i međunarodne zajednice izmenama zakona ipak otklone bar neki nedostaci u procesu konkursnog sufinansiranja, nije uopšte isključeno da se država odluči da kroz ovaj sistem ubacuje samo malo novca na medijsko tržište, a da za finansiranje "svojih" medija upotrebi neke druge mehanizme kojima se tvorci Medijske strategije nisu uopšte bavili. Ne radi se tu samo o državnim tenderima, već i o finansiranju putem povezanih firmi. Recimo, u Novom Sadu jedan od vlasnika lokalnog dnevnog lista "Dnevnik" (izuzetno bliskog gradskim vlastima) je firma "Galens", koja izvodi najveće i najskuplje građevinske poduhvate u glavnom gradu Vojvodine. Sigurno da to nije slučajno i da je to samo jedan od načina kako država brine o medijima kojima samo formalno nije vlasnik.

Teško je zamisliti da će vlast u Srbiji odustati od toga da novce građana, direktno ili zaobilazno – umesto u svrhe koje su predviđene legislativom – koristi za korumpiranje i ucenjivanje medija. I za to nisu krivi propisi, od kojih su neki izuzetni i inovativni, već je ključni problem u – kako smo rekli – nepostojanju vladavine zakona, ali i u karakteru političkih elita, nedostatku demokratske tradicije i tradicije medijskih sloboda.

Nedim Sejdinović, novinar i pisac