Vesti
25. 10. 2014.
Pred polazak na operaciju slikala sam se za umrlicu!
Marijana i posle svega skromna: Nisam ja uradila ništa naročito veliko, pomogla sam osobi koju volim i to je to. Na sebi ne osećam nikakvu promenu, bukvalno kao da se ništa nije dogodilo, a toliko toga zapravo jeste. Evo, sad sam prvi put u životu otišla na bolovanje i po tome nek se pominje ovaj period.
Više me je plašila pomisao da mogu da ostanem bez najbolje prijateljice nego činjenica da bih tokom operacije mogla da izgubim sopstveni život, jer šta bih ja radila bez nje... Ovako, posle svega, u ispovesti za Naše novine, prvoj i jedinoj koju daje za neke dnevne novine, govori bivša novinarka NINa Marijana Milosavljević, koja je postala heroina Srbije kada je pre mesec dana donirala bubreg svojoj teško bolesnoj prijateljici i koleginici Ivani Janković i tako joj spasla život.
Nisam htela da budem kukavica
Marijana i Ivana su se pre nedelju dana vratile iz Istanbula, gde je Ivani na jednoj privatnoj klinici presađen bubreg. Sada, kada je sve prošlo, Marijana sa skromnošću priča o svojoj humanoj i herojskoj odluci. Navodi da joj je najteže bilo da ubedi Ivanu da pristane na transplantaciju i da su joj za to trebale godine. Pa kakva bih ja drugarica bila kada bih je ostavila u najtež em momentu, kada bih je samo držala za ruku i govorila: „Proći će“, a da znam da ona zbog otkazivanja bubrega broji poslednje dane, osećala bih se kao najveća kukavica. Iako se ona godinama bori sa opakom bolešću, sve vreme je odbijala da pristane da joj doniram bubreg koji joj je preko potreban, uvek je govorila: „Ne želim, nisam ja kradljivica bubrega.“
To je trajalo sve do pre nekoliko meseci, kada je postala praktično nepokretna, potpuno slaba. Videvši da ću da je izgubim, bila sam odlučna i rekla joj: „Ma, ti se ne pitaš ništa! Daću ti bubreg.“ Tako je i bilo, jer ona tada nije imala snage ni da me odbije. Marijana kaže da je od početka bila svesna i upozorena koliko rizika operacija nosi, ali da je to ni na momenat nije pokolebalo. Znala sam ja i pre nego što smo otputovale u Tursku šta sve može da se desi, pa sam se setivši se da nemam lepih fotografija slikala pred sam put i mom dragom rekla: „Za umrlicu, za svaki slu čaj“ priseća se Marijana. Njoj su lekari čim je stigla u Tursku rekli da je ta operacija rizična, da može da se desi da se ne probudi ili da ostane paralizovana, međutim, ni na momenat se nije uplašila.
O ovome više ne pričam sa suprugom
Zaplakala sam samo u jednom momentu i to je bilo pred sam polazak u operacionu salu, ali ne od straha. Tada sam od sestrice tražila da mi pusti Betovenovu kompoziciju „Mesečeva sonata“. Dok sam je slušala, nekontrolisano su mi tekle suze, a ni dan danas ne znam zbog čega da li od tog muzičkog savršenstva ili zbog toga što sam podsvesno mislila da je slušam poslednji put. Kaže da više ni sa Ivanom, ni sa svojim suprugom, a ni sa roditeljima ne razgovara o operaciji, jer ne želi da im pominje nešto zbog čega su danima strepeli i da jedva čeka da i svi ostali to zaborave. Nisam ja uradila ništa naročito veliko, pomogla sam osobi koju volim i to je to. Na sebi ne osećam nikakvu promenu, bukvalno kao da se ništa nije dogodilo, a toliko toga zapravo jeste. Evo, sad sam prvi put u životu otišla na bolovanje i po tome nek se pominje ovaj period kroz smeh kaže Marijana i dodaje Ja nisam bitna, bitno je samo da se Ivana ona oporavi.
„Kakav si mi turbo bubreg dala“
Na klinici u Istanbulu provele su mesec dana, ali kaže da nikad neće zaboraviti momenat kada su se ona i Ivana susrele nakon operacije. Posle transplantacije smo bile razdvojene dva dana, lekari i sestre su nam prenosili poruke i obaveštavali jednu kako je ova druga. Naš prvi susret nije bio nimalo patetičan, bile smo presrećne što smo žive, što vidimo jedna drugu i sećam se da mi je ona, pošto je moj bubreg u njenom telu proradio sam od sebe, iako je praksa da se pokrene tek nakon nekoliko dijaliza, rekla: „Kakav si mi ovo turbo bubreg dala?“ Ja sam tada kroz smeh izgovorila nešto čega se sad malo stidim: „Nikom neću više nikada dati bubreg pa sve da ih imam pet.“
Ivana: Kako da joj kažem hvala?
Ivana, kojoj sledi dug i mučan period opravka i lečenja, jer tek za dve godine bi trebalo da ide na transplantaciju pankreasa da bi se rešio problem dijabetesa, njene osnovne bolesti zbog koje su stradali bubrezi, kaže da nije mogla da pronađe odgovarajuću reč da zahvali svojoj prijateljici na novom životu koji joj je udahnula. Šta bih ja mogla posle svega da joj kažem. Hvala? Pa hvala čovek kaže 20 puta dnevno u samoposluzi ili autobusu, to je tako mala reč za ono što je ona uradila.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.