Pisma UNS-u
15. 05. 2017.
Umesto proslave 72. rođendana „Sporta“ - U mraku gore svećice na torti!
Udruženje novinara Srbije sa nekoliko dana zakašnjenja objavljuje pismo koje nam je stiglo od kolega iz ugašenog lista „Sport“.
Osvanuo je peti majski dan. Već smo spremni za naš, „Sportov“ rođendanski „uranak“ u redakciji, za malo ćevapa i roštiljskih kobasica sa senfom, ohlađeni, skvrčeni pomfrit i da omastimo brkove i šlajfne umesto salveta.
Spremni smo za trenutak šale, između par slavljeničkih zalogaja, jer vreme leti, a valja završiti svečani broj. Naš, praznični... I već, uz poneko pivo i uglavnom, žuti sok i „kolu“, od Brace, dovršava se dogovor sa kolegijuma, onako s nogu, o prelomu lista... Gde će da ide noseći tekst o svečanosti, gde govori urednika i dobitnika godišnje nagrade, a gde telegrami čestitki, šta na naslovnu, šta na srednje...
I skinuće doajen Ivica sako od svečanog, sivog odela, zavrnuti rukave i pohitati da odabere najbolje slike sa naše skromne svečanosti. Izljubićemo novog laureata, usput saslušati poneku pošalicu Boškovu, Kontićevu, Siminu, ili Bradine čuvene komentare...neku Radinu konstruktivnu, hrabru kritiku, uz slatko-gorki osmeh...
Naravno, izvrnućemo džepove da sami otplatimo taj mlaki roštilj, jer sve češće je i to malo zabave išlo na naš račun...
Kompanija je poslednjih godina imala pametnija posla, užurbano je tragala, grčevito kopala kome da proda „Sport“, da uvali „balast“, lažno proglašenog gubitaša, da se što pre odrekne osnivača „Novosti“, zarad nekih interesa... Da otpiše svog oca... humano, nema šta... Oca, od kojeg su „Novosti“ još mnogo toga mogle da nauče i da mu se, kako je i red, ljudski i plemenito oduže...
I svake godine, svakog 5. maja, bila je slična priča, ali sve teža, a mi sve ponosniji, brojali smo decenije, kao retke privilegije. Nije šala, najstariji dnevni sportski list na Balkanu... Ovog 5. maja bi bio 72. rođendan...
I evo, dobro čujemo, još nam u ušima odzvanjaju slavljeničke govorancije, poruke rukovodstva, direktora i glavnog urednika Kompanije Novosti „da proslavimo i stoti“... Ustvari, takve želje su češće izgovarane pred publikom, 25. decembra, na čuvenom „Sportovom“ izboru sportiste godine u „Interkontinentalu“, a tamo, u stamenoj zgradi na Trgu Nikole Pašića, između debelih, čađavih zidova, igralo se po sistemu: toplo-hladno-hladnije-najhladnije...
Red zdravice, pa red pretnji i ucena, pa red istine, pa malo neistine, pa još manje pomoći, a još više odmoći, sve do naše nemoći, kada nas kupiše osobe sa estrade, što u čudnim majicama i papučama, japankama, kročiše u leto 2015, u stare odaje legendarnog „Sporta“.
Kazaše, došli su da vrate „Sportu“ slavu, predstavi nam ih lično Radomir Dmitrović, prvi čovek Kompanije „Novosti“, garant naše svetle budućnosti i još na početku napusti taj sudbonosni sastanak, jer je ponovo imao važne obaveze, možda da piše neku kolumnu o obespravljenima, prevarenima, nekom genocidu... o nekom pozorištu, ali ne u svojoj kući...
I da li su ti novi vlasnici brenda „Sport“, koji su ga kupili, jer su se jedini javili na jedva uočljiv, sumnjivo loše plasiran oglas na stupcima naših novina i „Novosti“, kojim slučajem čuli kako je taj list, na primer, 2005. godine, proslavio jubilarni 60. rođendan? Skoro sve žive sportske legende i ne samo legende, ugledni gosti, doajeni sa prostora SFRJ, došli su tada na gala svetkovinu u „Geneksove apartmane“... bilo ih je na stotine i stotine... Bio je to svojevrstan omaž slavnim vremenima sportskih i novinarskih podviga...
Ne, nisu znali „dobronamerni“ kupci, a ni „duševni“ prodavci „Sporta“, koliko njegovi novinari znaju, ni sa kojih sve krajeva planete su izveštavali, koliko strana su prelomili, izveštaja, vesti i komentara napisali... Zašto bi i bila bitna najstarija škola sportskog novinarstva na ovim prostorima, važan je profit, što brži i kratkoročniji, onako sportski, na brzu loptu, kratak pas, od reketa... valjda, košarkaškog i teniskog...
Prioritet je bio da pojedinci u desetkovanom, od „Novosti“ očerupanom, kolektivu, kod novog gazde (firma „Beoton“ porodice Mirković), rade po obimu za četvoricu, a bez plate, troškova prevoza i zdravstvene knjižice, nadoknade za praznične dane i sate, a sve začinjeno aneksima sa gomilom dodatnih obaveza...pa ko živ, ko mrtav...
I zato što ojađeni i poniženi zaposleni nisu uspeli da se desetostruko kloniraju i sprovedu u delo ultimativne zamisli, novog gazde, (estradnog menadžera Saše Mirkovića i njegovih roditelja) dobili su kao „ekstra bonus“ – otkaze, bez dinara nadoknade na ime višemesečnog dugovanja.
Da ponovimo, ali i razjasnimo, ono o čemu smo od februara 2016. godine brojnim saopštenjima obavestili javnost i sve nadležne institucije (rukovodeće organe „Novosti“, UNS, resorna ministarstva i premijera Aleksandra Vučića, Inspekciju rada, sindikate, zaštitnika građana ), mnogobrojne medije i sportske funkcionere i asove...
Pred očima javnosti odvijala se nezapamćena prevara, čije posledice su nesagledive, a vreme će tek pokazati kakve su, kolika je cena kaljanja ugleda najstarijeg sportskog dnevnika na Balkanu i bezumnog iživljavanja nad šakom višedecenijskih profesionalaca, novinara, koji su do poslednjeg slova, daha i zrna časti branili srpski brend i brane uspomenu na njega i odbraniće ideju njegovog povratka na scenu!
I ponovićemo kako nas je usrećila naša bivša firma, Kompanija „Novosti“, na čelu sa Ratkom Dmitrovićem, prodavši nas 1. oktobra 2015. nezakonito (iako proces privatizacije „Novosti“ nije okončan) neopevanim izdancima pesme i zabave (čitaj: prevare), firmi „Beoton R“ iz Bora, u vlasništvu roditelja estradnog menadžera Saše Mirkovića.
Sve u svemu, neviđena zabava, u kojoj smo se o jadu i čemeru zabavili i zabavljamo prognani na ulicu od kraja jula 2016.godine.
U najkraćem, dotični Saša Mirković nije ispoštovao nijednu stavku vajnog ugovora, čiji su potpisnici njegov otac Dragomir i Ratko Dmitrović (u ime „Novosti“, kao garant), a niz protivzakonitih radnji učinio je neprocenjivu štetu „Sportu“ i njegovim regularnim novinarima.
I nije ovo žalopojka, jer kao što rekosmo, vreme će štošta pokazati, jer kako više odmiče sve je jasnije kolika je praznina u srpskom sportskom novinarstvu napravljena gašenjem „Sporta“. I upravo u toj činjenici i u pravdi, do koje ćemo doći na sudu, vidimo spas, zvezdu vodilju ka lepšoj i srećnijoj budućnosti. Bez obzira što smo ranjeni, duboko povređeni i oštećenog zdravlja, posle nasilnog oduzimanja posla i hleba iz naših ruku.
A gle paradoksa, u drugim medijima, u sportskim sektorima perjanice su mladi, još nedoučeni kadrovi, koji su stasavali u „Sportu“, ali i bežali iz njega, jer se previše radilo, a skoro bez honorara, skromne nadoknade...
I neka ih, nek se kale u vodećim redakcijama, ali kolika je nepravda učinjena njihovim učiteljima, vrhunskim dugogodišnjim profesionalcima „Sporta“, prognanim na ulicu, to je zaista apsurd nezabeležen u novinarskoj praksi.
Kad nešto izgubiš tek shvatiš koliko vredi, toga su svesni, ne samo naši verni čitaoci, nego i naša nekadašnja konkurencija, a vremenom će i najšira javnost, jer sve kad-tad dođe na svoje.
A „Sport“, kao najstariji list na Balkanu, rodonačelnik, rasadnik sportskog novinarstva na ovim prostorima, ima mogućnost da drugima da „fore“ godina, koliko hoćeš i da se vrati, mirno, dostojanstveno i pobednički.
Slavljenički...
Daće Bog da sledećeg 5. maja tu činjenicu zalijemo žutim sokom, „kolom“ i pivom, što da ne? Na Trgu Nikole Pašića, zašto da ne? Ali ne na trgu napolju, gde smo celo prošlo leto uzaludno protestvovali, nego gore, na trećem spratu, iznad privremeno i samo prividno ugašene Sportove reklame...
Oni su ugasili svetlo i doneli mrak, jer to jedino i znaju... Ali, samo mi znamo kako se uključuje taj prekidač...
Do tada u našim srcima i mislima neka svetle 72 svećice na rođendanskoj torti starog, dobrog „Sporta“...
Komentari (1)
ostavi komentar17.05.
2017.
BIĆE PONOVO SVETLA, VIDEĆETE !
Strašno ! Šta da vam kažem osim - držite se momci (i devojke) iz redakcije svima nama znanog i voljenog "Sport"-a. Nema te sile koja može da spreči da se ova nepravda kad-tad ispravi! Strpljenja vam sigurno ponestaje, možda i snage. Kažete da ste poniženi, narušenog zdravlja, ugrožene egzistencije ... Deluje beznadežno i, ne po malo, nego po malo više, Don Kihotovski ta vaša borba za pravdu i istinu. I za vraćanje "Sport"-a tamo gde i pripada, među verne čitaoce i poštovaoce, gde je i decenijama bio. Možda se još ne vidi svetlo na kraju tunela, ali biće! Videćete! Samo nemojte i vi da odustajete od borbe i od "Sport" -a. "Sport" ima samo vas, da ga branite i odbranite i ponovo upalite to svetlo koje je voljom (ili možda samo nemarnošču, ili zbog nedostatka ljubavi) tamo nekih mračnih likova ugašeno. "Sport" ima i nas, publiku, ali vi ste mu, ipak, najbliži - rod rođeni... Vi ste "Sport"! Srećan rođendan "Sport"-u, jer on nije prestao da živi, iako je skinuta oznaka lista sa vrata "bivših" prostorija redakcije, iako je ugašena ta svetleća reklama na zdanju na Trgu Nikole Pašića. "Sport" se samo pritaio , čeka svojih pet minuta da se ponovo vrati na scenu, da, jednostavno, samo produži sa iste one tačke, na kojoj je privremeno zaustavljen. Do tada, makar i kroz ovakva pisma i napise, čuvajte i sačuvajte "uspomenu" na ovu divnu novinu, koju su još naši očevi (nekima i dede) kupovali svakog jutra i žurno prelistavali u prevozu, na putu do posla. Tako je bilo, tako će i biti. Trebalo bi, ako ima Boga i pravde ! U nadi da ćete sledeći rođendan dočekati onako kako "Sport" i zaslužuje, dakle, regularno, u sveže okrečenim starim prostorijama i o trošku redakcije, saoseća sa "Sportom" i vama, i iz sve snage vas podržava, neko ko je nekada radio (i postradao) u, takođe voljom mračnih sila, urušenoj i na izdisaju, najstarijoj medijskoj kući na Balkanu. Znate onaj slogan "Kad kažem novine – mislim .... ". E, sudbino !
Odgovori