UNS vesti
21. 04. 2025.
Avalski toranj: orijentir i simbol solidarnosti - danas 15 godina od njegove obnove
Na današnji dan, pre 15 godina, “ponovo se vinuo Toranj vrh Avale plave“. Ova kula srušena je za vreme NATO bombardovanja 1999. godine i sve do 2010. godine bila je, kako je pisao Milorad Pavić, rana na duši Beograda.
Brojni novinari, urednici, sportisti i đaci dali su sve od sebe da se ova rana zaceli i da Avalski toranj svojim svetlima ponovo mahne svima koji dolaze u prestonicu Srbije.
Kao što je Ajfelova kula simbol ljubavi, Avalski toranj je simbol susreta - putnika sa Beogradom, prošlosti sa sadašnjošću i ruševina sa novim životom.
Natpis “Kod kuće ste” koji je lebdeo među oblacima
Avalski toranj se, kako piše na zvaničnom sajtu, gradio od 1961. do 1965. godine kada je pušten u rad, a bio je jedini toranj na svetu koji je za presek imao jednakostranični trougao.
“Kad se prilazilo Beogradu, on je sa sve četiri strane sveta poručivao: ‘Stigli ste, tu ste’. S druge strane, svaki dobronameran putnik bi uvek kada ga vidi rekao ‘Hvala ti, Bože, što sam stigao u voljeni Beograd i daj mi da se ponovo vratim”, rekao za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS) Miloš Bato Milatović, koji je zajedno sa ovim udruženjem pokrenuo akciju obnove Avalskog tornja.
Za Milatovića je Avalski toranj bio orijentir, ali i mesto sastajanja, jer bi tu sa suprugom, sa kojom je u braku 58 godina, dočekivao zajedničke prijatelje. Za pilota je, kaže Milatović, Avalski toranj bio zamena za natpis “Dobro došli” ili poruku “kod kuće ste”.
Krik poput Munkovog
Stabilan, na tri noge, Avalski toranj odolevao je košavi, gromovima, zemljotresima. Bombama, nažalost, nije mogao.
U noći između 29. i 30. aprila 1999. godine u jeku NATO bombardovanja, Avalski toranj je srušen.
Milatović je rekao da je ruševine uočio ujutru, 30. aprila, iz gradskog saobraćaja.
“Kada sam sa suprugom išao od Trošarine prema Rakovici, Avalaski toranj bi se video sa leve strane. Tog dana smo svi zabrinuto ćutali, a autobus je bio prepun. Odjednom je usledio krik. Svi su pogledali u levo, i rekli: ‘A gde je Avalaski toranj? Nema ga“, rekao je Milatović.
Usledila je reakcija koja je podsećala na Munkov ‘Krik’.
Tada je, kaže, obećao sebi da će ga obnoviti. Nekoliko godina kasnije sastao se sa kolegama iz UNS-a sa kojima je pokrenuo zajedničku akciju obnove Tornja na Avali.
Početak UNS-ove akcije
Medijska akcija obnove Avalskog tornja počela je, kaže Bato Milatović, 2005. godine, kada je svoj plan predstavio tadašnjem predsedniku UNS-a Ninu Brajoviću.
“Seo sam kod njega i ispričao mu svoju želju. On je rekao: ‘Dobra ti je ideja. Evo ti kancelarija i naša podrška”, seća se Milatović.
Sadašnji generalni sekretar, a tadašnji predsednik UNS-a, Nino Brajović kaže da je Milatovićeva ideja za njega bila odlična, ali da je istovremeno i strahovao.
“U pitanju je bio strah kako ćemo mi, kao amateri, to da izvedemo bez ičije pomoći”, kaže Brajović za sajt UNS-a.
Zbog toga su, kako je rekao, počeli da testiraju javnost, motivišući medije da pišu o ideji obnove Avalskog tornja. To je, dodaje Brajović, dobro razumeo i generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, koji im se pridružio u akciji.
Toranj zračio lepotom i modernizmom
Avalski toranj, kaže Nino Brajović, odlikovala je ne samo arhitektonska lepota, već i duh modernizma s kraja 60-ih i početka 70-ih godina 20. veka.
Nakon što je NATO srušio Avalski toranj, pokazalo se, kaže Nino Brajović, da je on deo našeg kolektivnog pamćenja. On ga je i nakon što je srušen uvek pogledom tražio, iako je znao da ga tamo više nema.
“Smatrao sam da Beograd ne može da bude to što jeste ukoliko toranj ne vratimo na njegovo mesto. Poražavajuće i ponižavajuće delovala je ta hrpa srušenog betona i gvožđa koja je stajala na Avali”, rekao je Brajović.
Beograd je ostao bez zastave
Akciju je otvorio egzibicioni meč koji su u prepunoj hali “Pionir” 2005. godine odigrali Ana Ivanović i Novak Đoković. Prihod od ulaznica išao je za izgradnju Avalskog tornja.
Ubrzo je Avalski toranj dobio i svoju himnu, koju je komponovao Kornelije Kovač, a tekst “Sa Avale plave” napisao Ljubivoje Ršumović.
Ršumović je za sajt UNS-a rekao da svima koji su učestvovali u izgradnji Avalskog tornja čestita jubilej. Podestio je na stihove pesme, rekavši da je te 1999. godine “Beograd ostao bez zastave”, i da su bile potrebne “nove blizine da zagrejemo ruke i glave, da se opet ponosno vine Toranj vrh Avale plave”.
Osim stihova i nota, važne za obnovu bile su i slike, a tu je važnu ulogu, kako kaže inicijator akcije Bato Milatović, imala Olja Ivanjiciki.
“Olja Ivanjicki nam je pomogla da okupimo veliki broj slikara, koji su donosili svoje radove. Preko Jutarnjeg programa RTS-a smo vodili aukcije za prodaju tih slika”, priča Bato Milatović.
Akciji se pridružilo mnogo građana Srbije – od zaposlenih u kulturno-umetničkim društvima i pozorištima do đaka i penzionera.
“Jedan veličanstven događaj bio je kada je škola „Vasa Čarapić“ zajedno sa školom „Dragojlo Dudić“ sa Zvezdare organizovala susret. Prikupljali su đački dinar. Uporedo su i penzioneri slali po 100, 150 dinara. Mi smo im govorili da to ne rade i da sačuvaju novac, ali nisu nas slušali”, rekao je on.
Nedostajao je mnogo i morao je da se vrati
Udruženje novinara Srbije je tokom ove akcije sa RTS-om sakupilo skoro tri miliona evra za izgradnju tornja, a ostatak do devet miliona finansirala je država.
Generalni sekretar UNS -a Nino Brajović ističe da je na kraju teško bilo nabaviti skupu opremu koja se nalazi na vrhu Tornja.
“Pomogao nam je i ministar Oliver Dulić, jer je, iako je toranj bio završen, za dobijanje upotrebne dozvole bilo potrebno nabaviti skupe lampe koje služe kao signalizacija za avione koji lete tim koridorom”, rekao je Brajović.
Brajović je dodao da je najvažnuiju ulogu sa strane države u ovoj akciji imao ministar za kapitalne investicije u dve Vlade Srbije — Velimir Ilić. On je, zajedno sa UNS-om i RTS-om, formirao Odbor za izgradnju Avalskog tornja.
Velimir Ilić za sajt UNS-a kaže da je, imajući u vidu izazove sa kojima su se susretali, obnova Avalskog tornja bila na nivou remek-dela.
“Probali smo kamionima da raznosimo materijal, ali je sve to teško išlo. Kada bi se kamionima išlo nizbrdo, usled teškog tereta, zapalile bi se kočnice”, priča Ilić za UNS.
Budući da se radilo na velikim visinama, problem su, kako je naveo Ilić, pravili i oblaci, a sve to je iziskivalo i gromobransku zaštitu.
“Nabavljali smo mreže kako bismo zaštitili radnike koji su bili na velikim visinama. Kada bi se naoblačilo, za nekoliko minuta oblaci bi stigli do radnika i potpuno ih blokirali. Uz to problematično je bilo pokriti i sve troškove, ali smo uspeli da sve izvedemo u rekordnom roku”, naveo je on.
Ipak, Ilić je istakao da je vredelo upustiti se u akciju i pridružiti se inicijativi koju su pokrenuli novinari u Odboru za izgradnju Avalskog tornja.
Ova akcija za njega je, kako je dodao, podrazumevala i povratak simbola Beograda.
“Kada sam kao student putovao ka Beogradu, Avalski toranj je bio znak da smo već nadomak grada. Nedostajao je puno i morao je da se vrati”, rekao je Ilić.
Nagrada “Đoko Vještica” kao prirodan nastavak akcije
Avalski toranj se vratio i svečano je otvoren 21. aprila 2010. godine. Obnovljeni Avalski toranj je za dva metra viši, ali ga, kako je pisao Matija Bećković, treba posmatrati kao spomenik starom.
Tronožac na kojem je stajao obnovljeni Avalski toranj činila je novinarska akcija. Njen logičan produžetak bila je nagrada za novinaraku humanost, koja je ustanovljena 2011. godine.
Prvobitna ideja je, kaže Brajović, bila da se nagrada zvanično zove „Avalski toranj“, ali da su, shvativši koliko su novinari moćni u akcijama solidarnosti u UNS-u rešili da ona nosi ime novinara.
“U svakom slučaju, mi smo imali u vidu činjenicu da su novinari pre svega najzaslužniji za obnovu Avalskog tornja. Smatrali smo da taj novinarski angažman, pre svega zasnovan na humanosti, zaslužuje nagradu”.
Humanitarni rad Đoka Vještice je, kaže Brajović, bio najbliži toj ideji.
“Bio je veliki neimar u novinarstvu. Nagrada za novinarsku humanost danas ponosno nosi njegovo ime”, naveo je Brajović.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.