Iz istorije beogradske štampe
20. 12. 2021.
Putovanje kroz istoriju srpske štampe – Borba za jezik, slobodu i naciju
Sve do 70-ih godina 18. veka srpski jezik, književnost i prosveta imali su uglavnom crkveni karakter i bili su pod značajnim ruskim kulturnim uticajem. Kulturna i verska povezanost Srba u Austrougarskoj sa Rusijom, nikako nije odgovarala interesima Monarhije. Iz tih razloga došlo je, za vreme vladavine Marije Terezije, do značajnih promena u tadašnjem srpskom društvu, kao što su otvaranje škola, smanjivanja broja crkvenih praznika i slično.
Jedna od najvažnijih novina je da se Beču otvara i štamparija za Srbe (1770-1796). Zahvaljujući povoljnijoj političkoj atmosferi, počinje da se intenzivnije razvija i kulturni život Srba u Austrougarskoj.
Prve srpske novine pojavile su se u Beču, 1791. godine. Interesantna je činjenica da osnivači novina nisu bili Srbi, nego Grci, braća Publije i Georgije Markides Puljo. Novine su se pojavile pod imenom Serbskija posvednevnija novini i izlazile su dva puta nedeljno.
Međutim, izdavači su imali mnogo problema i teškoća oko izdavanja tih novina, ali i oko ostvarenja želje da novine pišu razumljivim narodnim jezikom. Zbog malog broja pretplatnika i konkurencije koju su dobili - Srbina Stefana Novakovića, prve srpske novine braće Markides Puljo prestale su da izlaze već nakon godinu dana, 1792. godine.
Stefan Novaković je pokrenuo svoje novine, pod imenom Slavenoserbskija vedomosti. Te su novine bile još bliže srpskoj čitalačkoj publici, ali su i one, nakon nepune dve godine (1794), prestale da izlaze i ugasile se.
Ipak, pojavljivanje i jednih i drugih novina, od ogromnog je značaja za ukupni razvoj srpske štampe i novinarstva, koji će tek tokom 19. veka početi intenzivno da se širi i razvija. Oba lista su doprinela i uticala na rad poznatog “prvog srpskog profesionalnog novinara”, Dimitrija Davidovića.
Sigurno je da je Dimitrije Davidović (1789-1838) imao veliku inspiraciju za rad u liku Zaharija Stefanovića Orfelina i svojih prethodnika u Beču, braće Markides Puljo i Stefana Novakovića.
Budući da je izučio tipografski zanat, Davidoviću je to omogućilo da otvori sopstvenu štampariju. Godine 1813, zajedno sa Dimitrijem Frušićem, uz prethodnu pomoć i zalaganje Jerneja Kopitara kod austrijskih vlasti i cenzure, Davidović pokreće prve novine na narodnom srpskom jeziku, pod imenom Novine serbske.
Tekstovi u Davidovićevim novinama bili su pisani vidno razumljivijim srpskim narodnim jezikom. Stranice svojih novina Davidović je otvorio za sve srpske književnike, među kojima se kao glavni ističe Vuk Stefanović Karadžić, koji je bio i jedan od najaktivnijih saradnika, čineći time ove novine još značajnijim za širenje naprednih ideja o jeziku i pravopisu, a samim tim i za razvoj srpske književnosti na narodnom jeziku.
Srbi su imali novine pre nego što su dobili štampariju – Dimitrije Davidović kao rodonačelnik srpske štampe
Davidovićeve bečke Novine serbske bile su tih godina (1813-1822) glavno kulturno jezgro i stecište tadašnje srpske kulturne “elite”. Davidović je u Beču, pored Novina serbskih, od 1815. do 1821. godine, izdavao i almanah-zbornik Zabavnik, sa puno raznih zanimljivih sadržaja iz svih oblasti života i nauke. Taj almanah je preteča poznatom Politikinim zabavniku, koja i danas izlazi.
Davidović, koji je bio dobar prijatelj sa uglednim protom Matijom Nenadovićem. Uz njegovu pomoć dobio je državnu službu u Srbiji i 1821. godine došao je u Kragujevac.
Zbog njegovog odlaska iz Beča, ugasile su se Novine serbske, a time se završava i njihova ''bečka faza''. Prestankom i gašenjem ovih novina, završava se i jedna istorijska faza u razvoju kulturnog života srpskog naroda.
Beč prestaje da bude glavni centar okupljanja elitnih Srba, a njihovo delovanje se sve više premešta u Srbiju, koja se, posle dva ustanka protiv Turske, počinjala kulturno buditi i razvijati.
Srbija je početkom 19. veka imala škole, zaslugama Dositeja Obradovića, ali nije imala svoje štamparije - u kojima bi se mogle štampati knjige, a još manje novine, koje se u to vreme masovno javljaju u Evropi i srpskom okruženju.
Početak štampanja novina u Srbiji zasluga Dimitrija Davidovića
Tek 1830. godine, po Hatišerifu, Srbija je dobila pravo na osnivanje svoje štamparije, koja je i osnovana u Beogradu 1831. i nazvana Knjaževsko-srbska tipografija, a kasnije je preseljena u Kragujevac.
Desetak godina od povratka iz Beča, tačnije 1834. godine, Dimitrije Davidović je u Srbiji, u Kragujevcu, ponovo pokrenuo Novine serbske, čiji je on bio i prvi urednik. Te novine su prvi srpski informativni list štampan na teritoriji Srbije.
Kao uredniku prvih novina u Srbiji, Davidoviću pripadaju i sve zasluge za rodonačelnika srpskog štampanog novinarstva. Po uzoru na najbolje evropske listove, Srbija koja se još uvek oslobađala feudalne turske vlasti, imala je u prvoj polovini 19. veka moderan informativno-politički list, koji je još dugo služio kao primer za dobro uređene novine.
Počeci dnevne štampe u Srbiji i u drugim evropskim državama vezani su za političke prilike koje su u njoj vladale. Prvi dnevni listovi i časopisi izlazili su sporadično i bili su ili tematski ograničeni ili novine tadašnjih stranaka u Srbiji.
Moderna štampa kreće sa Perom Todorovićem
Moderna srpska štampa u kojoj su tekstovi počeli da se raspoređuju po rubrikama, najviše ličeći na današnju štampu, krenula je da se razvija tek kada je Pera Todorović počeo da izdaje Male novine, dnevnik koji je bio namenjen široj javnosti.
Pera Todorović je po osobinama i naravi bio kompleksna ličnost, što se da lako zaključiti na osnovu uvida u ono malo dostupne literature koja se bavi njegovim životom. Bio je poznat kao sledbenik ideja Svetozara Markovića i saradnik Nikole Pašića. Za jedne kontroverzan, za druge nastran i prevarant. Bez obzira na različito karakterizovanje Todorovićeve ličnosti u malo literature o njemu, ono što niko ne spori je to da su na njegov profesionalni život uticali novinarstvo, književnost i politika. Kojim god od ova tri zanimanja se bavio, autor Malih novina je u njih unosio znanja i veštine iz druga dva. U Todorovićevim političkim govorima i novinarskim tekstovima uvek je dolazila do izražaja njegova načitanost, dok su mu političko delovanje i novinarski rad neretko koristili kao motivi za njegovo književno stvaralaštvo.
Pera Todorović se bavio politikom i književnošću i interesovao se za raličita zanimanja, ali sebe je pre svega nazivao novinarom. Todorović nikada nije bio novinar koji samo saopštava informacije, već je, zahvaljujući novinarstvu, promovisao i svoje političke stavove i kritikovao neistomišljenike. Poznata je činjenica da je u prvim godinama svog novinarskog rada kritikovao monarhiju i naprednu stranku, ali kasnije svoje kritike kroz novine je usmeravao na radikalnu stranku iz koje je istupio.
Novinarsko iskustvo Pera Todorović je stekao i pre nego što je počeo da izdaje Male novine. Pre stvaranja ovih novina, bio je jedan od pokretača nekoliko listova srpskih političkih stranaka tog doba, kao što su Rad, Staro oslobođenje i Samouprava.
Osim listova političkih partija i Malih novina, Pera Todorović je bio i jedan od pokretača časopisa Straža u kome su svoja gledišta i komentare pored političara i drugih novinara iznosili i književnici i naučnici.
Pera Todorović je Male novine izdavao od 1888. do 1903. godine. Tiraž ovih novina, koje su prodavali kolporteri, dosezao je do 30 hiljada primeraka. Male novine svojim kritičkim komentarima nisu štedele birokratiju,niti vladajuću radikalnu stranku. U tekstovima su najčešće isticana odstupanja radikala od programa, previranja u partiji na vlasti, a dosta prostora u listu odvajano je i za probleme građana koje je vlast progonila.
I pored toga što su težile da budu nepristrasne, Male novine su kao i savremeni dnevni listovi jedne kritikovale, a druge podržavale. Tako u Malim novinama nije mogla da se pronađe nijedna direktna kritika dinastije Obrenović, a razlog tome verovatno je bila zahvalnost Pere Todorovića, jer je nekoliko godina ranije oslobođen od služenja zatvorske kazne. Ali neprekidno političko delovanje i kritika neistomišljenika, kao i blagonaklon stav prema dinastiji uticali su i na nestanak Malih novina. One se gase padom dinastije Obrenović. Iako njihov vlasnik teži da ih ponovo pokrene u oktobru 1903. godine ne uspeva u tome i tada konačno nestaju.
Herojska smrt braće Ribnikar osnivača Politike
Među herojskim žrtvama Prvog svetskog rata, već 1914. godine, u samo dva dana, poginula su i dva brata, osnivači Politike – Vladislav i Darko Ribnikar, obojica kao oficiri u činu kapetana srpske vojske i borci iz oba Balkanska rata. Politika je na naslovnoj strani 2. i 3. septembra 1914. godine objavila vest o tragičnoj i hrabroj pogibiji svojih osnivača.
Nakon pogibije braće Ribnikar, Isidora Sekulić je zapisala stihove:
Obadva brata
U obadva rata bili
Obadva brata
U obadva rata ranjeni
Jel’ dosta
Obadva brata
U treći rat pošli
Obadva brata
Iz trećeg rata nisu došli
“Dva brata Ribnikara poginuli su na granici Bosne kao oficiri Srbije: jedan za drugim, u dva dana. Još nismo imali vremena da zastanemo pored ta dva groba i da kažemo šta oni znače za ovu Jugoslaviju i za našu kulturu. Za Jugoslaviju, jer su poreklom bili Slovenci; za našu kulturu, jer su bili novinari i tvorci jednog velikog nacionalnog lista. Njihov otac je Jugosloven iz onog velikog doba kada su se Zagreb i Ljubljana takmičili sa knez Mihailovim Beogradom u nacionalnim osećajima, u ljubavi za nacionalno jedinstvo koje politički komedijaši stavljaju danas u sumnju. Za oca Ribnikara nije bilo dovoljno potrebno biti Srbinom da bi bio Jugosloven; trebalo je biti Srbijanac odmetnik protiv tuđe tiranije; buntovnik protiv propalih naravi i neprijateljske kulture Beča i Pešte; ustanik protiv dinastije i birokratije koja drži u zatočenju čitave narode, borac za nacionalnu državu i sopstvenu kulturu; fanatik u veri da je genije našeg naroda budući genije evropskog istoka, demokrat koji svoj smisao o slobodi vuče iz svoje sjajne povesti i svoje nevine crkve”, pisao je Jovan Dučić 1924. godine, povodom 20 godina od osnivanja lista Politika.
Kako bi se najveštije približila slika o poznatoj braći Ribnikar i tadašnjoj Politici, izdvajamo odlomak iz Dučićevog teksta, u kojem priča o svom ličnom iskustvu sa dva poznata brata. Dučić potvrđuje moć medija, čak i u ratnom vremenu, kada je štampa i dalje novina, Srbija nije država moćnica, a opet novinari nose toliku jačinu i umeće da menjaju svet.
“Koliko je Politika braće Ribnikara bila već prvih dana uhvatila mesta u našem društvu, evo jedan primer. To je bilo 1908. godine. I ja sam neočekivano postao saradnik Politike. Izbačen sam bio iz Ministarstva u interesu štednje i našao se na ulici. Moj drug K. Kumanudi zbližio me je tada sa Ribnikarima. Oni rado pristaše da mi odmah povere književnu hroniku. Brzo sam prešao na uvodni članak. Došao je zatim za ministra spoljnih poslova dr Milovan Milovanović, blažene uspomene. U njegovom kabinetu nađosmo se utroje: Milovanović, Spalajković i ja. Ministar mi je govorio nešto što nisam potpuno razumeo. Molio me da Politika pomogne njegovu akciju, da zadobijem prijatelje Ribnikare. Govorio mi je da je jutros proglašena nezavisnost Bugarske, a da se sutra sprema zajedno kombinovano drugo iznenađenje. Ali šta? Spalajković se reši da mi odgovori. Sutra ili prekosutra sprema se proglašenje aneksije Bosne. U vazduhu kabineta ministrovog bilo je odista nečeg očajnog. Niko na ulici nije slutio šta se sprema. Vojska nije bila naoružana. Štampa je bila nedorasla za ikakve usluge. Skupština je bila rastrojena partizanstvom i seljaci su se nadmetali u dobacivanju pogrda. U Evropi niko nije znao da je Bosna srpska i da je 1875. Srbija objavila Turskoj rat za tu istu srpsku Bosnu“.
„Nije se sad moglo preći ćutke preći preko sporazuma bugarsko-austrijskog. Trebalo je pokrenuti diplomatsku akciju. Milovanović je sad polagao svu nadu u Politiku, da pokrene široke mase i da taj pokret omogući njegov protest u Evropi. Posle tog sporazuma između nas trojice vratim se i nađem Ribnikare. Oni su na sve pristali i na mene padne kocka da napišem na prvoj strani lista manifest za narod i objavim šta su spremali u Beču sa Bosnom. — Rezultat vam je poznat: Politika je izašla u naročitom izdanju posle ručka, a već posle podne velike gomile sveta bile su bačene na ulicu. Beograd je odjednom izmenio svoj izgled. Pred knez-Mihailovim spomenikom već je urlala jedna gomila protiv Austrije i Bugarske. Svet je bio pogođen tom vešću kao nožem i tad se tek videlo šta je Bosna za Srbiju. Čuli su se govornici, vikali su vojnici, i komite, gomile su pošle pred Ministarstvo, zovući Milovanovića da govori. Zatim pred Ministarstvo vojno, ištući oružje. Zatim je sve krenulo na austrijsko poslanstvo. Porazbijane su ograde, izvaljena neka vrata, probijen kordon vojske, Milovanović je govorio te večeri. Prozori dvora su bili svi osvetljeni i na zavesama se video mračni profil kralja Petra. — Ovoliko je bilo dovoljno za Milovanovića. Evropa je začas videla da je pitanje Bosne životno pitanje Srbije. Milovanović je osam meseci vodio diplomatsku akciju protiv Austrije. Umalo nije došlo do opšteg rata. Cela akcija je prešla u jednom momentu iz ruku Izvoljskog u ruke Milovanovića, od kog je zavisila jednog momenta cela situacija Evrope. On je uspeo, Srbija je bila poslednja koja je potpisala aneksiju Bosne”, napisao je Dučić u svom tekstu.
Vladislav Ribnikar – novinar, osnivač i urednik lista Politika, rođen je 13. novembra 1871. godine u Trsteniku, kao najstariji sin dr Franje Ribnikara i Milice Srnić. Školovao se u Jagodini i Beogradu. Upisao je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu 1888. godine. Po završetku studija odlazi u Francusku, gde na Sorboni dobija "lisans" i kao državni blagodejanac u Nemačku, gde studira na Humboldt univerzitetu. U Beograd se vraća posle Majskog prevrata 1903. godine. Godinu dana kasnije pokreće list Politiku. Po izbijanju Prvog svetskog rata odlazi na front i gine 1. septembra 1914. godine.
Darko Davorin Ribnikar se školovao u Svilajncu i Beogradu. Diplomirao je pravne nauke u Nemačkoj. Posle smrti oca Franje dolazi u Beograd da pomaže bratu Vladislavu. Ostale su trajno zabeležene njegove reportaže iz Rumunije o Buni seljaka 1907. godine i o Fridjungovom procesu u Beču 1909. godine. Kao rezervni oficir učestvovao je u oba balkanska rata. Poginuo je početkom Prvog svetskog rata, 31. avgusta 1914. godine, kao rezervni kapetan srpske vojske.
Po pogibiji braće Ribnikar 1914. godine, žena Vladislava - Milica je postala stub Politike. Rasprodala je čak i lični nakit, kako bi ponovo pokrenula Politiku. Posle Prvog svetskog rata Aleksandar Karađorđević od nje kupuje imanje porodice Ribnikar na Dedinju, gde će kasnije biti podignuto zdanje Belog dvora. Na čelo lista 1. septembra 1919. godine dolazi jedini preživeli sin Franje, Slobodan Ribnikar.
Dr Slobodan Ribnikar je relativno kratko bio direktor Politike, svega pet godina. Umro je 24. septembra 1924. godine, a njegov najstariji sin Vladislav preuzima vlasništvo nad listom. Na ovoj dužnosti ostaje sve do smrti 1. septembra 1955. godine.
Izvori:
Aleksić D. i L. Vidić, 2014. Analiza sadržaja vesti u Malim novinama Pere Todorovića. Časopis za upravljanje komuniciranjem 9, (32): 83-106.
http://www.avantartmagazin.com/herojska-pogibija-brace-ribnikar-osnivaca-politike/
http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=176.0
***********************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.