Pisma UNS-u
28. 06. 2013.
Pismo Ivana Ninića predsednici UNS-a
Novinar lista "Alo!" i portala "Pištaljka" Ivan Ninić uputio je predsednici UNS-a Ljiljani Smajlović pismo u kojem traži zaštitu novinarskog poziva i novinarske profesije. Ninić je zaštitu zatražio zbog reagovanja direktorke Instituta za transfuziju krvi Srbije dr Snežane Jovanović Srzentić upućenog listu "Alo!" na njegov tekst "Isisali 133,5 miliona dinara iz džepova".
Pismo prenosimo u celosti.
Udruženju novinara Srbije
-predsednici Liljani Smajlović-
Poštovana Liljo,
Nisam do sada praktikovao da tražim ličnu satisfakciju ili zaštitu od bilo koje organizacije ili pojedinca, ali ovog puta sam prinuđen da to učinim, jer za tako nešto postoji pretežniji interes, kao što je objektivna potreba za zaštitom novinarskog poziva i novinarske profesije.
Naime, kao što možete da pročitate u današnjem listu „Alo!“ objavljen je tekst (U PRILOGU) i faksimil (U PRILOGU) reagovanja direktorke Instituta za transfuziju krvi Srbije. Iako je dr Snežana Jovanović Srzentić citirala Ivu Andrića, početak i ceo kontekst rečenice se odnosi na mene kao novinara lista „ALO!“. Kao što i sami možete da vidite, u istoj rečenici u kojoj je spomenuto moje ime slede reči „...u nas čest tip čoveka koji misli (...) da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja“!
Ukoliko se kvalifikacijom “lajanje i režanje“ verodostojno, odnosno autentično održava nivo kulture komunikacije koji prema medijskim radnicima neguju ili pak treba da neguju javni funkcioneri sa poverenim državnim ovlašćenjima, obavezama i resursima, onda ne mogu, a da Udruženju čiji sam član i Vama kao predsedniku, na takvu kvalifikaciju blagovremeno ne ukažem i zatražim javnu reakciju.
Istovremeno smatram svojom obavezom da Vas obavestim da razlog zbog koga me je dotična javna funkcionerka apostrofirala kao novinara koji „neprestano i naizmenično laje i reži“ leži u činjenici da sam toj instituciji permanentno u minulom periodu postavljao škakljiva pitanja i da sam predano objavljivao autorske tekstove o radu Instituta. U pitanju su argumentovani i činjenicama potkrepljeni tekstovi sledeće sadržine:
1. Institut za transfuziju krvi namestio tender?
http://pistaljka.rs/home/read/288
2. Sumnjiva nabavka Instituta za transfuziju krvi
http://pistaljka.rs/home/read/312
3. „Ubrizgali” 180 miliona favorizovanim privatnicima!
http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/ubrizgali-180-miliona-favorizovanim-privatnicima/13100
4. Isisali 133,5 miliona dinara iz naših džepova!
http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/isisali-133-5-miliona-dinara-iz-nasih-dzepova/22859
Zbog pisanja o Institutu, kao što Vam je već poznato, marta meseca sam po zahtevu Prvog osnovnog javnog tužilaštva saslušavan u policiji, za šta je bila povod krivična prijava iste direktorke Instituta, a ne bi li se saznalo ko mi je izvor od zaposlenih u Institutu (http://pistaljka.rs/home/read/339). Istovremeno, pred Agencijom za borbu protiv korupcije inicirao sam postupak istrage povodom sumnje na zloupotrebe rukovodstva Instituta, te je Agencija okončala postupak o čemu sam obavešten da je izveštaj maja meseca dostavljen Republičkom javnom tužilaštvu na dalje postupanje.
Koristeći pravo na pristup informacijama, a shodno obavezi iz Zakona o javnim informisanju da konsultujem drugu stranu pre objavljivanja tekstova, prošle godine Institutu za transfuziju krvi Srbije sam uputio više od sedam pojedinačnih zahteva sa više od 40 konkretnih i nedvosmislenih pitanja. Umesto odgovora - svi zahtevi su odbijeni, uz škrto obrazloženje da zloupotrebljavam pravo zajemčeno zakonom. Kada sam tražio određenu dokumentaciju (zapisnike sa sednica organa na kojima je odobravano kreditno zaduženje Instituta) zahtev je takođe odbijen uz izgovor da tražena dokumenta predstavljaju službenu tajnu.
Kada sam pitao koliki je konkretno dug (novčano iskazano) Instituta prema dobljačima, a koji je prijavljen Ministarstvu zdravlja, iz Instituta mi je između ostalog pismeno odgovoreno: „Prijavljena su dugovanja zaključno sa 30.9.2012. godine, tj. stanje sa 31.12. 2012., u skladu sa Pravilnikom o dostavljanju podataka o preuzimanju obaveza zdravstvenih ustanova o pretvaranju u javni dug Republike Srbije.”
Na iznetim primerima potpuno je evidentno da sam zbog ovakvog postupanja, odnosno nepostupanja Instituta u kontinuitetu bio onemogućavan u vršenju novinarskog poziva i ne samo to, već se od javnost svesno i namerno uskraćuju informacije o radu jedne reprezentativne institucije od vitalnog značaja za zdravlje i živote cele nacije. Međutim, osim netransparentnosti i ignorisanja opravdane potrebe javnosti da zna, direktorka Instituta dr Jovanović Srzentić je pribegla i metodama vređana i zastrašivanja najavljivanjem novih sudskih procesa. Sve ovo valjda treba da bude u funkciji sejanja straha i mog nepisanja o Institutu?! Ukoliko je tako, taj film ipak neće gledati.
Dakle, uvažena g-đo Smajlović, ukoliko novinarska profesija danas prećuti i prespava kvalifikovanje novinarskog rada kao “lajanje i režanje”, šta u tom slučaju od iste funkcionerke sutra možemo da očekujemo, kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu? Gde je granica fundamentalne pristojnosti između javnog nastupa i vršenja javnih ovlašćenja u ime i za račun države? Ako pritisci u policiji i lične uvredne ne urode plodom, čemu od dotične funkcionerke mogu da se nadam? Pitao bih doktorku Jovanović Srzentić, ali strahujem da neće odgovoriti, pa Vas molim da je sa pozicije autoriteta koji imate Vi u moje ime upitate, što svojevremeno upita i Aleksandar Tijanić: “Šta da kažem Ćuruviji?”.
Srdačno,
Ivan Ninić, novinar i član Udruženja novinara Srbije
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.