Vesti

07. 06. 2025.

Autor: Dejan Aleksić Izvor: eKapija

Televizija bez reklama, novine u kojima se vlasnici urednicima ne mešaju u posao, gledalište koje ima svog urednika - Ili kako izgleda medijska svakodnevica Danske

Sećate li se Borgena, danske političke dramske serije? Ko je nije gledao, glavni tok radnje se odvija oko Brigite Niborg, prve danske premijerke (fiktivne, mada je Danska ubrzo i u stvarnosti dobila prvu predsednicu Vlade). Jedan od glavnih likova u ovoj političkoj drami je Kasper Jul, medijski savetnik Niborgove i vrlo vešt spin doktor. Jul je vrlo često znao da te svoje vešine koristi kako bi jednog od glavnih političkih izveštača, ambicioznu novinarku Katrine Fonsmark pokušao da privoli da odustane od oštrih pitanja na konferecijama za medije i priča koje neće biti od koristi vladi Brigite Niborg.

Nisu bez razloga ovakvi elementi ubačeni u scenario Borgena, jer i u novinarskoj svakodnevici Danske spinovanje i ovakva vrsta uticaja na urednike i novinare postoji. Ima toga u državi Danskoj, ali se tu otprilike sve i završava kada je reč o pokušajima spin doktora i političara, bilo da su iz redova vlasti ili opozicije, da vrše pritisak na danske novinare i urednike. Deluje neverovatno, zar ne? Ali tako je. Danski novinari godinama pa i decenijama (ako se izuzme slučaj sa Muhamedovim karikaturama) ne doživljavaju otvorene pretnje zbog svog rada, ne treba im policijska zaštita, političari i da hoće, ne mogu da glume urednike i da postavljaju dnevnu agendu sa temama o kojima će se izveštavati, a njihovo nezadovoljstvo radom glavnih medija u zemlji, pre svega javnog servisa DR, koji ove godine slavi vek rada, jedino može da bude izrečeno na nivou lične, subjektivne kritike. Ali ništa više od toga.

Pogotovu nestvarno deluje da, kada danske urednike i novinare pitate kako ocenjuju medijske slobode u ovoj zemlji na skali od 1 do 10, oni odgovaraju – "Možda nije baš čista desetka, ali svakako jaka devetka". Jer njihov fokus su oni kojima je njihov rad pre svega i namenjen – građani Danske i to kako oni ocenjuju medije i medijsko izveštavanje, a ne političari. Uostalom, u okviru DR-a postoji i "urednik gledališta" koji razmatra žalbe i kritike građana u vezi sa radom i izveštavanjem ove medijske kuće.

Ako je neka tema od javnog interesa i zavređuje da podrobno bude ispitana i istražena, glavni informativni kanal u danskoj DR njome će se i baviti, bez obzira na to ko su akteri priče. Naravno, poštujući novinarske standarde i norme u pristupu i obradi teme.

Uloga javnog servisa je da bude sidro

- Uloga javnog servisa je da bude sidro, da ljudima bude mesto gde znaju da će čuti i videti potkrepljene priče, dokumentovane. Kada to kažem mislim i na fizičku dokumentaciju u vezi sa temama koje obrađujemo. Jer nama je važno da je fokus na onome što je istinito. Isto tako bitno je i to da kada ljudi imaju mišljenja o stvarima koje se dešavaju u društvu, treba im dozvoliti da izraze ta mišljenja, a to uključuje sve. Dakle, moramo biti veoma reprezentativni. To su osnovna pravila novinarstva. Morate slušati različite strane – ukazao je jedan od urednika DR sa kojima su novinari iz Srbije bili u prilici nedavno da razgovaraju u toku medijske posete Danskoj u okviru projekta Puls Evrope koji finansira Evropska unija.

U DR-u, čiji informativni program se proizvodi i emituje iz kompleksa zgrada DR Byen (DR Grad) ističu da, kad god prave velike priče, otvaraju se velike debate, ljudi imaju mišljenja.

- To je znak zdrave demokratije. Ali nemamo ljude iza kulisa koji vuku konce pokušavajući da nas nateraju da uradimo ovo ili ono. Trudimo se da sve diskusije iznesemo na videlo – navode u DR-u koji zapošljava oko 2.500 radnika.

Sadržaje DR nedeljno u proseku prati devet od deset Danaca (uključujući i televiziju i radio i onlajn platformu). Kada, kako kažu, shvate da interesovanje slušalaca, gledalaca i čitalaca opada to je jasan znak da treba pažljivije da ih slušaju, da preispitaju postoji li nešto što bi ubuduće drugačije trebalo da rade.

- Morate biti u stanju da slušate i morate pokatazi ljudima da ih zaista čujete, da to istinski osete – napominje jedan od urednika u DR-u.

Kao jedan od posledenjih većih izazova koji je direktno uticao na rad, u ovoj medijskoj kući navode doba pandemije korone, jer je to značilo mnogo velikih promena u kratkom vremenskom periodu. S jedne strane, morali su da budu veoma jasni u vezi sa tim šta stanovništvo treba da radi, da pruže informacije koje su bile potrebne da bi se snašli u novim okolnostima. Ali s druge strane, morali su i dalje, kao i ranije, da vode kritičku diskusiju o političkim inicijativama koje su bile u toku.

U Danskoj postoje dva glavna TV kanala

Za razliku od mnogih drugih zemalja koje su preplavljene komercijalnim televizijama, u Danskoj postoje samo dva glavna TV kanala. Osim DR-a, od polovine osamdesetih postoji još TV2. Na DR-u uz osmeh ističu da su oni bolji u vestima, a TV2 u sportu i u regionalnom izveštavanju. Kako kažu u DR-u, mnogi Danci i dalje misle da DR previše izveštava o glavnom gradu i najnaseljenijm područjima, a da ne pokrivaju dovoljno seoske sredine. Ono što je zanimljivo - reklama nema. Sa jedne strane jer po danskom zakonu nije dozvoljeno puštanje reklama u toku emisija, a sa druge jer se javni servis finansira iz budžeta (ranije je kao i kod nas bilo u okviru pretplate).

O visini izdvajanja iz državne kase odlučuje se periodično i to su svojevrsni pregovori između predstavnika države i DR-a u okviru kojih se utvrđuju razni detalji, od toga za koje sadržaje treba više novca, da li više treba da se izdvoji za onlajn i slično. Detalji u vezi sa raspodelom umnogome zavisi i ko je u trenutku sklapanja ugovora o finansijskom izdvajanju na čelu danske Vlade - levičari ili desno orijentisana opcija. Veliki deo borbe, kada je reč o izdvajanjima za naredeni period, kako ističu u DR-u, trenutno jeste dobijanje više sredstava za digitalizaciju i pravljenje proizvoda sličnijih strimingu. Razlog za to je upravo možda činjenica da mladi ljudi ni ne znaju takoreći za DR, pošto nisu zainteresovani jer televizija ne pruža ono što je njima potrebno, već sve nalaze na striming servisima.

Postoje i privatni kanali u Danskoj, ali vrlo malo njih i većina tih kanala nije danska, već se emituju iz, na primer, Londona, što znači da ne moraju da poštuju danske zakone o oglašavanju i reklamama.

Ni vlasnici se ne mešaju urednicima u posao

U Danskoj možete biti vlasnik medija, možete čak sugerisati uredništvu svog medija da nešto nije po volji određenoj ličnosti ili kompaniji, ali urednik je taj koji odlučuje hoće li na kraju neka priča da se štampa u novinama ili ne, a ne vlasnik.

U Danskoj novinarskoj uniji, esnafskoj novinarskoj organizaciji Danske koja okuplja 18.000 članova (novinare, fotografe, autore, karikaturiste, studente novinarstva, a sada i influensere koji su takođe napravili etičke standarde) objašnjavaju i da finansijska podrška privatnim medijima (novinama) u Danskoj nije zamišljena kao projektno finansiranje, već kao izdvajanje sredstava po unapred utvrđenim kriterijumima koji se na sve primenjuju isto. Gleda se koliko novnara određeni medij ima, ali i koliko je novinskog sadržaja u određenim novinama i koliko je on raznolik, odnosno koliko zadovoljava različita interesovanja čitalaca - da bude svojevrsni informativni omnibus. O ovoj raspodeli ne odlučuje država već posebno oformljen savet, nezavisan od države. Kada se sredstva dodele određenim novinama, one na taj novac mogu da računaju u naredne tri godine.

I autorska i moralna prava novinara u Danskoj takođe idu ruku pod ruku. Moralna prava konkretno znače da novinari, imajući autorska prava, znaju da na primer neki drugi medij ili političar ne može jednostavno da koristi članke na način koji on želi da koristi i da ih postavi na svoju veb stranicu ili šta god mu padne na pamet. Inače, novinari i fotoreporteri za korišćenje njihovih autorskih dela dobijaju redovne finansijske nadoknade.

U novinarskoj uniji takođe potvrđuju reči kolega iz DR-a da medijske slobode postoje i da, kada se stanje u medijima i odnos prema medijima uporedi sa drugim zemljama, ova skandinavska zemlja zaista ima visok standard po tom pitaju. Ipak, upozoravaju, taj visok nivo slobode, ne može se uzimati zdravo za gotovo jer se danski političari ne razlikuju se od bilo kog drugog političara i povremeno se osete tendencije da se radi protiv tih novinarskih sloboda. Ali, danski novinarski esnaf uzda se u snagu društva koje je izgrađeno na poverenju, na poverenju između medija i vlade i poverenje između države i građana.

Hammeken: Edukukovati ljude da kritički razmišljaju

Devet ili deset od mogućih deset medijskim slobodama u ovoj zemlji daje i Morten Hammeken, novinar sa kojim smo razgovarali u Arhusu. Ako bi se, kako navodi, gledala apstraktna skala gde jedan predstavlja totalitarni režim, a deset najbolje što svet trenutno nudi, on bi dao tu ocenu. Hammeken je i njegov finski kolega Pekka Kallioniemi su autori knjge Vatnik Soup – The Ultimate Guide to Russian Disinformation koja se bavi dezinformacijama i onlajn narativima, lažnim narativima koji se šire na Tviteru, Fejsbuku, TikTok-u, odnosno ko su globalni akteri dezinformisanja.

Kako kaže, on nije ljubitelj cenzure, koji god bio motiv ili povod za nju. Smatra da u svemu ljudima treba prikazati i jednu i drugu sliku i ostaviti im da izanaliziraju i sami utvrde šta je ona prava slika i istina, a šta propaganda. Smatra da na takav način treba postupaju i mejnstrim mediji, pogotovu što su u eri interneta i društvenih mreža najraznovrsnije informacije prisutne svuda. Kao primer navodi sukob Izraela i Palestine, ističući da nije od koristi za gledaoce ako mejnstrim mediji izveštavaju o tom sukobu samo iz jednog ugla, pošto se na internetu i te kako dostupni i snimci i informacije koje se se tiču i jedne i druge zaraćene strane.

- Ono što bi trebalo da se radite jeste da se edukuju ljudi da kritički razmišljaju. Od dece od 10, 12 godina, treba da se krene sa tim, da nauče šta se dešava kada se prijave na Tviter i Fejsbuk i TikTok i tako dalje. Dakle, to je ono što treba da ih nekako učinimo svesnim. Mislim, zato što ako ih naučite veštinama kritičkog mišljenja, oni će takođe, znate, moći kritičnije da procenjuju i mejnstrim medije – naglašava on.

Dodaje da većina stanovnika Danske svakako ne naseda na dezinformacijske narative, zato što je relativno visok stepen obrazovanja i relativno visok stepen poverenja u javne institucije i novinare.

Težnja ka konstruktivnom izveštavanju – Da li je ono svuda jednako primenjivo

Kada je reč o načinu izveštavanja i odabiru udarnih tema, novinarski pristup u Danskoj se ne razlikuje mnogo od onog u većini drugih zemalja. Decenijama su u fokusu vesti na temu ratova, nesreća, kriznih situacija, rada političara i još više vrlo kritički pristup njihovom radu. Kada pitate građane u ovoj zemlji da li im treba više takvih vesti, da li žele i više platformi na kojima će im biti vesti oblikovane u maniru tradicionalnog novinarstva, kao i građani u većini drugih država reći će vam ne. Zainteresovani su za novosti i vesti, ali žele nešto drugo i drugačije. Na sve to, i ne mali broj danskih novinara, sve više smatra da pristup u obradi tema i te kako treba da se menja,

Jedan od konkretnijih koraka na tom putu preuzeo je nekadašnji urednik na DR-u Ulrik Haagerup, koji je sa kolegama i istmišljenicima u Arhusu pre 2017. pokrenuo Institut za konstruktivno novinarstvo (Constructive Institute) koji je do sada imao oko 100 stipendista.

- Glavna razlika je u pristupu, Konstruktivno novinarstvo pokušava da odgovori na pitanja koja ne učimo kada se obučavamo za novinarstvo. Pitanja su obično šta, kada, kako i možda koliko, ali konstruktivno novinarstvo pokušava da tome doda pitanja šta sada i na koji način. Težnja je da se insistira na tome da novinarstvo treba da gleda i u budućnost i da postavlja pitanja kako se društvo može poboljšati, ali ne da mi kao novinari kako nešto treba da se poboljša, jer je to posao političara ili aktivista, već da ukazujemo na dobre primere i dobre prakse u obradi nekog problema – naglašava on.

Kako ističe, glavna zabluda novinara koji ne veruju u primenjivost ovog pristupa i drugih kritičara konstruktivnog novinarstva, jeste što se ono meša sa spinovanjem i pozitivnim, nekritičkim vestima u kojima je sve lepo i bez problema. Haagerup naglašava da konstruktivan pristup u novinarstvu nema ni blizu veze sa spinovanjem i nekritičkim izveštavanjem, već upravo suprotno. U okviru konstruktivnog novinarstva takođe pod lupu dolaze problemi, podrazumeva se i kritički pristup u obradi tema.

- Jedan od problema, koji je obrađivan na ovaj način, jeste na primer nedostatka lekara, što je problem u mnogim zemljama, takođe i u našoj zemlji. I ljudi koji su za to odgovorni, vlada, opštine, regioni ili sindikati, svi oni igraju igru prebacivanja krivice sa jednih na druge govoreći "nije moja krivica što ljudi ne mogu da se leče u ruralnim okruzima jer više nema lekara". Dakle, dobra novinarska pitanja u ime građana su kako se ovo može rešiti, kako možemo da dovedemo lekare u te manje sredine. Dobro pitanje je da li je neko imao isti izazov širom sveta i rešio ga i kako su to uradili, a jedno novinarsko istraživanje, konstruktivni pristup temi, pokazalo je da je i Norveška imala taj ogroman problem i da su to rešili tako što su obezbedili bolje uslove u manjim sredinama za lekare i njihove porodice, pobrinuli su se da supružnici dobiju posao, da deci obezbede vrtić, pravili spotove o prednostima života u tim krajevima. I? To je urodilo plodom, problem je počeo da se rešava. Uprovo je to poslužilo kao primer dobre prakse u medijksom izveštaju u Danskoj kojim je našoj vladi i drugim odgovornima ukazano na koji način se problem i kod nas može rešti – naveo je Haagerup jedan od primera konstruktivnog izveštavanja.

Dodaje, u međuvremenu se ispostavilo da se danskoj publici, ovakak pristup izuzetno dopada.

- Publika zapravo kaže da smo siti svih ovih negativnih priča o stvarima koje ne funkcionišu. Dakle, ispostavlja se da postoji "tržište" za to, postoji potreba za pričama koje se ne bave samo problemima već se fokusiraju i na potencijalna rešenja – naglašava on.

Haagerup je i autor knjge  "Constructive News" koja je objavljena i na engleskom jeziku. U ovoj knjizi, Haagerup, osim svog novinarskog puta od tradicionalnog ka konstruktivnom, na više primera, što iz Danske, što iz sveta, ukazuje na primere dobre prakse kada je reč o uvođenju konstruktivnog izveštavanja u novinarsku svakodnevnicu. Jednako, on u ovoj knjizi upućuje na prepreke na koje je nailazio i na koje i dalje nailazi ovaj novinarski pristup, ali i na suprotno - na svojevrsna " prosveljenja" novinara sa višedecenijskim stažom, koji su na kraju rešili da primenjuju principe konstruktivnog izveštavanja. Jer, kako Haagerup na više mesta naglašava, publika, bili oni čitaoci, gledaoci ili slušaoci, po pravilu uvek više i radije prihvata ovakav pristup.

- Ljudima nije potrebno više vesti, vesti kao takve ih ne zanimaju, već više kvalitetno obrađenih vesti – jedna je od poruka njegove knjige.

 

Tekst međunaslovima opremio UNS