Vesti
08. 05. 2025.
Cenzolovka: Državne institucije od novinara kriju važne informacije
Čak 40 odsto žalbi koje novinari upute Povereniku odnose se na ćutanje organa vlasti. Institucije novinare najviše uskraćuju za odgovore, tako da informacije važne za celokupnu javnost ostaju skrivene.
Prema podacima Poverenika za informacije od javnog značaja, profesionalni novinari su među tri kategorije koje najčešće koriste svoje pravo na slobodan pristup informacijama. Problem je, međutim, što institucije najmanje vole da odgovaraju upravo njima.
Kada one ne odgovore na zahteve, oni koji su tražili informacije mogu da se žale Povereniku, nakon čega on – ukoliko je žalba osnovana – instituciji uputi rešenje da odgovori.
I dok je uobičajeni trend da oko petine takvih rešenja institucije ne izvrše, u slučajevima novinara procenat je veći – trećina rešenja ostane neizvršena – navodi Poverenik u svom izveštaju o radu za 2024. godinu.
To u prevodu znači da, čak i nakon intervencije Poverenika, novinari teže dolaze ili uopšte ne dolaze do informacija.
Čak 40 odsto žalbi koje novinari upute Povereniku odnose se na „ćutanje” organa vlasti, tj. izostanak bilo kakvog odgovora.
Poverenik ističe da je ćutanje „posebno nepoželjno i nedopustivo” kad je reč o novinarskim zahtevima, „budući da oni po prirodi svog posla predstavljaju par excellence reprezente javnosti, koji informacije potražuju u javnom interesu radi izveštavanja o temama koje su od posebnog interesa za javnost”.
Milosavljević: Ignorišu, vrše pritisak, opstruiraju
„Izrazito korumpiranom i kriminalizovanom sistemu imanentno svojstvo je netransparentnost. I zato nije nimalo logično očekivati korektan odnos institucija prema javnosti, pa ni prema njenim ‘par excellence reprezentima’ – naprotiv”, kaže za Cenzolovku Rodoljub Šabić, advokat i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja.
On ističe da „ako živimo u zemlji za koju globalno relevantna istraživanja govore da je u najužem krugu najkorumpiranijih (Transparency International), sa najvišom stopom organizovanog kriminala (GI-TOC) i najnižim nivoom vladavine prava (World Justice Project), te najlošijim stanjem medijskih sloboda (RSF), onda nije čudno, već je sasvim logično da novinari sve teže dolaze do informacija”.
Redakcija Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) godišnje pošalje oko 500 zahteva različitim institucijama.
Novinarka CINS-a Ivana Milosavljević kaže da nije iznenađena što su novinari, prema izveštaju Poverenika, obeleženi „kao najmanje poželjni tražioci informacija”.
„To se jasno vidi i u praksi – jedan deo institucija samo ignoriše zahteve, dok iz drugih umeju i da zovu telefonom da se raspitaju zašto baš to tražite. Takvo ponašanje je vrsta pritiska, jer institucije reaguju s nepoverenjem ili otporom prema novinarskim zahtevima. To šalje poruku da informacija nije javno dobro, već nešto što se koristi i deli selektivno.”
CINS je, dodaje ona, prošao kroz razne „apsurdne situacije”.
„Na primer, koleginica je dobila uvid u dokumentaciju u instituciji, a tamo joj službenica zadužena za postupanje po zahtevima otela deo papira iz ruke i vratila ga tek nakon upornog insistiranja.”
Bilo je, kaže, i „direktnih opstrukcija” njihovog rada, kada je npr. sud odbio da im dostavi pravosnažnu presudu.
|
Šabić: Kazne neefikasne, iste kao one za parkiranje Rodoljub Šabić kaže da se efikasna primena zakona ne može obezbediti samo sankcijama, ali da one mogu poboljšati lošu situaciju. Ipak, dodaje, to nije realno ako su „sankcije na nivou prekršajnih kazni za pogrešno parkiranje, a pogotovo ako čak i takve više figuriraju na papiru nego u praksi”. On misli da nije realno očekivati da aktuelna vlast dopusti tako oštre sankcije koje bi proizvele neki efekat. On misli da bi se, i u postojećim uslovima, uz nešto oštrije kazne, tako što bi bili odgovorni isključivo rukovodioci a ne zaposleni, i uz insistiranje da ih lično plate – moglo očekivati nešto više. |
Kako se pravdaju institucije?
Poverenik u izveštaju kaže da „posebno zabrinjava činjenica što su novinarima, koji po prirodi svog posla pišu i izveštavaju o temama od izuzetnog značaja za javnost, uskraćene vrlo delikatne informacije kao što su ekološke informacije, informacije o kapitalnim projektima, raspolaganju javnim novcem i javnim sredstvima, sufinansiranju medijskih projekata, ozakonjenju nelegalno podignutih objekata i slično”.
Milosavljević navodi da se često dešava da institucije tvrde novinarima da su dale sve informacije koje poseduju, da bi se tek nakon žalbe Povereniku ispostavilo da to nije tačno.
„Neke institucije su čak spremnije da plate kaznu nego da dostave ili pokažu određeni dokument, što predstavlja ozbiljan problem za nastavak istraživanja.”
Institucije najčešće uskraćuju informacije sa obrazloženjem da bi njihovo davanje povredilo nečiju privatnost.
To se dešava čak „i kad je reč o nosiocima javnih funkcija i službenim licima, a informacije se odnose na njihov rad”, ističe Poverenik i dodaje da je sve češće i pozivanje institucija na „tajnost podataka, odnosno na poslovnu ili profesionalnu tajnu”.
U oba slučaja, institucije često ne pruže adekvatne dokaze i argumentaciju, što „otežava pristup informacijama od javnog značaja i nepotrebno odugovlači postupak ostvarivanja ovog prava”.
Ti postupci mogu trajati dugo. Milosavljević kaže – čak i godinama.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.