Putovanje kroz istoriju srpske štampe
02. 11. 2022.
Jovan Hranilović, pobornik etičkog novinarstva i udruživanja novinara u Vojvodini
Čovek koji je ostao u široj javnosti upamćen kao autor Žumberačkih elegija u istoriji Novog Sada i Vojvodine ostavio je neizbrisiv trag. Rad Jovana Hranilovića može se oceniti kao primer zalaganja za javni interes a njegov život ukazuje da se angažovanje zasnovano na moralnim vrlinama visoko ceni i sa distance od jednog veka.
Jovan Hranilović je iza sebe ostavio oko pet hiljada novinarskih tekstova, književnih kritika, prikaza, feljtona, što ga čini vrednim novinarom, koji se uvek držao žurnalističke etike. Hranilović je osim što je bio jedan od predsedavajućih na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918. godine, bio i osnivač Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog društva gde je okupio novinare bez obzira na veru i naciju, što ga čini pionirom strukovnog organizovanja vojvođanskih žurnalista.
|
Životopis Jovan Hranilović imao je zanimljivu biografiju, jer bio je novinar, humanista, pesnik, javni radnik, intelektualac i sveštenik. Hranilović se rodio u porodici grkokatoličkog sveštenika Nikole u Kričkama na Petrovom Polju 18. decembra 1855. Njegov otac bio je pristalica južnoslovenskog jedinstva i Ilirskog pokreta te je objavljivao pesme na slavenoruskom jeziku pod pseudonimom Ljubomir Slavjančić. Jovan Hranilović je krajem 1878. postavljen za sveštenika i sekretara grkokatoličkog vladike Đure Smičiklasa da bi uskoro, već naredne 1879. postao paroh u Žumberku. Za te godine u poetskom smislu vezuje se njegov najplodniji stvaralački period, kada piše čuvene Žumberačke elegije. U Žumberku ostaje do 1882. kada je premešten u Radatoviće, a prema nekrologu u novosadskom dnevnom listu Jedinstvo, u žumberačkom kraju je po raznim parohijama proveo devet godina. Hranilović je određeno vreme bio van službe ali je već 1887. postavljen za sveštenika u bačkom selu Kucuri, zatim u Ruskom Krsturu da bi od 1889. do smrti bio paroh u Novom Sadu. To je bila parohija sa siromašnim ali vrednim i poštenim vernicima Rusinima, te je Hranilović živeo dosta skromno. U crkvi svetih Apostola Petra i Pavla imao je uobičajene svešteničke poslove i rado se družio sa uglednim ljudima ondašnjeg Novog Sada. Pritisnut materijalnom bedom i oskudicom umro je 5. avgusta 1924. godine. Sahranjen je u prisustvu velikog broja poštovalaca i uglednih građana na Rusinskom groblju u Novom Sadu. |
Izvor: Zastava, broj 185, 19. avgust 1922. godine, Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković
Etika ispred svega
Hranilović je značajan za istoriju novinarstva u Vojvodini jer je nakon ujedinjenja bio direktor i urednik demokratskog lista „Jedinstvo“, koji je izlazio u Novom Sadu.
Pre Jedinstva objavljivao je tekstove u „Braniku“, „Pozorištu“, „Stražilovu“ i drugim listovima, čime je uspeo da se afirmiše kao novinar i urednik.
Poznat kao pobornik primene novinarske etike u praksi i pristalica poštovanja tuđe ličnosti u žurnalistici, pišući o stanju u ondašnjoj štampi Hranilović ogorčeno primećuje:
„Izrazi se ne biraju, već se olako napišu i onakve pogrde, kakove čovek ne bi se usudio nikada čoveku u lice baciti, pa ako se i za naše prilike predaleko zađe, onda jedan mali ispravak, ili izjava, da je redakcija bila pogrešno informisana i – kao da ništa nije ni bilo. To se onda zove politička borba. Ko je navikao na ton novina drugih kulturnih naroda, mora crveniti zbog naše štampe“.
Jovan Hranilović bio je prvi predsednik Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja, a za tu dužnost izabran je na konstitutivnom sastanku koji je održan 25. januara 1922. u Novom Sadu. U sekciju su ušli viđeniji novosadski novinari svih nacionalnih zajednica, što je bio veliki uspeh u teško posleratno vreme. Sekcija se starala o socijalnom zbrinjavanju starih i bolesnih žurnalista a sam Hranilović je nastojao da u redove strukovnog društva ne uđu ljudi koji nisu dostojni novinarskog poziva.
Kao urednik „Jedinstva“ i predsednik Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja Hranilović je pokazao brigu za novinare, i u svom listu pomno prati dešavanja i osuđuje progon i nasilje nad kolegama, bez obzira na političku orjentaciju. Karakterističan primer brige za profesiju je tekst „Za obranu novinara“: „U nedelju je u Beogradu održan veliki protesni miting studenata i invalida povodom tuče novinara dr Ikonića i Pavlovića od nepoznatih, u vojničko odelo obučenih individua. Miting je otvorio u ime ratnih invalida profesor Miodrag Ristić, a za njih je govorio student Popović i mnogi drugi. Ono su svi osudili mučki napadaj na novinare i obeležili taj slučaj kao pokušaj ugušivanja lične slobode i slobode štampe“.
Kao ličnost od velikog autoriteta Hranilović je 1921. godine ušao u redakciju „Jedinstva“ i odmah postao glavni urednik lista, a zatim je bio i direktor. Ne samo da je Hranilović svojim uredničkim radom značajno ojačao „Jedinstvo“ već mu je davao kulturniji, uglađeniji ton, što je nemala zasluga ako znamo da su ondašnji mediji (kao uostalom i danas), bili oštri, agresivni i netolerantni u sukobu sa protivnicima.
Hranilović je bio urednik koji je veoma cenio etički pristup novinarstvu: „Ako je u Jedinstvu bilo i plemenitijeg štiva, to je njegova zasluga. Po sećanju jednog od saradnika Žarka Ognjanovića, on se teškom mukom borio „da u list ne uđe kakva oštrija lična insinuacija, zamerka ili napadaj“, a članci koje je sam pisao, i kada su bili opoziciono nastrojeni „svagda su bili uzdržljivi, pristojni, taktični“.
Od kada je Jovan Hranilović preuzeo uređivanje lista vidno se povećao broj i kvalitet tekstova iz oblasti kulture. Ima naslova o književnosti i pozorištu, a više pažnje se obraća lokalnim, novosadskim temama i problemima, što svedoči o njegovom izraženom osećaju za javni interes i pravo čitalaca da ne budu samo informisani o „visokoj“ politici već i o svakodnevnim životnim problemima „običnih smrtnika“ – čitalaca.
Hranilović se zalaže za punu slobodu štampe te se potpuno opravdano buni kada je na početku 1922. godine uvedena neumereno visoka taksa na novinske oglase, o čemu on argumentovano piše: „Primena te uredbe o taksama za novine, časopise i književna izdanja, znači u praksi: otvaranje borbe na život i smrt za opstanak novinarske i književne produkcije, u kojoj će mnogi politički dnevnici sa manjim brojem pretplatnika sigurno morati uginuti i nastati zastoj u književnoj produkciji – što ne samo neće doneti nikome koristi već baš obrnuto prouzrokovaće veliku materijalnu štetu u prvom redu samoj državi, da i ne govorimo o štetnim posledicama u kulturnom i moralnom pogledu“.
Kao visoko moralna ličnost Hranilović se zgražavao nad ličnim uvredama i epitetima koji su mogli da se pročitaju u ondašnjoj štampi. Posebno je ogorčen na sukob „Beogradskog dnevnika“ Krste Cicavrića i Protićevog „Radikala“ gde su uzajamno razmenjene najgore i najprizemnije uvrede upućene na račun članova porodice. Kao odgovor na takav medijski diskurs u štampi, Hranilović je 9. marta 1922. godine inicirao donošenje rezolucije od strane Novosadske sekcije JNU u kojoj se kaže: „Novosadska sekcija Jugoslovenskog novinarskog Udruženja osuđuje klevetanje porodice u novinama, i rešava da novinar, koji kleveta porodicu, ne može biti član Novosadske sekcije JNU“.
U novinarskim krugovima Hranilović je bio poznat kao zagovornik poštovanja profesionalne etike i kao urednik koji nije dozvoljavao zloupotrebu medija u svrhe ličnih obračuna. Visoko izgrađena svest o ulozi i značaju strukovnog i profesionalnog organizovanja, ukazuju da je Hranilović dosta razmišljao o novinarskom pozivu i važnosti organizovanja žurnalista, čime će oni postati „velevlast“ odnosno „ogledalo, voditelj i korektor javnog mišljenja“, što sugeriše zrelo razmišljanje i vizionarski pogled u budućnost.
Osnivač Novosadske sekcije JNU je svoju organizaciju postavio na zdrave osnove. Već 1923. godine u sekciju se prijavilo 63 novinara, obaveze je izmirilo 46 članova dok su 22 člana bili profesionalni žurnalisti. Triva Militar navodi da je Hranilović dužnost predsednika sekcije obavljao do kraja 1923. godine kada je fukciju predao Dimitriju Miti Klicinu: „Prvi pretsednik sekcije pok. Jovan Hranilović stajao je na čelu sekciske uprave godine 1922 i 1923. Od kraja te godine pa do marta 1933. godine bio je pretsednik sekcije g. Dimitrije Mita Klicin, publicista i javni nacionalni radnik, koji je izabran i za počasnog pretsednika sekcije.
Narodni tribun
Hranilović je kao dugogodišnji paroh grkokatoličke crkve sv. Apostola Petra i Pavla, u kojoj su vernici bili Rusini, imao veliki uticaj na tu nacionalnu zajednicu u Novom Sadu. Njega su vlasti smatrale za jednog od rusinskih prvaka (iako po nacionalnoj pripadnosti nije bio Rusin) i čoveka koji se od strane svojih parohijana često konsultuje ne samo za duhovna već i za razna društvena i politička pitanja.
Hranilović je ostao dosledan idejama južnoslovenskog jedinstva za koje se zalago, a nama je ostavio izuzetan primer vrsnog novinara, javnog delatnika i moralnog čoveka koji je bio predsedavajući Velike narodne skupštine koja je prisajedinila Bačku, Banat i Baranju Kraljevini Srbiji, čime su ovi krajevi ušli u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
Autor: Prof. dr Vladimir Barović
___________________________________________________________
Tekst je nastao u okviru projekta "Novinarstvo u Vojvodini i znameniti novinari (1918-1945) - pouke i poruke", koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu i informisanje i odnose s verskim zajednicama.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje i odnose s verskim zajednicama.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.