UNS vesti

06. 01. 2023.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Stefan Stojanović: Ako se ne trudiš da radiš nešto zbog čega će ti dan biti ispunjen, onda taj posao nije za tebe

Za fotoreportažu “Nas i Rusa 300 miliona” u kojoj je spojio ljude, reakcije i emocije urednik fotografije u medijskoj kući „Mondo“ Stefan Stojanović je dobio UNS-ovu nagradu „Laza Kostić“ u kategoriji fotografija.

Sa Stefanom Stojanovićem razgovarali smo o fotografiji, značaju detalja i objavljenim fotoreportažama.

Koliki je podsticaj za Vas što ste dobili nagradu "Laza Kostić" s ozbirom na to da ste na uručenju rekli da su radovi koji su poslati dobri za profesiju koja je posrnula?

Stefan Stojanović: Svakako da mi prija što je moj rad nagrađen, ali gledam na to kao mali korak ka vraćanju novinarstva i fotografije na pravi put. I ostali nagrađeni radovi se bave temama koje naravno ne viđamo svakodnevno na naslovnim stranama novina i portala. Zašto sam rekao da je naša profesija posrnula? Zato što mislim da se na prste jedne ruke mogu nabrojati mediji koji se zapravo bave novinarstvom i koji su do te mere u senci tabloida i senzacionalističkih naslova, da ljudi jedva i da mogu da čuju za njih, ali valjda je sve to odraz stanja našeg celokupnog društva.

U fotoreportaži "Nas i Rusa 300 miliona" dominirali su brojni simboli. Koliko ste obraćali pažnju na to koje motive fotografijama predstavljate?

Stefan Stojanović: Uvek se trudim da na svakom događaju koji fotografišem pokušam da pronađem neku priču u priči, da pokušam da prenesem povod kroz pojedinca ili grupu ljudi. Sad, u ovom konkretnom primeru sam već iz iskustva znao da će kad-tad neko zapaliti baklju i da ću tu imati priliku da uradim neku živopisnu fotografiju. Simbole kojih je bilo na sve strane (krstovi, zastave…) je samo trebalo lepo komponovati u taj kadar dok gore baklje, da bi se pored dokumentarnog dobio i pomalo umetnički motiv.

U kojoj meri ste razmišljali o tome koja značenja nosi svaka od fotografija?

Stefan Stojanović: Prvo, kada sam video da će se održati skup podrške ruskom narodu, samo nekoliko dana nakon što je počeo rat u Ukrajini, nisam ni slutio da ću da zateknem više od 5.000 ljudi na ulici. Pored toliko naših svakodnevnih problema, u zemlji u kojoj na nedeljnom nivou poskupljuju gorivo i osnovne životne namirnice, u kojoj su se cene stanova utrostručile, mi se ne bunimo i ne izlazimo na ulice, ali kada neko dira „braću“ Ruse, spremni smo na sve. Tako da mi je svaka od fotografija koje sam napravio išla ka tome da prenesem jednu širu sliku, a to je ovo upravo ovo što sam gore naveo.

Na koji način ste fotografije nizali i od njih pravili priču u ovoj fotoreportaži?

Stefan Stojanović: Tu se uvek trudim da fotografije idu hronološki, kako se sam događaj razvija, tako se i meni na licu mesta otvaraju mogućnosti i sklapaju kockice pred očima.

Koliko ste strahovali da će neko gledajući fotografije njima pripisati drugačije značenje od onog koje ste želeli da predstavite?

Stefan Stojanović: Vratiću se na ono što sam rekao na početku, samo je nekoliko redakcija u Srbiji koje bi na ovaj događaj mogle da reaguju kritički, ili da zauzmu neku „stranu“, u većini portala koji se trude da budu objektivni, ovaj događaj mora da se prenese sa određenom dozom „ograđivanja“. Ja sam svestan toga i upravo mi je zato bilo drago jer su me kontaktirali iz agencije Rojters, jer sam znao da će oni kao svetska agencija preneti ovu priču na pravi način.

 

I u reportaži u kojoj ste fotografisali manastir u Đunisu vodili ste dosta računa o detaljima. U kojoj meri su ti detalji uticali na to da se prenese emocija?

Stefan Stojanović: Što se tiče Đunisa, prvi put sam bio tamo. Otišao sam sa dvojicom kolega i napravili smo zaista dobru reportažu, s obzirom na to da nismo znali šta će nas tamo sačekati, a bilo je toliko toga. Obično kada se rade crkveni događaji, uvek se vodim time da se ne namećem svojim prisustvom, i da ljude koji su tu došli ne ometam u njihovoj molitvi. Stvar je što u Beogradu ima toliko redakcija i fotoreportera da su i ti ljudi koji odlaze u crkvu donekle navikli da nas viđaju, a opet verovatno smo im već i dosadni i onda osećate neko negodovanje što može da utiče na vas i vaš posao. U Đunisu je bila totalno drugačija situacija, i verovatno sam zbog toga i imao prostora da se toliko bavim detaljima i reakcijama ljudi, i samim tim bolje dočaram njihove emocije.

Kako ste od velikog broja okupljenih kraj Pokrova Presvete Bogorodice birali ono što ćete na fotografiji predstaviti?

Stefan Stojanović: Veoma teško je bilo da napravim jednu širu sliku, jer se tamo dešavalo toliko toga, a mi smo kasno i došli pa mi je trebalo malo vremena da sve obiđem i onda napravim neki plan u glavi kako bih to mogao da predstavim i šta da tražim. Glavna fotografija su mi svakako bili ljudi koji drže upaljene sveće, a onda se priča gradila oko toga.

I u tu i u fotoreportažu "Nas i Rusa 300 miliona" svrstane su fotogradije koje u totalu predstavljaju sve okupljene, dok postoje i one koje prikazuju pojedince sa različitim izrazima lica. Koje vernije i bolje odražavaju atmosferu?

Stefan Stojanović: Sastavni deo svake reportaže su detalji. Bilo da su to neki predmeti, izrazi lica, gestikulacije… Jedno bez drugog ne može da da potpunu sliku datog događaja. Tako da možda je ponekad fokus na detaljima pa će ga jedan širi kadar upotpuniti, ili ako je neka masovna stvar pa će dominirati širi kadrovi, u tom slučaju će neki detalj bolje opisati i približiti celu priču.

Koliko fotoreporter uopšte bira šta će predstaviti, a koliko ga "vuče osećaj"?

Stefan Stojanović: Pre svega fotoreporter mora veoma dobro da poznaje materiju. Bilo da radi proteste, modnu reviju, konferenciju ili neke svakodnevne stvari. Mora da zna ljude, aktuelnosti, jednostavno, mora da razmišlja kada dođe na mesto dešavanja. Kada znate ka čemu da idete vi onda to morate da tražite. Veliku ulogu u tome igra iskustvo i naravno morate ponekad imati i sreće. I upravo taj „osećaj“ je spoj svega što sam naveo, jer bez toga ti jednostavno ne možeš da napraviš razliku u odnosu na druge.

Možeš ti da budeš vredan i da stalno donosiš korektne fotografije u redakciju, ali bez tog osećaja i uopšte motivacije, male su šanse da će tvoj rad biti negde prepoznat. Ovako ja gledam na to, uvek postoji ono što morate da donesete u redakciju, a postoji i onaj deo koji ćete da uradite za sebe i što je po meni možda i jedan od glavnih pokretača u ovom poslu. Ako ti sam ne ideš da uradiš nešto zbog čega će ti dan biti ispunjen, onda možda ovo i nije posao za tebe.

Ne kažem da je uvek lako i moguće uraditi tako nešto, ali u tome i jeste lepota ovog posla, što ti samom sebi daješ zadatak da čak i sa nekog najobičnijeg događaja napraviš drugačiju fotografiju.

Na koje sve načine nastojite da fotografisanjem prkosite stereotipima?

Kao što sam rekao u prethodnom pitanju, moj posao ume da bude prelep. Trudim se da prema svakom snimanju budem podjednako motivisan, što naravno nije uvek moguće i realno. Uvek ima onih stvari koje vas više zanimaju i koje će vam samim tim biti interesantnije za fotografisanje, uočićete više detalja, imaćete veću motivaciju.

Nikada nisam zadovoljan prvim fotografijama koje napravim, jer još nisam napravio „ceo krug“ oko toga što fotografišem. Možda ću baš kada se pomerim 10 koraka ulevo napraviti bolju fotku čak iako je kadar sličan, neki drugi detalj će možda bolje da se vidi, ili će mi taj čovek koga fotografišem biti bolje istaknut ako mu priđem sa druge strane, ja to ne mogu da znam dok ne odem i napravim 10 fotografija iz različitih uglova. Možda je to jedan od načina da prkosim stereotipima, da ne budem lenj kada odem na posao.

S obzirom na to da ste urednik fotografije u medijskoj kući Mondo i svesni ste mogućnosti manipulisanja fotografijom, na koje načine se sve to može činiti?

Stefan Stojanović: Fotografija je veoma jak medij, i ljudi nekako nastoje da pre veruju onome što vide nego onome što pročitaju. U današnje vreme je sve postalo jako transparentno zahvaljujući masovnosti i razvoju društvenih mreža, ali i tu treba biti obazriv i ne treba slepo verovati svemu što vidimo na nekoj Instagram ili Tviter objavi. Treba proveriti sve informacije, jer će se ispostaviti da je većina tih objava lažna, iako je uz nekoliko rečenica priložena i fotografija koja je možda nastala i pre nekoliko godina, ali je „poslužila svrsi“ u datom trenutku. Sa druge strane, danas čak i na mobilnom telefonu možete da „izmontirate“ neku fotografiju, da dodate neki predmet, ili čak osobu, više vam ne treba  skup softver i jak kompjuter da biste to uradili. Verovatno da ima dosta načina da se manipuliše fotografijama, a samo je pitanje u koje svrhe se sve to radi, i tu medijske kuće moraju da budu obazrive i da uvek dva puta provere pre nego što objave vest.