Vesti

06. 04. 2019.

Autor: Nataša Anđelković Izvor: BBS na srpskom

Presuda Ćuruviji: „Slavkova smrt odbija da umre“

Dvadeset godina posle ubistva novinara Slavka Ćuruvije, Specijalni sud u Beogradu doneo je prvostepenu odluku o slučaju koji je tragično obojio noviju istoriju Srbije.

U prvoj presudi za ubistvo novinara, bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković i tadašnji šef beogradskog centra DB Milan Radonjić osuđeni su na po 30 godina zatvora, a pripadnik rezervnog sastava DB Miroslav Kurak i operativac DB Ratko Romić na po 20 godina zatvora, prenosi agencija Beta.

Prema optužnici, Marković i Radonjić su se teretili za krivično delo podstrekavanje na teško ubistvo, a Romić i Kurak za teško ubistvo u saizvršilaštvu.

Ćuruvija je ubijen je tokom NATO bombardovanja, 11. aprila 1999. godine, na ulazu u zgradu u kojoj je stanovao u Beogradu.

Ovom postupku prethodilo je 16 godina tišine institucija, neprestani pozivi kolega da se utvrde ne samo ubice već i nalogodavci, i česte rasprave o uticaju i karijeri samog Ćuruvije.

Prvi tabloid, ali ozbiljan

Ćuruvija je, posle bogate novinarske karijere, 1996. osnovao Dnevni telegraf, prvi privatni dnevni list u Srbiji – bio je vlasnik i glavni i odgovorni urednik.

Dve godine kasnije, pokrenuo je i magazin Evropljanin, izrazito kritički nastrojen prema režimu tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Danas generalni direktor RTS-a, Dragan Bujošević je tada bio glavni urednik Evropljanina.

Dok je bio „direktor fabrike u izgradnji“ – okupljao redakciju i radio na grafičkom i idejnom konceptu magazina – pisao je i za Dnevni telegraf.

„Raditi sa Slavkom je bilo teško, jer je bio veoma zahtevan, ali i lako, jer smo imali iste ciljeve i shvatanja – hteli smo da napravimo najbolje novine u Srbiji“, kaže Bujošević za BBC na srpskom.

Kako kaže, Dnevni telegraf je bio jedan od prvih tabloida, ali nije ličio na današnje.

„Nije bio vulgaran, prost i bestidan kao ovi tabloidi, imao je samo drugačiju novinarsku formu od dotadašnjih dnevnih listova“.

Urednica spoljnopolitičke rubrike u Evropljaninu i bivša glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović kaže za BBC da su ozbiljne novine bile „Ćuruvijina prava ljubav“ i da je zato novac zarađen na Dnevnom telegrafu upotrebio da pokrene Evropljanin.

„Slavko je pokrenuo prvi tabloid u Srbiji i nikada nije osetio potrebu da se zbog toga bilo kome izvinjava – to je činjenica i nema potrebe da bilo ko od njega retroaktivno pravi nekog novinarskog sveca“, ističe Smajlović.

Ali pravljenje ozbiljnih novina u ono vreme novinare je, kaže Smajlović, po prirodi stvari guralo u sukob sa vlašću – čak i ako im to u startu nije bio cilj, kao što Ćuruviji nije bio.

„Nije on postao junak dana zato što je od početka bio rešen da slavno pogine, već ga je povukla draž pravljenja novina – uspeh ga je činio samouverenim i hrabrim“.

Profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević smatra da je veći uticaj i značaj Ćuruvija imao kao izdavač krajem 1990-tih, nego ranije kao novinar.

„Slobodan Milošević je sredinom devedesetih uživao veliku podršku u narodu, a zanemarivao obrazovanu i medijski zahtevniju populaciju – to je upravo publika kojoj će se na popularan način obraćati Dnevni telegraf i Evropljanin“, ističe Milivojević.

Smatra da su u to vreme nezavisni i kritički štampani mediji već imali, zajedno, veći tiraž nego prorežimske novine, a glavno uporište režima bila je televizija.

Ćuruvijin Dnevni telegraf bio je, kaže Milivojević, prvi list koji je širio uticaj izvan kruga te „najkritičkije“ publike, a popularizovao otpor protiv Miloševića.

„Kada se bude pisala medijska istorija ovde, neko će navesti te inovacije“, kaže ona.

Ko je bio Slavko Ćuruvija?

Rođen je 9. avgusta 1949. godine u Zagrebu.

Diplomirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 1978. godine i ubrzo se zaposlio kao poslovni sekretar i stručni saradnik za odnose sa javnošću u preduzeću „Mašinogradnja“ u Beogradu.

Kao novinar i urednik radio je u brojnim dnevnim i nedeljnim listovima, kao i televizijama u regionu.

Od 1984. godine bio je analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.

Zajedno sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine osnovao je list „Nedeljni telegraf“, a 1996. i „Dnevni telegraf“. Magazin „Evropljanin“ osnovao je 1998. godine.

Pisao je krajem osamdesetih brojne reportaže s Kosova, kao i seriju tekstova o političkim zatvorenicima u Jugoslaviji, zatim „Ibeovci govore“ i „Hrvatska s druge strane zida“.

Dobitnik je godišnje nagrade „Borbe“.

Radio za Državnu bezbednost

Ipak, jedan detalj iz Ćuruvijine biografije bio je vrlo kontroverzan – on je neko vreme radio za Službu državne bezbednosti kao analitičar.

To je bio jedan od razloga zbog kojih Evropljanin nije mogao da izlazi svake sedmice, kaže Bujošević.

Pored problema sa nedostatkom štamparije i hroničnim manjkom ljudi, koji nisu želeli da se upuštaju u nove poslovne poduhvate, nekim kolegama je upravo to smetalo.

„Meni to nije predstavljalo problem, ni tad ni kasnije, jer se nije odražavalo na način njegovog ni mišljenja, ni rada, niti je on zbog toga morao da plaća cenu bilo kome“, tvrdi Bujošević.

„Priče koje su tom listu digle tiraž bile su od dede Avrama – kolega Ivan Radovanović stajao mu je ispred vrata stana i tu su se zbližili i sprijateljili, pa mu je davao priče iz prve ruke“.

Dragoslav Avramović bio je od 1994. do 1996. guverner Narodne banke Jugoslavije, koji je presekao hiperinflaciju.

Drugi Ćuruvijini kontakti bili su problematičniji, smatra Miloš Vasić, novinar „Vremena“.

Ćuruviju opisuje kao izuzetno otresitog, aktivnog i kreativnog izdavača i urednika.

„Njegova poslovna politika bila je donekle avanturistička – održavao je neke veze, koje su mu došle glave“, kaže Vasić.

Ćuruvija je imao kontakte sa tadašnjom predsednicom Jugoslovenske levice i suprugom Slobodana Miloševića – Mirom Marković, koja je u medijima dovođena u vezu sa njegovim ubistvom.

Odnos sa Mirom Marković: Pakt o nenapadanju

Bujošević kaže da je Ćuruvija bio vrlo odlučan oko toga što je hteo da radi i bio je spreman da plati bilo koju cenu za to.

„Ali nikom od nas nije padalo na pamet da će ta cena biti život – mislim, ni Slavku“.

Da će imati većih problema bilo im je jasno kada su krajem leta 1998. objavili naslovnu stranu „Ostvaren san profesorke Mire Marković“, u kojoj se kritikuje Zakon o univerzitetu.

Tim zakonom je funkcija univerziteta „svedena na teledirigovanu ustanovu vlasti“, opisuje on.

„Slavko je hteo tada da se vidi sa Mirom, zvao je, ona je to odbijala. Dotad su imali takav kontakt da je mogao da je pozove i da se sretne s njom“.

Kakva je bila priroda tog odnosa, ne zna.

U iskazu istražnom sudiji 11. januara 2007. godine, Aleksandar Tijanić, jedan od Ćuruvijinih bliskih saradnika i novinar Evropljanina, svedočeći o ubistvu prijatelja i kolege, direktno je za zločin optužio Miloševićev režim.

Rekao je pred sudom da Ćuruvija i Mira Marković „nisu bili prijatelji“.

„Ona je htela da ima korektan odnos jer se bojala njegovog eventualnog pisanja o deci iz te familije, njihovim poslovima(…)

„Ne bih to nazvao prijateljstvom, već nekom vrstom prećutnog pakta“, rekao je Tijanić.

Ipak, sukob se kasnije razbuktao.

Hronologija suđenja

Bivši komandant Jedinice za specijalne operacije i osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića Milorad Ulemek Legija svedočio je 8. januara 2014. o Ćuruvijinom ubistvu. Rekao je da mu je Radomir Marković, šef RDB, ispričao da su Ćuruviju ubili Miroslav Kurak i Ratko Romić.

Na osnovu toga, u martu 2015. Tužilaštvo za organizovani kriminal optužilo je nekadašnjeg načelnika Resora DB Radomira Markovića, šefa beogradskog centra DB-a Milana Radonjića, glavnog obaveštajnog inspektora u drugoj upravi resora Ratka Romića i pripadnika rezervnog sastava tog resora, Miroslava Kuraka.

Deveto (tzv. prateće) odeljenje beogradskog centra RDB-a 9. aprila počinje da prati Ćuruviju 24 sata dnevno – na tom zadataku, navodno, radilo je 27 ljudi, u tri smene.

Akciju je vodio lično tek postavljeni načelnik beogradskog centra RDB – Radonjić, prenosi portal Fondacije Slavko Ćuruvija.

Bivši načelnik Četvrtog odeljenja beogradskog centra DB Branko Važić posvedočio je na sudu da je na dan ubistva prekinuto njegovo praćenje, ali da ne zna ko je to naredio.

Ćuruviju, prema optužnici, ubio je Kurak ispalivši u njega 12 metaka u leđa i glavu, pucajući iz „škorpiona“ 7,65 milimetara sa rastojanja od jednog i po metra.

Saučesnik u zločinu bio mu je, kako se navodi, Romić, koji je drškom pištolja udario njegovu suprugu Branku Prpu, kada je pokušala da se okrene.

Optuženi Romić i Radonjić uhapšeni su 13. januara 2014, a sud im je 2017. odobrio da presudu sačekaju u kućnom pritvoru, sa nanogicom.

Marković izdržava kaznu od 40 godina zatvora zbog umešanosti u ubistvo četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove 1999. na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva lidera te stranke Vuka Draškovića.

Kurak se nalazi u bekstvu – mediji su pisali da se neko vreme bavio lovom divljih mačaka i safarijem u Tanzaniji.

Suze Miloševićeve supruge

Upravo na dan donošenja spornog Zakona o informisanju odigrao se „vrlo neprijatan i napet razgovor“ Ćuruvije i Miloševićeve supruge.

Kako je Ćuruvija ispričao Vasiću u jednom od poslednjih intervjua za Vreme: „Sve sam joj rekao: o narastajućem fašizmu u Srbiji, o diktaturi i o nasilju koje predstoji ako se nešto ne preduzme. (…)

„Pokušao sam da joj objasnim kako ovakva dramatizacija politike u Srbiji može za šest-sedam meseci da ode tako daleko da na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji padne krv“.

Za razliku od prethodnih razgovora kada je one te kritike dobronamerno doživljavala, Ćuruvija je rekao da je tada ona „veoma loše primila to što joj je rekao“.

„’Pretite, pretite…’, rekla mi je i onda me napala. Ključne teze njenog napada bile su da sam ja izdajnik, da imam šefove u Americi i inostranstvu.

„Optužila me je – povišenim tonom – da prizivam bombardovanje i prebacila mi da sam radio i pisao šta sam hteo, bljuvotine i budalaštine, da je Dnevni telegraf ‘perverzna i paraudbaška redakcija’, jer smo objavljivali neke podatke o njenim saradnicima iz JUL-a i stalno pominjala mene i ‘moje prijatelje'“, rekao je Ćuruvija za Vreme.

Bujošević se živo seća kako je Ćuruvija izgledao posle tog razgovora – nosio je sivo-teget blejzer, farmerke i poluduboke braon cipele.

„Čekao sam ga u redakciji da vidim šta je bilo. Rekao sam mu – izgledaš kao da su ti pobili sve u kući i na pedeset metara oko kuće, on je odgovorio: `ovo je bilo gore od toga`.

„U tom razgovoru je Slavko četiri ili pet puta ustajao i odlazio, a vraćao se da „E da ti kažem još ovo“ , objašnjava Bujošević.

„Neki su kasnije pričali da je u tom razgovoru rekao: `Ako ti i Sloba nastavite ovako, visićete na Terazijama`, drugi su tvrdili da se pominjala sudbina para Čaušesku – komunističkog predsednika Rumunije i njegove supruge.

„Ne znam da li je to tačno, ali znam da je na odlasku video suzu u njenim očima.

„Kada smo to pričali književniku Radoslavu Petkoviću Vavi – rekao je: `Ćuruvija je gotov čovek. Ona ga je već oplakala i prežalila`“.

Hronologija pritiska na medije

13. oktobra 1998. tadašnji ministar informisanja Srbije Aleksandar Vučić upozorio je medije Dnevni telegraf, Našu Borbu i Danas da će biti zabranjeni ako nastave da pišu kao do tada.

Već sutradan su specijalnim medijskim dekretom zabranjeni Danas i Dnevni telegraf, koji je nadalje štampan u Crnoj Gori – tada se na naslovnici našao tekst pod nazivom „Nato odobrio napad, Milošević prihvata plan?“.

19. oktobra na kioscima se pojavio 13. broj magazina „Evropljanin“ u kojem je, imeđu ostalog, objavljeno otvoreno kritičko pismo predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću „Šta je sledeće, Miloševiću“, koje potpisuju Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija.

20. oktobra Skupština Srbije po hitnom postupku usvaja Zakon o javnom informisanju koji predviđa oštre kazne za medije.

23. oktobar – suđenje pred gradskim sudijom za prekršaje vlasniku i urednicima Evropljanina. U prijavi je navedeno da je u tom magazinu od 19. oktobra 1998. godine objavljen veći broj tekstova, ilustracija i fotografija, kojima se poziva na „nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“.

25. oktobar – u ranim jutarnjim satima stiže pismena presuda gradskog sudije, po kojoj su osnivač, urednik, direktor i izdavač kažnjeni novčanom kaznom od 2.400.000 dinara (tada, 250.000 nemačkih maraka). Ostavljen je rok od 24 sata za plaćanje kazne, u suprotnom – zaprećeno je plenidbom imovine.

25. oktobar 20.30 časova – u zgradu Borbe (gde su bile redakcije Ćuruvijinih listova) utrčavaju ljudi koji se predstavljaju kao izvršitelji Opštine Stari grad. Veliki broj ljudi u civilu uz pratnju policije tera novinare iz redakcije Dnevnog telegrafa i Evropljanina i počinje popis stolova i opreme. Do narednog jutra zaplenjen je inventar iz prostorija marketinga firme DT PRESS u Ulici Lole Ribara 35.

Izvor: Fondacija Slavko Ćuruvija

Najveća kazna u istoriji srpskog novinarstva

Bujošević ističe da je Zakon o informisanju, po kom su osuđeni, ne samo primenjen retroaktivno, već je bio i protivpravan, jer je predviđao kazne za prekršaj za dela koje su već postojale u krivičnom zakonu.

„Osuđeni smo za rušenje ustavnog poretka. U redu, ako je to krivično delo, ja odmah moram da idem u pritvor, onda postajem politička žrtva – što nikome ne treba“.

Ovako, kaznu je trebalo da plaća narednih 30 godina.

„Kazna od 250.000 nemačkih maraka je kao danas da vas neko osudi na preko milion evra“.

Fondacija Slavko Ćuruvija navodi da je taj iznos najveća kazna u istoriji koja je dosuđena nekom mediju.

„Protiv nas je prijavu podneo Mirin školski drug.

Video sam ga na Sajmu knjiga, prišao mi je i rekao mi: „Ovo nije ništa lično“,odgovorio sam „Ma naravno, jasno je, osim što ću da dobijem ovoliku kaznu“, prepričava uz jedak smeh Bujošević.

Priseća se da im je sudski poziv „uručen“, tako što je u četiri ujutro zalepljen na vrata redakcije – i to za 11 sati istog dana.

„Zasmetao im je tekst na naslovnoj, ali i neki unutra. Verovatno ih je najviše pogodila fotografija Nikolaja i Elene Čaušesku, kada su ih streljali“.

Bujošević kaže da su sva trojica počeli sa plaćanjem kazne, koja je ukinuta posle 2000. godine.

Nakon odluke suda i zaplene opreme, Evropljanin je nastavio da izlazi.

„Radili smo kao da se ništa nije desilo, pravili smo se ludi i ignorisali stvarnost, ali smo imali probleme sa štampanjem i prodajom novina – prodavale su se krišom ispod mantila“.

Takva situacija se nastavila do bombardovanja, kada je Ćuruvija odlučio da ne pravi novine, jer je smatrao da u ratu „prva žrtva bude istina“.

Pre toga je u američkom Kongresu govorio o Miloševićevom režimu i to je bila „dodatna čaša žuči za tadašnju vlast“, smatra Bujošević.

Smajlović je decembru 1998. godine pratila Ćuruviju u Vašington, da svedoči pred Helsinškom komisijom američkog Kongresa.

„Rekao je: `Ja hoću da izdajem novine, a gospodin Milošević mi ne da. Ako ne bude moglo drugačije, rušiću ga da pravim novine`.

„Posle sam se pitala je li i zbog tih reči ubijen“, ističe Smajlović.

Vest o smrti – bomba, usred bombardovanja

Dve nedelje posle početka bombardovanja, 6. aprila u režimskom dnevniku Politika Ekspres osvanuo je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ – potpisao ga je novinar Miroslav Marković.

Komentar u kom se vlasnik Evropljanina proglašava „izdajnikom“, pročitan je i u Drugom dnevniku RTS-a.

Pet dana kasnije, Ćuruvija je ubijen ispred zgrade u kojoj je živeo.

„Ubistvo Slavka Ćuruvije je eksplodiralo kao bomba, ne samo u medijskom, već u političkom životu Srbije“, ocenjuje Milivojević.

„To je izazvalo dozu straha i autocenzure među novinarima, a odsustvo želje vlasti da se to razreši pokazalo je neke mračne veze sa kriminalom i upletenost države u politička ubistva“, dodaje ona.

Vasić se seća tog dana, kaže, „kao da je bilo juče“ – u Zagrebu su on i supruga pravili večeru za prijatelje.

Na vestima su čuli da je „ubijen Slavko Ćuruvija“.

„Pošto sam pre toga pokazivao nameru da se vratim u Beograd, supruga Tanja (Tagirov) me pitala: `Hoćeš i dalje da se vraćaš u Beograd?` ,rekao sam da neću – razumeo sam poruku“.

„Nakon Ćuruvijine smrti novinari i ljudi uopšte, počeli se da shvataju da su smrtni“, kaže on.

Taj osećaj u medijima trajao je, kaže, do demokratskih promena, ali i posle, kada je ubijen i novinar Milan Pantić 2001. godine.

Vasićeve kolege u „Vremenu“ Dragoljub Žarković i Filip Švarm, tokom bombardovanja nosili su novine „na cenzuru“ republičkom ministru Vučiću.

Kako su kasnije pričali u redakciji, posle prvobitnog „hvatanja za glavu“ i odbijanja, ministar je pristao da se veliki tekst o ubistvu Ćuruvije objavi.

„Po utiscima njih dvojice, Vučić je bio apsolutno zbunjen i zgranut ovim ubistvom, oni su uvereni da on nije imao pojma o tome i da mu je bilo strašno neprijatno“, kaže Vasić.

Smajlović kaže da su „svi iz opozicionih medija bili užasno uplašeni“ kad je Ćuruvija ubijen.

Nju je policija ispitivala, tvrdi, samo zato što je govorila na sahrani.

„Posle njegove sahrane, Zorana Đinđića i novinara Verana Matića više nisam videla u Beogradu pod bombama“.

Smajlović je članica i jedan od inicijatora osnivanja Komisije za istraživanje ubistava novinara, kojom rukovodi novinar Veran Matić.

Komisija je osnovana da bi se razrešilo Ćuruvijino, kao i ubistva još 38 novinara koji su, prema podacima UNS-a, ubijeni ili nestali od 1991. do 2001. godine.

U vreme bombardovanja štampa je bila cenzurisana, pa za autocenzurom nije bilo potrebe, smatra Smajlović.

„Sećam se, ipak, ogorčenja što je Nedeljni telegraf, koji je Slavko pokrenuo sa Đorgovićem, bio jedini list koji nije ni zabeležio vest da Ćuruvije više nema“, kaže ona.

Bujošević se seća da mu je, kada je išao da izjavi saučešće Ćuruvijinoj porodici, Slavkov brat Jovo rekao: „Znaš li da si ti sledeći?“

„Osećao sam se odvratno“.

Neprijatni susreti

Priseća se neprijatnog susreta sa nepoznatom osobom samo dan ili dva posle ubistva.

„Kolega Radovanović i ja smo bili kod Branke (Prpe, Ćuruvijine partnerke) i na izlazu iz Slavkovog ulaza, videli smo ćelavog tipa sa velikom glavom i još većim vratom kako ide za nama i diše nam za vrat.

„Stanemo ispred izloga, on stane. I diše nam u kragnu. Stanemo ispred kasapnice, on stane. Moraš da ga primetiš.

„Uhvatimo taksi, sednemo i pitam Ivana – ‘Gde treba da idemo?’, on odgovara ‘U crkvu’, kažem: ‘šta ću u crkvi, kad si ti nevernik’, on kaže ‘sad nema veze, samo da odlučimo kako da palimo sveće'“, priča Bujošević.

„Šališ se da sebi olakšaš tu situaciju, a shvatili smo jasnu poruku da smo stvarno sledeći, ako nastavimo“.

Navodi i jednu bizarnu situaciju sa Ćuruvijine sahrane, kada su pored novinarskih ekipa, sa kamerama primetili i neke nepoznate ljude.

„Znali smo sve ekipe koje postoje i znali smo da to nije televizijska ekipa. Pokazali smo na njih, dok smo komentarisali ko su, a oni nam mašu“.

„Meni je jasno da je njega ubila država, uz asistenciju DB-a.

„Odluku o tome je mogao da donese samo vrh države – Mira ili njen muž. Hoćemo li ikada to moći da dokažemo – ne verujem“, kaže Bujošević.

Medijske napise da postoji službena beleška u kojoj se navodi da je „nalog za ubistvo Slavka Ćuruvije dala Mira Marković“ nekadašnja predsednica JUL-a demantovala je za NIN.

Na pitanje zašto nikada nije reagovala na tako krupnu optužbu, Marković je iz Rusije, gde je dobila politički azil, rekla da te optužbe traju skoro 20 godina.

„Možda je trebalo da budem energičnija u demantijima odmah, ali je Slobodan smatrao da nećemo da se brukamo da reagujemo na razne optužbe.

„Ne mogu ja svakog dana da demantujem da nekoga nisam ubila, ne postoji mehanizam koji može čoveka da odbrani od takvih optužbi i takve propagande“, rekla je za NIN 2015. godine.

Vasić kaže da je bilo potpuno jasno da DB stoji iza ubistva, kad se pojavila službena beleška o praćenju, poznata kao dosije Ćuran.

„Bilo nam je jasno da su ga oni ubili. Verujem da je istraga urađena kako treba, jer bez ove četvorice to ne bi moglo da se desi nikako, ali ne znam je li dovoljno istraženo da li je i ko još učestvovao u tome“, napominje.

„Posle presude sve će biti kao Đinđićevo ubistvo – setićemo ga se jednom godišnje, ritualno“.

Događaj koji zanima samo novinare

Kad je ubijen Ćuruvija, Bujoševića je pozvao Zoran Đinđić i ponudio mu da naprave demonstracije.

„Pitao sam ga, a ko će s nama da ide ili ćemo da šetamo samo nas dvojica, kao dva ludaka“.

Đinđić je predložio razna imena, koja može da nazove, i pokušao da ih nagovori.

„Nije uspeo. Ni tad, kad je to bilo najsvežije, nije mogao da okupi ljude za šetnju“.

Bujošević za kolege iz Evropljanina i sebe, kaže da su „živeli utopiju slobodnog novinarstva“.

„Novinari su jedini kojima je na svetu stalo do slobode medija – slobodne medije ne žele ni političari, ni ljudi koji imaju novac, ni umetnici, pa čak ni novinari, kad se piše o njima“.

Gorak utisak je i „da se to ubistvo pretvorilo u ping pong lopticu, koju su razmenjivali vlast i opozicija“.

„Ni jedni ni drugi nisu pokazivali preterano interesovanje da se to reši i okonča na sudu, već je bilo samo stvar prepucavanja“.

Milivojević ističe da „ta nespremnost mnogih garnitura vlasti da istraže Ćuruvijino ubistvo ukazale su koliko je plitko izvršena promena vlasti 2000. i koliko su te veze razgranate“.

Ostavilo je užasan ožiljak i na profesiji i na društvu, a što je više trajalo – dobijalo je veći simbolički značaj.

Da je rešeno 2001. bio bi, smatra Milivojević, samo jedan od strašnih događaja iz devedesetih – kakvih je ovde dosta bilo i koji su odavno prekriveni tišinom, ovako se svakoj diktaturi vraća kao opomena:

„Ćuruvijina smrt odbija da umre“.