Putovanje kroz istoriju srpske štampe
03. 11. 2023.
Nacistička i antinacistička propaganda u međuratnoj Vojvodini
„Dunav“ - antinacistički list na nemačkom jeziku u međuratnoj Vojvodini
Nakon Drugog svetskog rata došlo je do polemike o antiobnoviteljskom značaju katoličke štampe i ulozi sveštenika Adama Berenca u borbi protiv nacizma.
Njegova uloga je u zapadnonemačkoj javnosti preuveličavana, dok je u komunističkom režimu u Jugoslaviji nipodoštavana. Činjenice govore da je u Apatinu (koji je imao lokalni „Batsckaer zeitung“) 22. juna 1935. godine počeo da izlazi nedeljnik „Die Donau“, čiji urednik je bio Anton Loterer (Lotherer).
List je januara naredne godine preuzeo Berenc, od koga bi se kao sveštenika očekivalo da se posveti verskim temama čemu je prvobitno „Dunav“ i bio namenjen. Ali Berenc je od lista napravio borbeno sredstvo protiv obnovitelja na koje su oni atakovali više nego na „Deutsches Volksblatt“, koji je zastupao zvanične organe Kulturbunda.
Suština sukoba i borbi katoličkih sveštenika sa obnoviteljima vuče korene iz nesporazuma između vođstva Trećeg Rajha i katoličke crkve tj. pape. Da bismo pojasnili taj sukob i njegove konsekvence, upotrebićemo srpsku štampu tog vremena koja je pratila konflikt na liniji Vatikan–Berlin.
O tom sukobu izveštavao je kao dopisnik lista „Vreme“ iz Berlina naš čuveni novinar i književnik Miloš Crnjanski: „Posle sukoba sa crvenima, Berlin je danas pod utiskom sudara sa Vatikanom. Nemačka je predala Vatikanu notu, kojom je praktično prekinula odnose sa stolicom Svetog oca pape. Niko se ne upušta u tihu palatu papskog nuncija monsinjora Orseniga, potomka venecijanskog dužda. Zgrada je danas tiha i kao izumrla. Tim je življe u ministarstvu g. Gebelsa. Iako nemački poslanik još nije opozvat iz Rima, situacija je još vrlo ozbiljna. Ovo su događaji koji će svetu pokazati ovih dana, da se u Berlinu ne igra sa rečima i da postoji jedna Nemačka novog duha, novih pojmova, koja se ne koleba“.
Sukob pape sa Hitlerom ostavio je značajne reperkusije i kod vojvođanskih Nemaca, a osim podeljenosti na katolike i protestante treba uzeti u obzir i obnoviteljski prezir prema hrišćanstvu kao važan element. „Iako su vojvođanske Švabe bile konzervativan i pobožan svet, umrlice u Volksrufu bile su bez hrišćanskih obeležja“.
Obnoviteljski pokret je imao svog stručnjaka za novinarski sukob sa crkvom, u liku Jakoba Kramera (Kramer), koji je često ukrštao pera sa Berencom, a u sukobu je po principu „papir trpi sve“ korišćen niz uvreda koje su obe strane odapinjale po potrebi. „Volksruf“ je u stilu nacionalsocijalističke štampe iz Rajha udario na lik i delo Berenca i napao ga čak i zbog korpulentnog stasa: „Po krvi je Nemac. Ipak, po svom osećanju, obrazovanju i vaspitanju, nacionalnom i političkom stavu, svom načinu razmišljanja, kulturnoj pripadnosti i jeziku ukratko po celom svom unutrašnjem biću on je Mađar, bolje rečeno Mađaron. S obzirom na ugao iz kog posmatra svet, on je rimski mračnjak“.
Istine radi Adam Berenc jeste bio neprijatelj nacionalsocijalizma, ali je istovremeno bio zagovornik veklikomađarske ideje i poštovalac „sentištvanske“ Mađarske, što on nije puno ni krio.
Obnoviteljska struja često je napadala „Die Donau“ ističući da je zahvaljujući katoličkim popovima nemački narod u Podunavlju doživeo mađarizaciju ogromnih razmera, a imena napadanih sveštenika pisana su namerno u mađarskoj transkripciji. Pored Berenca obnovitelji su često napadali i biskupa Lajča Budanovića i tvrdili da je on podgovarao jugoslovenske vlasti i na njih uticao da hapse obnovitelje.
Kako god da je izgledao velik i zamršen sukob katoličke crkve i obnoviteljskog pokreta, trajao je sve do 1941. godine i to nesmanjenom žestinom, a bilo je sukoba i po mađarskoj okupaciji Bačke. Za intenzivan konflikt trebalo je dosta činjenica, podataka, motiva, argumenata,...a toga u bogatoj nemačkoj istoriji nije nedostajalo.
Dopisnici jugoslovenskih listova koji su poznavali stanje u Rajhu obaveštavali su domaću publiku baš o tom aspektu istorijskog konflikta crkve i države u Nemačkoj. „Oni koji vole istorijsku reminiscenciju ukazuju na slične sukobe u prošlosti, na borbu rimskih papa sa nemačkim carevima, na sukob pape i Napoleona.
Oni koji vole da udaraju na g. Hitlera, po svaku cenu, ukazuju na to da je g. Musolini umeo da se izmiri sa papstvom i da Crkvu upotrebi u korist svog režima. Međutim, niti ima sličnosti između ove borbe nemačkog režima i pape i između prošlosti, niti je situacija Hitlerova i Musolinijeva, kada je reč o katoličkoj crkvi, ma i približno ista“.
___________________________________________________________________
Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska propaganda u Vojvodini (1918-1945)“ koji je sufinansirao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.