Iz istorije beogradske štampe
07. 12. 2021.
Kriminalistika, forenzika, sudstvo, poternice i književnost na jednom mestu
Policijski Glasnik bio je glasilo Ministarstva unutrašnjih dela. U zaglavlju lista najpre je pisalo „Stručni list za sve policijske radnje“, da bi kasnije bio „Stručni list za policiju bezbednosti i administraciju policijskih opštinskih vlasti“. Izlazio je jednom nedeljno od 1897. do 1921. godine u Beogradu, sa pauzom tokom Prvog svetskog rata. Prvi urednik bio je bivši policajac Naum Dimitrijević.
Od 1905. godine u zaglavlju piše da je „Službeni list Ministarstva unutrašnjih dela“, a urednik postaje tadašnji načelnik Ministarstva unutrašnjih dela Dušan Alimpić. Do 1913. godine na mestu urednika smenjivali su se Alimpić i Dobrivoje Bakić, koji su pisali za list od njegovog osnivanja. Kada je osnovan, godišnja pretplata za list je iznosila 20 dinara za Srbiju, odnosno 30 dinara za inostranstvo. Poslednje godine postojanja, pre Prvog svetskog rata, godišnja pretplata je ostala 20 dinara, ali samo za pripadnike policijskih vlasti, a za sve druge smanjena je na 12 dinara. Za inostranstvo cena novina je bila dvostruko veća, odnosno 24 dinara godišnje.
U prvom delu lista objavljivane su fotografije i biografije policijskih starešina, dok je drugi drugi deo, koji je nosio naziv Članci, objavljivao policijske istrage i policijski rečnik. Kao ilustracija evo dela teksta „O krađi“, kojim se građani obaveštavaju na koje sve načine razbojnici vrše krađe.
„Neki domaćin vraćao se pozno u veče sa neke prijateljske večere svojoj kući, u kojoj je baš u to vreme krađa vršena. Lopovski stražar, koji je znao da je on gazda kuće, dade svojoj družini u kući znak, da gledaju puta i načina, kako će umaći. On međutim sačeka gazdu pred kapijom. Čim mu se približio i upitao ga šta tu radi i koga čeka, on mu odgovori: da mu se žena naprasno razbolela; da ima jake bolove i da je došao po babicu, koja u toj kući stanuje, da je odvede njegovoj bolnoj ženi. Gazda ga uveravaše da u njegovoj kući ne sedi nikakva babica, da nikada nije ni sedela, niti bi on dozvolio da u njegovoj kući stanuje. Ali ovaj lopovski stražar zapomagaše neprestano, dokazujući, da mu je kazato, da na sigurno u toj kući babica stanuje. Na tome ostade sve dotle, dok mu gazda ne reče, da će ga odvesti do stana jedne najbliže babice. Tu ponudu primi ovaj sa najvećom blagodarnošću, pa se onda obojica uputiše što brže mogoše babičinoj kući. Ali kad se gazda umoran vratio svojoj kući, imađaše šta i videti“.
(Policijski glasnik, broj 15, 15.novambar 1897, strana 115, „Istraga – O krađi“)
U trećem delu, pod nazivom Pripovetke i feljtoni, objavljivana su u nastavcima dela istaknutih domaćih i stranih pisaca, Radoja Domanovića, Sime Matavulja, Vojislava Ilića, Maksima Gorkog, Dostojevskog, Tolstoja, Čehova i drugih. Postojalo je i poglavlje Stručni i naučni deo, gde se po tekstovima isticao dr Milan Jovanović Batut.
Tekstom „Je li osoba `živa izgorela` ili je mrtva bila kada je u vatru dospela“, Batut u nastavcima u devet brojeva pokušava da objasni čitaocu kako se vrši sudsko-medicinsko veštačenje.
„Mi, dakle, u slojevima i gomilama čađi po izvesnim delovima mrtvoga tela (ustima, nosu, ždrelu i t. d.) imamo u svima prilikama gotovo pouzdan znak, koji nam utvrđuje fakat, da je sumnjiva osoba još za života u vatru dospela, pa se ili u samom dimu ugušila, te već kao lešina „sagorela", ili je kasnije uticajem visoke temperature uginula. (...) U takim prilikama moglo bi se n. pr. u ostatcima ždrela, grla, jednjaka, dušnika (grkljana), pluća i želudca naći tragova od dima u obliku nakupljene čađi kao znak, da je ta osoba, kad je u vatru dospela, disala (odnosno gutala) – dakle jamačno i živa bila. S toga je taj znak u sudsko-medicinokoj praksi veoma cenjen, i gdegod se ukaže potreba, sudsko-medicinski veštak će se njime sa korišću poslužiti, te na tom dokazu svoje mišljenje osnivati“.
(Policijski glasnik, broj 42, 23. oktobar 1905, strana 396/397, „Je li osoba `živa izgorela` ili je mrtva bila kada je u vatru dospela“)
Iz policijskog albuma
Poslednji deo lista pod nazivom Iz policijskog albuma, sa podnaslovima Traži se, Ko je ovo?, Skreće se pažnja, sadržao je fotografije i biografije razbojnika, kockara i lopova. U ovom odeljku pripadnici policije objavljivali su i upozorenja na lopove, koji su odležali kaznu i pušteni na slobodu, aktuelna hapšenja, ali i poternice za kriminalcima i beguncima sa robije, upućujući ostale policijske stanice i druge građane na saradnju.
Evo primera ovakve javne stigmatizacije iz prvog broja, gde uz ime razbojnika Dimitrija Govedarića i njegovu fotografiju, stoji i opis `lopov`.
„Ova slika pokazuje jednu vrlo prepredenu lopužu, koji je nebrojeno puta kažnjavan za krađe i prevare. Rodom je iz Turske no odavna živi u Srbiji; star je oko 43-45 godina. Tamo, gde se ovaj nastani, pati cela okolina. Vrlo se vešto i drsko uvlači po kućama i krade što stigne. U poslednje vreme izmakao je policiji iz vida i nezna se gde je. Neki misle da je otišao u Tursku, ali po svoj prilici biće da se zavukao u neku omanju varoš u Srbiji i vreba priliku da izvrši kakvu veću krađu, ili drugo kakvo zlo delo. Dimitrije ima običaj da po koji put pređe u Mađarsku presvučen u tamošnju seosku nošnju, gde se prilično pozabavi. Sigurno, da i tamo ima družinu sa kojom vrši krađe“.
(Policijski glasnik, broj 1, 9. avgust 1897, strana 7, „Iz policijskog albuma“)
Prvi urednik Naum Dimitrijević obonovio je glasnik krajem 1920. godine, ali je list tada u celini bio posvećen nekadašnjoj rubrici Iz policijskog albuma. Izlazio je svega nekoliko meseci.
Građani su mogli da prijave ako im nestane neko od članova porodice ili ako ih neko pokrade, bile to životinje ili dragocenosti, i to bi se našlo u rubrici Iz policijskog glasnika.
„Vo, mator 3 godine, srednje veličine, dlake po vrh sivkaste, a ispod vrata vrane, rogova srednji, po vrhu šiljastih, bez žiga i rovaša, ukrađen je od nepoznatih lopova Živojinu K. Mariću, iz Kunica, sreza valjevačkog“.
Ali je bilo i tekstova koji su upućivali na suprotno od krađe: „Mazgov, visok, dlake zekaste, čiji je sopstvenik nepoznat, nalazi se kod Suda opštine Krčmarkse, sreza kolubarskog“.
(Policijski glasnik, broj 2, 25. januar 1921, strana 7)
Policija kao konkurent Policijskom Glasniku
U oktobru 1910. godine pojavio se list Policija. Kako se navodi u prvom broju, list je osnovan zato što je Policijski Glasnik postao službeni organ Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je imao zakonom utvrđeni program, izvan kog nije raspravljao. Izlazio je dva puta mesečno do kraja 1911. godine, pa tokom 1920. godine jednom mesečno. Obnovljen je 1924. i naredne četiri godine izlazio je u kontinuitetu.
Vojni list 18 godina pre policijskog
Generalštabni pukovnik i tadašnji vojni ministar Jovan Mišković i profesor Jovan Dragašević 1879. godine pokrenuli su časopis Ratnik, sa obrazloženjem: „Dosta je vremena prošlo otkako je naša vojska bez svog glasila, bez vojnog lista. Upliv toga nedostatka na našu vojsku može da ceni samo onaj, koji zna, kakvu ulogu igra danas uopšte književnost u svetu. Vojska bez svog lista je kao čovek bez govora“.
General Milojko Lešjanin 1881. godine menja naziv časopisa u Službeni vojni list i uređuje ga po ugledu na francuski i pruski vojni list. Izlazio je 60 godina, do marta 1941. godine. Za vreme Prvog svetskog rata je izlazio u Solunu, osim 1916. godine. Bio je nedeljni list, ali kada je bilo potrebe izlazio je i češće. Godišnja pretplata za vojničku publiku iznosila je 5 dinara, za ostale građane 6 dinara, a za inostranstvo 10 dinara.
Prvi deo lista `Zvanični deo` je sadržao vojne zakone, ukaze, propise, objašnjenja, postavljenja i razmeštaje, penzionisanje i ostavke, odlikovanja i pomilovanja vojnim licima. Takođe su se u ovom delu mogli naći predlozi Narodnoj skupštini, zakoni i propisi.
Naučni članci iz vojne taktike i strategije i članci iz prirodnih i društvenih nauka, ali uglavnom stručni, namenjeni vojnim licima, bili su objavljivani u drugom `Naučnom i poučnom delu`.
Na kraju lista su se nalazili naslovi novih knjiga, vezanih za vojnu službu, oglasi, konkursi i ispravke u vezi sa Vojnim listom i vojnom službom.
************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.