UNS vesti
14. 10. 2023.
Dobitnica Zlatnog mikrofona Meliha Pravdić: Da biste postali „gospođa“ ili „gospodin“ u novinarstvu, morate da ovladate teorijskim znanjima, ali i načinom mišljenja
Posle četiri decenije duge novinarske karijere, novinarka Radio Beograda 2 Meliha Hrustanbegović Pravdić dobila je priznanje „Zlatni mikrofon“ koje Radio Beograd dodeljuje novinarima za dugogodišnji rad, stvaralaštvo, doprinos kvalitetu i slušanosti programa.
Pravdić se profesionalnim novinarstvom bavi od 1984. godine. Počela je kao novinarka lista „Borba“, a na Radio Beogradu 2 radi od 1992. godine. Meliha Pravdić je godinama vodila emisije „Klub 2“, „Kulturni krugovi“, „Forum“, „Na prvoj strani“ , a trenutno uređuje emisiju „Sporovi u kulturi“ i „Klub 2“.
Gotovo čitav radni vek je član UNS-a, a time se, kako kaže, ponosi, jer voli inistitucije koje imaju „pečenu ciglu“, odnosno, dugu tradiciju.
Sa Melihom Pravdić razgovarali smo o nagradi, članstvu u UNS-u, karijeri, intervjuima koje je dosad radila i ostalim profesionalnim poduhvatima.
U kom trenutku u karijeri ste pomislili: „Sada je pravo vreme da Zlatni mikrofon dospe u moje ruke“?
Meliha Pravdić: Biću iskrena, mislila sam da je trebalo malo ranije da dobijem ovu nagradu, u momentu kada sam sa emisijom „Sporovi u kulturi“ dostigla vrh. Međutim, nikada nije kasno. Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam sa 64 godine dobila možda najprestižnije novinarsko priznanje u Srbiji. Kad biste pogledali spisak dobitnika, bilo bi jasno zašto je to tako.
Šta je presudilo da zavolite novinarstvo i da od njega ne odustanete više od četiri decenije?
Meliha Pravdić: Diplomirala sam na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, ali sam oduvek htela da budem novinar. Još kao dete u četvrtom razredu osnovne škole dobila sam priznanje novinarske sekcije i za mene je to bila velika nagrada. Deca su oduševljeno trčala za mnom i vikala „Gospođa novinarka, gospođa novinarka“.
To me i danas prati. I sada sam kao dete osetila sreću zbog nagrade jer dolazi od ljudi sa kojima radim. Najteže je dobiti poverenje ljudi sa kojima radite.
Vi i danas ponosno čuvate titulu „Gospođa novinarka“, dok su mnogi, uprkos ljubavi prema novinarstvu, prinuđeni beže od ove profesije. Zbog čega?
Meliha Pravdić: Meni su taj opis dali kada sam imala 10 godina. Da biste postali „gospođa“ ili „gospodin“ u novinarstvu, treba da imate neki osnov u obrazovanju. Morate diplomirati, steći sjajno znanje iz oblasti kojima nameravate kao novinar da se bavite. Kao novinar morate ovladati teorijskim znanjima, ali i načinom mišljenja. Morate da se usredsredite na problem i da od suštine krenete ka periferiji. To je poetika novinarstva, a malo je novinara koji razmišljaju o tome. Naučili su onih pet pitanja, ali to nije dovoljno. Mnogi ljudi nisu savladali osnove.
U vreme dok sam stasavala u novinarstvu, smatrala sam da je pogrešno što pišem u Beogradskoj rubrici, a ne u rubrici kultura. Sada mislim da nije tako. Dobro je što sam krenula od rubrike koja nije književnost ni metodika. Morate ovladati tehnikom novinarstva, da znate da poređate činjenice po važnosti i da naučite da s kraja možete da sečete vest a da u početnoj rečenici ostane sve.
U „Borbi“ smo zajedno sa slagačima tekstove pre ponoći obrađivali i skraćivali. To je bilo dobro za ljude koji su najpre krenuli pisanim novinarstvom, da bi shvatili suštinu zanata. Posle su mene, kao vrlo talentovanu novinarku, angažovale kolege sa rubrike Kultura. Od tad do sad bavim se problemskim pitanjima u kulturi. To je najzahtevniji deo novinarstva – baviti se problemskim pitanjima u bilo kojoj oblasti.
I sami ste se osvrnuli na početke u „Borbi“ i činjenicu da ste krenuli da se bavite novinarstvom kao novinarka u štampi. Šta je preovladalo da pređete na radio i tu ostanete 31 godinu?
Meliha Pravdić: Kada je kolega koji je vodio konferansu na dodeli zlatnog mikrofona rekao da sam već 31 godinu u Radio Beogradu, mnogi su se iznenadili. Iznenadila sam se i ja jer nisam brojala godine i nisam opterećena njima. Bitno koliko čovek, bilo da je na radiju ili u štampi, može sebe da oseti u ovom vremenu i sa koliko energije može da deluje. Važno mi je bilo da dok radim imam detinje osećanje u sebi. Ne infantilno, već detinje. To osećanje me je uvek pratilo dok sam radila na radiju. Čovek treba da teži tome da oseti zadovoljstvo zbog toga što se u nečemu dokazao.
Vi ste se dokazali u intervjuima, sudeći po emisijama „Sporovi u kulturi“ i „Klub 2“. Sa kim Vam je razgovor bio najzanimljiviji?
Meliha Pravdić: Bilo je mnogo najdražih intervjua, ali izdvojila bih intervju sa Igorom Mandićem. Kada je posle svih onih nemilih događaja došao u Beograd, za mene je to bilo nestvarno. Nije mnogo novinara intervjuisalo Mandića tada. Program na kome sam radila uvek je bio otvoren za zvučna imena i sa njima sam se dogovorila da pokušam da pridobijem Igora da nam da intervju. On ne samo da je hteo da govori, već je bio, rekla bih, željan takvog nastupa, i to baš na Radio Beogradu. Mi smo uradili dokumentarnu emisiju „Govori da bih te video“.
Iako sam posle toga ponovo razgovarala sa njim, ovaj intervju mi je bio najdraži. Prvi susret sa Igorom Mandićem zapamtiću i po tome što smo intervju radili u poslastičarnici Hotela Moskva. Tada je on odabrao mesto u uglu poslastičarnice i rekao: „Ovde ćemo sesti, jer smo dovoljno zaštićeni, a i drugi nas vide“. Želeo je da bude viđen. Pored tog, drag mi je i razgovor sa Branom Petrovićem, Stevanom Raičkovićem i mnogim ljudima koji su klasici naše književnosti.
Svi razgovori koje ste naveli bili su emitovani na Radio Beogradu 2. Međutim, razgovor sa profesorom Harvardskog univerziteta Vladom Petrićem nikad nije ugledao svetlost dana na radio-talasima, jer je pretočen u knjigu „Do sledećeg ultimatuma“. Kako je došlo do ideje da ova knjiga bude objavljena?
Meliha Pravdić: Krenuli smo s namerom da on bude gost u emisiji na Radio Beogradu 2, ali razgovor nikada nismo snimili jer sam obezbedila dva termina, a on je tražio deset. Mi smo prethodno u pisanoj formi uradili razgovor jer sam mu ja poslala pitanja, a on odgovore. Trebalo je u emisiji to da pročitamo, ali, nažalost, nisam mogla da odgovorim njegovom zahtevu i obezbedim deset termina. Ipak, tekst koji je on prethodno autorizovao, postojao je u pisanoj formi.
Kroz nekonvencionalan razgovor, ispričala sam ovo direktoru RTS izdavaštva i navela da ti spisi imaju 120 strana. Oni su to pročitali i bili su oduševljeni tekstom. Saglasnost za objavljivanje intervjua u knjizi dobili smo i od ogranka Fondacije Kino pravda koji nosi ime Vlade Petrića.
Petrić je u tom intervjuu prvi put odstupio od svog pravila i nije hteo da govori o umetnosti. Zato se knjiga i zove „Do sledećeg ultimatuma“ jer mi je postavio ultimatum da ne smem da pomenem umetnost ni na koji način. Najviše je u intervjuu govorio o svojim religijskim viđenjima. Bio je neobičan čovek i uvek je nastojao da bude drugačiji.
Istakli ste jednom prilikom da Vam je potvrda za uspeh u karijeri bilo učlanjenje u Udruženje novinara Srbije (UNS). Zbog čega je to tako?
Meliha Pravdić: Smatram da je učlanjenjem u UNS dokazan moj profesionalizam jer je zasedala komisija i na osnovu mojih tekstova objavljenih u „Borbi“ i ostalih dostignuća odlučila da od 1987. godine postanem član. Nisam napustila svoje udruženje ni kada su mnogi to činili i to je ono čime se ponosim. Ostala sam pri svom udruženju i uvek sam osećala da je ono moje.
Volim udruženja i univerzitete sa „pečenom ciglom“, sa tradicijom. Ovo udruženje je upravo to. Volim nešto što je izdržalo sve promene, sve društvene mene, a opet je sačuvalo institucionalnost koja uliva poverenje.
Komentari (2)
ostavi komentar17.10.
2023.
Честитка
Честитам златна беговице.
Odgovori14.10.
2023.
Nagrada
Divan novinar i covek.
OdgovoriZadovoljstvo je slusati…