Putovanje kroz istoriju srpske štampe

22. 11. 2023.

Autor: Prof. dr Vladimir Barović Izvor: UNS

Nacistička i antinacistička propaganda u međuratnoj Vojvodini

List „Dan“ glas antinacističke propagande na srpskom jeziku

Iako je Adam Berenc imao kritike i na račun Kulturbunda, zvanično glasilo nemačke manjine „Dojče Folksblat“ prelazilo je preko njih i nije želelo sukob sa antinacistički nastrojenim katoličkim sveštenikom, jer su i jedni i drugi imali zajedničkog neprijatelja oličenog u obnoviteljskom pokretu.

Prethodna dva teksta o nacističkoj i antinacističkoj propagandi u međuratnoj Vojvodini pročitajte na linku.

Mediji na srpskom jeziku pratili su sukob unutar nemačkog nacionalnog korpusa, a sa posebnom pažnjom o tome je pisao novosadski list „Dan“. Jedini dnevni politički list u Novom Sadu „Jugoslovenski dnevnik“ ugasio se zbog dugova marta 1935. godine i na njegovo mesto dolazi „Dan“, čiji prvi broj izlazi 28. maja iste godine. Njegov pokretač inženjer Daka Popović (bio je i prvi ban Dunavske banovine), ostavio je zapisano sećanje da ga je pokrenuo baš zbog nemačke nacionalne zajednice. „Odlučio sam se 1935. da pokrenem u Novom Sadu dnevni list Dan, da bih u prvom redu otkrivao političko i društveno stanje u Vojvodini i da bih skrenuo pažnju merodavnima na rad Kulturbunda i pisanje novosadskog nemačkog lista „Deutches Volksblatt“.

List je imao izrazito jugoslovensku orijentaciju, da bi postepeno navikavao na jugoslovensku ideologiju još uvek preterano srbujuću vojvođansku radikaliju. Stupce sam otvorio svim rodoljubima, bez razlike na njihovu partijsku pripadnost. List je budno pratio hitlerizam koji je jače bujao u Vojvodini, kretanje rajhsdojčera po Vojvodini, njihove govore odštampane u listu „Deutsches Volksblatt“, pa i one neodštampane. No nisam štedeo ni mačekovce i njhove izlete po Bačkoj, njihove destruktivne i šovinističke velikohrvatske ideje. Nisam mogao da ne reagujem ni na pisanje Koroščevog „Slovenca“ i na klerikalizam zagrebačkog Kaptola. Tada mi se činilo a o tome ni danas nisam promenio mišljenje, da se sve to zaklelo protiv Jugoslavije...“.

„Dan“ je često donosio izveštaje o delatnosti nacifikovanog Kulturbunda i među prvim listovima u Kraljevini Jugoslaviji jasno je ukazao na sva zla koja nosi nacionalsocijalistička ideologija i propaganda, a nisu bili retki ni urednički komentari na tu temu.

„Bilo ih je koji su nam govorili da preterujemo, a ima ih (srećom mali broj) koji su osuđivali naš stav prema političkim vođama, naročito prema g. dr  Kraftu. Događaji su, nažalost, nama dali za pravo... Mi smo već davno tražili da se ovakav „Kulturbund“ raspusti i da mu se rad ograniči na njegovu prvobitnu nameru, jer su kultura i politika dve stvari“.

„Dan“ je štampao rubriku pod nazivom „Manjinski život“ a njena najčešća tematika je bila nemačka manjinska grupa mada je u manjoj meri medijski praćena i mađarska zajednica. Otkada se sukob u Kulturbundu intenzivirao, počeli su sve više da se obrađuju ti problemi, a neretko su neki za novosadsku čaršiju važni događaji zauzimali čitave stranice „Dana“ što nije bio čest slučaj sa manjinskim pitanjima u vojvođanskoj štampi na srpskom jeziku. 

List Dake Popovića je prenosio ipak i neka pisanja nemačke štampe sa domaće medijske scene, ali i izveštaje o diktatorskim merama režima u Rajhu. Tako je decembra 1935. godine u okviru „Naše rubrike“ „Dan“ objavio tekst pod naslovom „Progon Poljaka u Nemačkoj“, u kom se između ostalog opisuje golgota tog slovenskog naroda u Rajhu i navode razni psihološki pritisci za iseljavanje iz Hitlerove države. „Dan“ je stalno upozoravao državne vlasti na to da moraju imati na oku sve ozbiljniju pronacističku delatnost delova Kulturbunda: „Veliki broj članova Kulturbunda koji pripadaju raznim strujama nezadovoljni su radom parlamentarnog predstavnika g. dr Krafta i njegove najuže okoline.

Sasvim je izvesno da ni najavljena reorganizacija Kulturbunda neće nimalo ublažiti ovo nezadovoljstvo. Svi trezveniji Nemci osuđuju političku borbu u Kulturbundu koji je sav pod uticajem nacionalsocijalizma iz Trećeg Rajha... I vlasti će morati najzad, intervenisati kao što su to već učinile u Dravskoj banovini, pošto se predstavnicima današnjeg Kulturbunda mora odlučno i jasno reći da su kultura i politika dve stvari koje se nikako ne mogu nalaziti pod istim krovom“. U tekstu se dalje ističe da je Kulturbund često korišćen u privatne ekonomske svrhe odnosno za bogaćenje Krafta i njegove okoline što je smetalo poštenim nemačkim seljacima.

Ponekad je „Dan“ znao i da pretera u žigosanju nemačkih pronacističkih izgreda, te je tako na članak od 16. novembra 1935. godine „Pangermanska provokacija u Novom Sadu“ listu odgovorio predsednik mesnog odbora Kulturbunda za Novi Sad, Filip Korel: „Ne odgovara istini da je generalni sekretar Kulturbunda g. Giljum ili neko drugi na toj skupštini (osnivačkoj, mesne grupe za Novi Sad, VB) održao pangermanski govor, ili čak, da je preporučio „našim čestitim Švabama“, da se drže rezervisano prema Jugoslaviji. Naprotiv, suština izlaganja svih govora, koji su tada održani, bila je propagiranje međusobnog razumevanja  između slovenske većine i nemačke manjine u našoj zajedničkoj otadžbini. Ova je činjenica u Vašem listu okrenuta baš u dijametralnu suprotnost“. Korel se morao pravdati odnosno demantovati da je rekao da se Nemci ne moraju pokoravati većini i bacati pod slovenske noge...već je istakao vernost Kulturbunda kralju i državi i dodao da o svim problemima treba otvoreno razgovarati.

Predstavnici Kulturbunda su često imali primedbe i na, po njihovom mišljenju, tendenciozne komentare urednika „Dana“, pri čemu je isticano da su vernost prema državi i osećaj pripadnosti njoj, duboko ukorenjeni u duše svih vojvođanskih odnosno jugoslovenskih Nemaca.

 Iako je vlasnik „Dana“ kritikovao zvanični list Kulturbunda, ipak je znao da je u borbi protiv obnovitelja najdalje otišao katolički „Dunav“ („Die Donau“).

Pater Berenc je o uticaju nacizma na mlade pisao, a „Dan“  prenosio: „U tom pogledu je položaj kod izvesnog dela nemačke omladine, u skoro  svim nemačkim opštinama, isti. Već četiri ili pet godina dobija omladina jedino „ekstra obrazovanje“ o „Novom nemačkom pogledu na svet“. Prilikom nastave u tom pravcu Nemce cene prema tome kakav su stav zauzeli prema „pokretu“ (obnoviteljskom, VB). Stari ne prolaze tom prilikom dobro, jer jedan prosvećeni Nemac, koji mirno misli, ne može nikada odobriti ispade protiv hrišćanstva. Kada nezrela omladina uvek mora da sluša – stari nas ne mogu razumeti, oni moraju da budu po strani, ako to neće moraju biti uklonjeni – kako ona može da oseća poštovanje i uvažava starije(...) Kuda to vodi. U školi učenje ne ide. Ako dobiju za to slabu ocenu, onda se tvrdi: progone ih zato što su prava nemačka deca. Šegrti se interesuju za sve, samo ne za svoj zanat. Posle izvesnog vremena mi ćemo, umesto dobrih zanatlija, imati mnogo „pfušera“. I po koji univerzitetlija ne radi danas ništa drugo do da uludo troši vreme i krade novac iz očeva džepa upisujući se na najviše škole, odnosno, odlazeći u gradove gde postoje univerziteti, uopšte ne polažući ispite. Tako raste broj  propalih egzistencija iz godine u godinu. U svojim mesnim grupama takvi postaju „firerčići“ i hoće druge da podučavaju o časti“. Baš ti firerčići, kako ih je nazvao Berenc, bili su  ubeđeni da će njihova nova religija odnosno nacionalsocijalizam zbrisati katoličku crkvu, a sukob u Kulturbundu između starog rukovodstva i obnovitelja predstavljao je prilku da se i drugi časopisi i listovi na nemačkom opredele za ili protiv nacista.

„Zov omladine“ protiv „Zova naroda“

 Antinobnoviteljski nastrojeni bili su „Der Familienfreund“, koji je kao katolički časopis izlazio od 1927. u Crvenki, a zatim u Novom Vrbasu, i bio je usmeren protiv obnoviteljskog pokreta, ali se nije upuštao u borbene polemike poput lista apatinskog župnika Berenca. U korpusu katoličkih medija koji se suprotstavio obnoviteljskom nacionalsocijalizmu bio je i „Jugendruf“  i od svog prvog broja (1. 12. 1934) izlazio je u Beogradu da bi 1938. godine bio premešten u Odžake, a bio je pod uredništvom katoličkog sveštenstva, dok je ciljna grupa bila katolička omladina.

Pošto su nacisti u obnoviteljskom pokretu svoj list nazvali „Zov naroda“, katolička mladež je svoje novine zvala „Zov omladine“.  Pomenuli smo da je manji postotak vojvođanskih Nemaca bio protestantske veroispovesti jer je i štampa te denominacije imala određenu ulogu u sukobu obnovitelji – Kulturbund, ali je za razliku od pojedinih predstavnika katoličke crkve, najveći deo protestantske stao na stranu nacionalsocijalizma!

Činjenica je da je i u protestantskoj crkvi u Nemačkoj bilo borbe između dela sveštenstva i nacista, ali su Hitlerove pristalice prevladale i čak formirale protestantsku crkvu pod nazivom „Nemački hrišćani“ u kojoj je javno sa predikaonice pozivano na rasnu higijenu, antisemitizam i apsolutnu pokornost vođi i partiji. Srpska štampa imala je informacije o sukobu Hitlera i dela protestantskog vođstva, koje je pokušalo da spreči naciste da potpuno ovladaju crkvenim organizacijama protestanata.

___________________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska propaganda u Vojvodini (1918-1945)“ koji je sufinansirao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva