Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
09. 09. 2009.
Zakon usvojen autori se još kriju
Ljiljana Smajlović, predsednica udruženja novinara Srbije, za Nedeljni Telegraf.
Bio je to vladin „blickrig" protiv medija. Anonimni vladini autori su početkom jula krišom napisali izmene Zakona o javnom informisanju, da bi ih poslednjeg dana avgusta po hitnom postupku usvojili poslanici ucenjeni strahom od novih izbora.
Tako je, svega devet godina posle rušenja Slobodana Miloševića, jedna srpska vlada kroz parlament progurala represivan medijski zakon koji predstavlja krupan korak nazad u odnosu na stepen slobode izvojevan petog oktobra 2000. Udruženju novinara Srbije ostalo je samo sedam nedelja za borbu protiv drakonskih kazni za medije, dovojjno tek da Vladi Srbije dokaže da je grubo potcenila i novinare i javnost ove zemlje kada je kalkulisala da će tokom letnje žege neprimetno kroz skupštinu prošvercovati uistinu skandalozan akt.
Lekcija iz Vašingtona
Prvih dana jula smo znali samo toliko da se u Ministarstvu kulture spremaju izmene zakona kojim će se uvesti javni registar za medije. UNS se godinama zalagao za transparentnost vlasništva nad medijima, tako da je spokojno očekivao nova rešenja. Bili smo preneraženi kada smo desetog jula, na internet sajtu vlade, prvi put zavirili u tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, o čijim rešenjima ni iz kurtoazije nismo obavešteni unapred. Narednog dana smo na vestima televizije B92 saznali da „novinarska udruženja imaju oprečne stavove o izmenama Zakona o informisanju. Zajedne to je gušenje slobode, za druge uvođenje reda".
Generalni sekretar UNSa Nino Brajović je naime rekao da zakon neodoljivo podseća na rešenja iz takozvanog Vučićevog Zakona o informisanju, dok je predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće izjavila da se izmene „nikako ne mogu upoređivati sa zloglasnim zakonom iz vremena Slobodana Miloševića, jer prosto nemaju dodirne tačke".
Drakonske kazne kojim je zakonodavac uveo mogućnost gašenja medija zbog jedne novinarske ili uredničke greške komentarisala je sledećim rečima: ,,Da li su kazne mnogo veće jesu, ali i treba da budu". NUNSova podrška novom zakonu nas je zaprepastila.
Nama se u UNSu već na prvu loptu učinilo da je zakon skandalozan, samim tim što za medije predviđa restriktivne i kažnjive mere kakve se u Srbiji ne primenjuju ni u jednoj drugoj oblasti. Shvatila sam da borba protiv zakona nema velikog izgleda ako su udruženja razjedinjena: i UNS i NUNS članice su Međunarodne federacije novinara, moćne cehovske institucije koja nas uvek, kad tražimo međunarodnu podršku, pita da li oba udruženja imaju isti stav po važnim pitanjima.
Odlučila sam da odmah stupim u kontakt sa ekspertima za medijsko pravo iz čuvene vašingtonske advokatske korporacije „Kovington&Berling", onim istim koji su 1998. godine za civilni sektor u Srbiji analizirali Miloševićev zakon kojim je kažnjen, a zatim i ugašen Evropljanin Slavka Ćuruvije (bila sam spoljnopolitički urednik tog magazina za njegovog kratkog trajanja). Ova firma, među čijim klijentima su listdvi poput Vašington posta, ali i brojne evropske i druge vlade, ponudila mi je da za UNS pro bono, dakle besplatno, analizira i ovaj, Bradićevo-Dinkićev, odnosno Tadićev, zakon o informisanju. Ponudu sam oberučke prihvatila.
Pretpostavljala sam da bi za našu prozapadno nastrojenu vlast, veću težinu imala kritika zakona koja bi došla sa najprestižnije vašingtonske adrese (Obamina administracija proletos je za državnog sekretara imenovala jednog od advokata firme K&B, Erika Holdera), nego kritika srpskih novinara, odnosno UNSa i našeg Vrsnog advokata Zorana Lakićevića.
Širok front otpora
Kada je analiza iz Vašingtona stigla, međutim, pokazalo se da se u svemu poklapa sa Lakićevićevom. Hitno smo organizovali javnu tribinu na kojoj smo predstavili mišljenje iz Vašingtona po kom je zakon bio ne samo antievropski, već i protivan Ustavu Srbije.
Analizu smo istog časa prosledili Ministarstvu kulture, kao i OEBSu, mnogim evropskim ambasadama i drugim ustanovama i pojedincima u Srbiji. Međunarodna federacija novinara nas po prijemu analize K&B nije ni pitala šta o zakonu misli NUNS: argumente je ocenila validnim i uputila podršku UNSu u borbi protiv zakona.
Srpsko Ministarstvo kulture nas nije, nažalost, udostojilo odgovora, niti je slalo svoje predstavnike na naše skupove, dok je ministar nastavio da javno tvrdi da je konsultovao medijska udruženja prilikom pisanja zakona (dok je njegova saradnica tvrdila da je zakon provereno u skladu sa evropskim standardima i praksom suda u Strazburu). Nije mi bilo jasno kako je moguće da Ministarstvo neistinama brani zakon za koji je samo reklo da uvodi načelo po kom „cena laži mora biti visoka" (N. Bradić).
U međuvremenu su na našu, novinarsku stranu, takoreći samoinicijativno stali mnogi domaći pravni i medijski eksperti, uključujući i one čijoj se podršci nisam nadala, poput Biljane Kovačević Vučo, čije je protivljenje bilo principijelno. Posebno smo se obradovali kada je NUNS, samo nekoliko dana posle prve podrške zakonu, počeo da ga javno kritikuje. Uskoro je postalo jasno da se stvorio snažan i širok front otpora kršenju osvojenih sloboda izražavanja u Srbiji.
Vlast je bila potpuno zatečena: nije imala odgovor na kombinovani pritisak domaćih i stranih eksperata i novinara, pa se odlučila za zabijanje glave u pesak i ignorisanje kritike javnosti. Lično mi je tih julskih dana mnogo značilo iskustvo Radeta Veljanovskog, profesora novinarstva sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Dragoljub Mićunović me pozvao da o zakonu govorim na jednom skupu na kom sam rekla da pretpostavljam da je zakonodavac u startu imao najbolje namere. Veljanovski mi se sa pozicije insajdera (višegodišnjeg člana radne grupe sa pisanje medijskih zakona) dobronamerno podrugnuo rekavši da su moje pretpostavke o dobrim namerama zakonodavca naivne: sam je u više navrata morao da odvraća ljude sa vlasti u nameri da se u zakone unose odredbe pomoću koje se mediji mogu po po kratkom postupku gasiti. To je prava namera zakonodavca, zaključio je.
Kalkulacije OEBS
Nastojala sam da animiram OEBS, organizaciju čijije zadatak „rano upozoravanje" na kršenja slobode izražavanja u zemljama članicama. Nisam uspela: njihova je reakcija bila toplohladna, videlo se da neće previše da zagorčavaju život vladi i da im je važnije da opstane „proevropska" vlada nego da stopiraju „antievropski" zakon.
U javnosti sam malo povisila ton kada su se u dobro obaveštenim tabloidima pojavile informacije da će Liberalnodemokratska partija Čedomira Jovanovića od OEBSa i NUNSa dobiti alibi da glasa za zakon i tako spasi vladajuću većinu (što se na kraju i desilo). Nije vredelo.
Ne možemo da očekujemo da se za demokratiju u Srbiji umesto nas izbore stranci, ali misija OEBSa nije da bude čuvar vlade u letnjem periodu. Valjda je dozvoljeno pozivati ljude da rade posao za koji su plaćeni. Pri tom ne mislim, naravno, na Draganu Nikolić Solomon iz OEBSove beogradske kancelarije, koja je neumoma na svom poslu, već na njene pretpostavljene, i u Beču i u Beogradu.
Kolege su se, po meni, sjajno držale. Novinari su bili listom protiv zakona, nezavisno od toga kom su udruženju pripadali. Mislim da je, od svih novina, Pres bio najdovitljiviji i najborbeniji, ali me nije razočarao ni Dragan Bujošević, koji se našao na udaru sličnog zakona 1998. godine. Prijatno nas je iznenadilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, dok se Lokal pres nije oglašavao.
Rodoljub Šabić je, kao i uvek, bio u prvim redovima. Aleksandar Tijanić je kritikovao zakon, ali na način koji ostavlja utisak da mu se zapravo dopada. Novosti i Blic su se držali po strani, kao da ih se sve to mnogo ne tiče, a lično me zabolelo što Veran Matić nije smogao snage da prevaziđe gađenje koje oseća prema tabloidima i da se borbenije uključi u bitku protiv zakona. No spasao je dušu i javno kritikovao zakon još u julu, zajedno sa francuskim ambasadorom Žan Fransoa Teralom, koji je u sukobu novinara i vlade držao stranu novinarima.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.