Vesti

25. 06. 2024.

Autor: Dragoslav Simić Izvor: Novi Magazin

Istorija iz fioke

Zvuk i mastilo

Kako pretvoriti radio u knjigu, pokazao je Đorđe Malavrazić 2004. godine kada je Izdavaštvo RTS objavilo njegov izbor tekstova pod nazivom „Književnost i radio“ povodom 80 godina Radio Beograda. Ovo kapitalno delo će kao dopunjeno izdanje ponovo biti objavljeno tokom narednih meseci kod istog izdavača, ali sada povodom 100 godina Radio Beograda

Dokumentarna svedočenja više od osamdeset domaćih pisaca o radu u Literarnoj redakciji radija nisu samo prisećanje na radio nego stvarnosno izlaganje ličnih života onako kako su ga proživeli pre Drugog svetskog rata i po njegovom okončanju u Jugoslaviji 1945.

Dok je prikupljao materijal za svoju knjigu Đorđe Malavrazić zapisuje ove autobiografske rečenice: „... Ugledaćemo radio čoveka kako strmim stepeništem silazi u Dokumentaciju (Radio Beograda), bira jedan među hiljadama tesno posloženih dosijea, i prebira novinske isečke, od kojih su najstariji već požuteli od dugog stajanja. Iz njih se sklapaju kockice jednog života ili jedne teme, biografije slavnih i neslavnih“.

I dodaje: „Ako radio još uspeva da nečim začudi svoju publiku, naviklu na svakovrsna postmoderna uzbuđenja, to je sposobnost sa kojom on može, oživljavajući u sećanjima ljudi davno prošla vremena, žar minulih polemika i ličnosti koje je pokrio prah zaborava, a koje su nam nekad svima određivale život. Novinar koji u običnom kontaktu verovatno ne isijava sveznanjem, izrasta preko talasa radija u velika, verodostojna usta radija. Dovoljno je da ne bude sasvim površan i opušten da bi pred mikrofonom uvek bio bolji od samoga sebe“.

Prisećanja poznatih

Jovan Ćirilov: Sinonim slobode bio je za vreme rata BBC, koji smo tajno slušali kod prijatelja. Nažalost, nastavio je da bude izvor necenzurisanih vesti i prvih godina socijalizma. Srce je lupalo što od straha što od loših vesti kada se začuje onaj tada poznati takt: dum-dum-dum-dum, BBC, aluzija na Heroiku. Naravno da smo sve te vesti, koje su ubrzo postale istorija, slušali preko Radio Beograda. Kao što je „Politika“ bila sinonim novina, tako je Radio Beograd bio sinonim radija. Kada je u kuću moje majke i očuha, cenjenog kikindskog i padejskog lekara, velikom protekcijom krajem 1940-ih nabavljen radio „Kosmaj“, prvi aparat proizveden u Jugoslaviji, mojoj radosti nije bilo kraja. Cela Jugoslavija volela je „Vesele večeri“, dašak satiričnog usmeren ka malim birokratima bio je zračak slobode. Ja sam se, međutim, zaljubio u radio drame. Imale su literarni nivo, a snimali su ih poznati glumci i reditelji.

Nije slučajno da sam tada, već sa nekim malim imenom kao mladi Pozorišnik, poznih 50-ih godina prvo počeo da sarađujem sa Radio Beogradom.

Brat ministra Milentija Popovića: Dr Golub Dobrašinović istoričar književnosti pisao je o svom prijatelju i kolegi kasnije profesoru Filološkog fakulteta, Miodragu Popoviću inače bratu ministra u Vladi FNRJ Milentija Popovića. Može se sa sigurnošću reći da je Dobrašinović tu opisao i deo svoje lične biografije. Obojica su kasnije posle čamovanja na Golom otoku proučavali život i rad Vuka Karadžića i zapisali svoja imena u istoriju naše kulture.

„Jedna scena u zimu te, 1949. godine, piše Dobrašinović, u kojoj su vedre dane i u Literarnom odeljenju Radio Beograda zamenile brižne noći, u kojima se sa mrazom u duše uvlačio i ledeni strah, teško je pogodila Miodraga Popovića. Na zahtev organa Državne bezbednosti, koji su brinuli i o listu „Mladost“, u kojem je Miodrag sarađivao, urednik Dušan Kostić morao je da sazove komisiju koja će ispitati Miodragov slučaj. Pored Kostića i Roda Andrića, tadašnjeg direktora „Avala filma“, članovi komisije bili su Vicko Raspor, član Agitpropa CK, i književnik Mihailo Ražnatović, namesto urednika „Mladosti“ Rista Tošovića, koji je izbegao da učestvuje u radu komisije. Na sastanku Kostić je pokušavao da brani Popovića, Raspor se držao službeno i korektno, nepartijac koji se našao u nebranom grožđu ćutao je, a paljbu je osuo Rodo Andrić. I tu su se čule reči „okupatorski sluga“, „izdajnik naroda“, „neprijatelj Partije“ koga je zbog svega toga „trebalo na vreme ustreliti“. Sastanak se na tome završio, Andrić je otišao ljut kao ris, Raspor se pristojno pozdravio, a Kostić, ne znajući šta da čini. gledao bespomoćno kako se Ražnatović povlači kao da gazi na prstima.

Miodraga su uhapsili 16. avgusta 1949. godine. Noć je bila kad su ga automobilom dovezli u Glavnjaču, istu onu u kojoj je bio zatvoren pre desetak godina, samo u drugoj ćeliji. U kancelariji je bilo nekoliko oficira i jedan civil, viši funkcioner Uprave državne bezbednosti. Interesovali su se samo za ono što se zbivalo u Literarnom odeljenju radija. Kako je Miodrag zatezao sa odgovorom, oficir je dohvatio sa stola neki spis i uz ljutito „Pročitaj, da se tu noćas ne natežemo vazdan s tobom“, pružio mu zapisnik sa saslušanja jednog novinara Radio Beograda. Posle višednevnog mučenja u samici – tog novinara su tukli, budili čim bi zaspao, mučili žeđu i plašili pacovima – dok nije progovorio i rekao sve što je znao o prilikama u Radio stanici. Misleći da će prema Miodragu kao bratu ministra Milentija Popovića biti blaži, svalio je na njega i mnoge netačne optužbe.

Tako je bilo na saslušanju, ali ne i u ćeliji. Avgustovske vrućine, u sobi temperatura trideset i više stepeni, a uhapšenici, presovani kao sardine, leže jedan kraj drugog. Informbirovci, agenti stranih obaveštajnih službi, crnoberzijanci, begunci preko granice, jedan Nemac ratni zločinac i jedan ustaša. Nisu ih puštali u šetnju niti dozvoljavali da im od kuće šalju pakete s hranom, samo veš jedanput nedeljno. Iz sobe izlaze samo kad iznose kiblu. Preko dežurnog milicionera, koji svakih petnaestak minuta proviri kroz špijunku, i ubačenih potkazivača budno prate što se zbiva u ćeliji. Ne smeju glasno da govore. Noću često iznenada otvaraju vrata i odvode pojedince na saslušanje, odakle se neki vraćaju pretučeni i unezvereni, često potišteni zbog onog što su na mukama odali.

„Potajni informbirovac“: Teže od Miodraga, prošla je Lola, nastavlja Dobrašinović, (supruga Miodraga Popovića) kao član Partije, u to vreme narodni odbornik Četvrtog rejona, organi UDB-e oborili su se na nju. Našli su ljude koji su potpisali lažnu dostavu u kojoj optužuju Miodraga da je za vreme rata bio na strani okupatora i da je i ona, kao i on, potajni informbirovac. Na zatvorenom partijskom sastanku pred stotinu komunista, od kojih su mnogi znali kakvo je bilo Miodragovo držanje za vreme okupacije, tražili su od nje da se odrekne muža informbirovca. Samo je rekla da su optužbe lažne, i izašla.

Od izdajnika Partije postala je izdajnik naroda. Naterali su i Miodragovu majku da glasa protiv svoje snahe, a zaovu Ratku pozvali na saslušanje u Komitet zato što je dala čokoladu njihovom četvorogodišnjem sinu. Onda je došlo najgore: izbacili su je iz službe, oduzeli joj karte za snabdevanje i naredili strogi bojkot, neku vrstu kućnog pritvora. Niko, sem najuže porodice, nije smeo da je posećuje. Živela je tako sa dvoje male dece, bez ikakvih prihoda, ne znajući šta se zbiva sa Miodragom, napuštena od drugova, koji, i da su mogli, nisu smeli da je posete.

„Kavez za muve“: Malavrazić o radiju nastavlja: „Ne bi trebalo potcenjivati ni razgovore i besede pred mikrofonom. U svojim najboljim primerima, to su novi žanrovi usmene literature. Zvučna sprava nije samo oživela mrtva slova na papiru nego i iznedrila spontane rasprave i duh novog esejizma, čiji je nosilac u potpunosti glas, lišen gesta i bilo kakve druge vizuelne podrške. To je glas u aktu trenutnog artikulisanja misli, jer, kao što je pisao Kokto: „Teško nam je da zamislimo živi radio, ako se on puni čitanim tekstovima. Čitanje daje radiju svojstvo dosadne prošlosti, čak i ako je čitač vešt. To je, par excellence, medij improvizacije.

Radio je postao i književni motiv, i to ne samo u tekstovima futurista i konstruktivista, koje je, već u poetičkom pogledu, obeležavala egzaltacija tehničkom civilizacijom. Romani Marija Vargasa Ljose i Svetozara Vlajkovića, pripovetke Hajnriha Bela i Stanislava Vinavera, pesme Čarlsa Bukovskog i Miodraga Pavlovića, autobiografije Česlava Miloša i Pavla Ugrinova – bili bi dobri početni ulozi za jednu opsežnu antologiju književnih dela inspirisanih radijem.

Paradoksalno, vanredan intenzitet relacije književnost-radio iskazivao se ponekad i u negativnim reakcijama na pojavu prvog elektronskog medija, s tim što su takva osporavanja bila protivrečna i luksuzno rastrošna.

Kokto je, na primer, nazivao radio „kavezom za muve“, i tvrdio da je on „veoma loš ako teče u svim kućama kao mlaka voda“. Ovom spisku uvreda dodao je izraz „Minotaur radija“. Ali, odmah posle toga, sledi konstatacija: „Radio je veoma važan kada donosi kulturu ljudima koji o njoj nisu imali pojma“.

Tama i pepeo sagorelih ideala: Dobrašinović o Popoviću nastavlja: „Narednih dana i sa Miodragom se zbivalo isto što i sa drugim golootočanima. Preko dana nosio je na tragaču kamenje. Ali ga je snaga postepeno izdavala, naročito noge, te će se narednih dana onemoćalo vući za radnom brigadom. Uveče, u barakama nastavljalo se isleđivanje. Svako je morao pred skupom logoraša da izlaže svoj stav. Ako bi rekao da ga nije revidirao, tukli bi ga kao izdajnika Partije. Ako bi rekao suprotno, onda su ga tukli što laže. Oba puta prolazilo se kroz stroj logoraša, od kojih je većina urlala i od stida pljuvala preda se. Ali bilo je i ozverelih, koji su dušmanski tukli. Od heroja postajali su senke od nekadašnjih ljudi. Isterivali su iz njih đavola, kao jezuiti za vreme inkvizicije. U stvari, malo ko od preživelih vratio se kući zdrav. Tamo gde je nekad svetlela Komunistička partija i bodrila ih da izdrže tolike ratne nevolje, bile su sada, umesto zvezde svetilje, samo tama i pepeo sagorelih ideala.

Bežeći iz ovog pakla, obično pred sumrak, u mislima bi se vraćao Loli i deci, nekad i u Literarno odeljenje Radio Beograda, gde je poslednjih godina napisao niz pesama. Tamo, na Golom, u njemu su zadavili pesnika.

Po dolasku u Beograd morao je da ode kod brata Milentija Popovića ministra u Vladi FNRJ na pomirenje. Kako je tekao razgovor među braćom, vidi se po tome što se Miodrag desetak dana posle toga našao na Psihijatrijskoj klinici.

Zvuk i mastilo: Na pitanje šta je radio, najbolju kratku definiciju koju sam pročitao u figurativnom smislu reči, „Zvuk i mastilo“, dao je Đorđe Malavrazić.

O istoriji Radio Beograda rekao je da je naša stanica od početka, u svakodnevlju, bila činilac regularnog književnog života. Zato nije neobično što je programski direktor Radio Beograda uoči Drugog svetskog rata bio Veljko Petrović, a član Upravnog odbora Stevan Jakovljević, autor „Srpske triologije“. Čak i kad je Radio Beograd, početkom jula 1940. godine, definitivno prešao u državne ruke, opet je za kormilara Kuće izabran jedan književnik – Stanislav Krakov, dok se u Privremenom nadzornom odboru našao Vladimir Velmar Janković. Profesionalno poreklo i kvalifikacije rukovodilaca naglo se menjaju u poratnom periodu, kada za direktore Radio Beograda dolaze Jovan Marinović, Prvoslav Vasiljević. Vjekoslav Prpić, Dragoslav-Draža Marković, Mirko Tepavac...

Literarna redakcija radija: Ali, šta ljudi radija mogu da nađu u tom skladištu dosijea o samima sebi? Gotovo ništa – ako istovremeno nisu i književnici, kulturni kritičari, kompozitori, slikari, glumci, esejisti, estradne i političke zvezde... Uzmimo za primer Nadu Marinković, čiji je negovani glas dugo godina bojio kulturne emisije Radio Beograda, a koja se u jednom trenutku odvažila da otvori i književnu karijeru. Od pedesetak novinskih isečaka u dokumentaciji Kuće, o njenom radiofonskom radu ne govori nijedan. Svi su, bez izuzetka, posvećeni njenoj literaturi, kojom je stekla veliku popularnost.

U razdoblju posle Drugog svetskog rata, formirala se brojna i po imenima neprevaziđena Literarna redakcija Radio Beograda. Međutim, treba priznati da je većina književnika uvek videla u radiju instrument za prenošenje svoje poezije i proze. Ali, i kad su književnici samo presipali isto vino u nove bačve, kulturni efekat nije bio nezanemarljiv, jer gotovo nema značajnijeg čoveka od pera čiji glas (za početak uzimamo rane pedesete, kada su magnetofoni ušli u široku upotrebu) nije ostao snimljen u činu čitanja, razgovora, eksplikacije dela ili tumačenja poetičkih načela, na kojima se ono uzdiglo.

Iz svetskog radija najupadljiviji izuzetak svakako je Semjuel Beket, koji je odlučno odbijao mogućnost konzerviranja svoga glasa i govora.