DNV-UNS

17. 10. 2022.

Autor: Prof. dr Vladimir Barović Izvor: UNS

Kako su nevolje i snaga novinara stvorili novinarsko udruženje u Novom Sadu 1922.

Ugledni žurnalista, pesnik, društveni radnik i književni kritičar grkokatolički prota Jovan Hranilović je kao novinar i urednik rano uvideo da je neophodno okupiti i ujediniti novosadske novinare oko ideje zajedničkog organizovanja, što je pokazaće se bio veoma težak i nezahvalan posao.

 

Ideja strukovnog organizovanja novinara javlja se još 1921. godine, kada je osnovana Subotička sekcija koja je slabo radila i usled objektivnih teškoća, nije uspela da odgovori zadatku.

U Novom Sadu je u to vreme izlazilo pet dnevnih i više nedeljnih i periodičnih listova, što znači da je radio dovoljan broj žurnalista za osnivanje sekcije.

Novinarstvo kao most za prelazak u unosniju sližbu

Mediji na srpskom jeziku oskudevali su u kvalitetnim i obrazovanim profesionalnim novinarima, a ta praznina popunjavana je žurnalistima koji su obično dolazili iz redova inteligencije i imali svoja primarna zanimanja (profesori, političari, advokati, učitelji, sveštenici i sl.); oni su novinarstvo razumevali  kao sekundarni ili privremeni poziv. „Pored ostalih jedna od najvećih teškoća bilo je to, što su novinarski stalež uglavnom pretstavljali takvi koji su se samo privremeno bavili novinarstvom, te su u redakcijama dnevnih listova radili većinom neprofesionalci i početnici kojima je novinarstvo poslužilo kao most radi lakšeg prelaza u drugu, unosniju službu, ili je pak novinarstvo bilo uzgredan posao i zarada uopšte, a kod nedeljne i periodične štampe uredničku funkciju su pogotovo vršili neprofesionalci“: zapazio je čuveni onovremeni novinar i hroničar ondašnjeg novinarstva Mita Klicin.

Tako je na početku izlaženja novosadskog lista „Jedinstvo“ 1919. godine glavni urednik bio kompozitor Petar Konjović, a o tadašnjem stanju u toj redakciji Dušan Popov piše: „Osim profesora Bogoljuba Prešića, kome je glavni posao bila škola, Konjović nije imao ozbiljnijih saradnika u samoj redakciji... Žalio se da od stalnih poslova nema vremena ni pismo da napiše, jedino je stizao da napiše uvodne članke“.

Slična nevesela situacija bila je i u drugim novinarskim redakcijama u Novom Sadu i ostalim vojvođanskim mestima, nametala se potreba novinarskog strukovnog organizovanja. Problemi su bili brojni, od razjedinjenosti novinara po partijskoj i ideološkoj liniji, sve do različitog gledanja na potrebu organizovanja strukovnog udruženja.

Hranilović je u „Jedinstvu“ počeo da priprema teren za novinarsko organizovanje u novosadskoj sredini tako što je prenosio informacije o novinarskom organizovanju na državnom – jugoslovenskom nivou.

U tekstovima i izveštajima navodio je i probleme koji postoje oko planiranog jugoslovenskog kongresa novinara koji je trebalo da se održi u Beogradu: „Beograd, 7. februar (prim. aut. 1919. godine). Juče je u Zagrebu održana konferencija novinara iz Beograda, Zagreba, Ljubljane i Sarajeva. Na ovoj konferenciji imao se sporazumno odrediti dan kongresa jugoslovenskih novinara. Međutim ovo se nije moglo postići. Najveća teškoća leži u tome, što kongres treba da bude održan u Beogradu, a Beograd nema dovoljno mesta za tolike novinare, biće ih oko 300 na broju. Konferencija je završila dogovorom da se naknadno ustanovi dan kongresa“, pisao je Hranilović u novosadskom „Jedinstvu“.

 

Jovan Hranilović bio je poštovan zbog izraženog osećaja za etiku, jer opširno je pisao i o novinarima koji su radili u oponentskoj „Zastavi“, kao što je slučaj sa narodnim poslanikom i urednikom tog radikalskog lista Jankom Perićem, koji je dobio primeren nekrolog na dobrom delu naslovnice „Jedinstva“, iako je taj list sa Perićem ranije žestoko polemisao.  Isto je učinjeno i sa čuvenim radikalskim prvakom i novinarom Jašom Tomićem koji je nakon smrti na čitavoj naslovnici dobio veliki tekst pun pijeteta.

 

U listu je pomno praćen i proces likvidacije predratnih novinarskih udruženja što je bio osnovni preduslov da se osnuju nova strukovna udruženja u novouspostavljenoj državi: „Beograd, 12. april. Juče posle podne održana je likvidirajuća sednica Srpskog Novinarskog Udruženja (velika slova u originalu – prim.aut.), koja je trajala skoro celo posle podne. Generalni sekretar Moša Pijade referisao je o radu na sarajevskom kongresu, a zatim je bivši sekretar Vladimir Ristović govorio o dosadašnjem radu Srpskog Novinarskog Udruženja.

Posle toga je odlučeno o likvidaciji i primljen je pravilnik, te obrazovana sekcija jugoslovenskog novinarskog udruženja (mala slova u originalu – prim.aut.) u Beogradu. Izabrani su: predsednik Pera Taletov, potpredsednici: Dušan Šijački i Momir Nikolić. Za sekretara Vladimir Ristović, za blagajnika Rada Vesnić, za članove uprave: Vinaver, Vujaklija i Radovanović. Nadzorni odbor: Borović, Mitrović i Đivo Višić. Sud časti predsednik: Mihajlo Tadić, za članove Miodrag Cvetković i Brana Cvetković“: precizno je navedeno u onovremenom novinarskom izveštaju.

 U Zagrebu je 17. i 18. novembra 1919. godine održan Prvi kongres jugoslovenskih novinara na kom učestvuju predstavnici žurnalista iz čitave ondašnje države, a na kongresu održanom 26. i 31. marta 1921. godine u Sarajevu osnovano je Jugoslovensko novinarsko udruženje.

Hranilović prvi predsednik Novosadske sekcije JNU

„Jedinstvo“ je izveštavalo i o novinarskom kongresu u Splitu i drugim skupovima koji se bave novinarskim organizovanjem. Iako je bilo dosta trzavica i nerazumevanja u pojedinim sekcijama, bio je to preduslov da se pristupi organizovanju novosadskih novinara u strukovno udruženje koje će imati zadatak da se bori za bolji društveni status i veća prava onih koji rade u novinarstvu.

Nezahvalan je posao okupiti na jednom mestu i za istim stolom novinare različitih redakcija, koji se u medijima sukobljavaju, u člancima prepucavaju i preko novina napadaju i omalovažavaju. Da učini takav korak mogao je samo čovek velikog moralnog integriteta i ugleda u ondašnjem novinarstvu ali i široj javnosti kao što je bio Jovan Hranilović.

Hranilović je bio prvi predsednik Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja (JNU), a za tu dužnost izabran je na konstitutivnom sastanku koji je održan 25. januara 1922. godine u Novom Sadu. Na prvom, osnivačkom sastanku samo se delimično popunio upravni i nadzorni odbor.

Novosadski novinari uspeli su da se dogovore oko kadrovskih rešenja i 14. februara kompletiran je upravni i nadzorni odbor. Za potpredsednika sekcije imenovan je poznati i ugledni nemački novinar Vilhelm Erenval Dorotka urednik „Deutsches Volksblatt-a“. Za sekretara je izabran Kamenko Subotić urednik i novinar „Dunava“, a za blagajnika je imenovan Andrija Marković iz „Glasa Apotekarstva“.

U upravni odbor ušli su: Žarko Vasiljević („Istina“), Pavle Tatić („Sloboda“), Todor Fekete („Az Ucca“), Ozren Subotić („Zastava“), Zoltan Pozmanjaji („Vajdasag“) i Šandor Toman („Delbacska“). Nadzorni odbor novosadske sekcije činili su: Lazar Rot („Judisches Volksblatt“), Emil Popović Pecija („Poljoprivredni Glasnik“) i Pavle Lampel („Sport Hirlap“).

Ostali članovi Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja bili su: Bogoljub Prešić i Žarko Ognjanović iz „Jedinstva“, Triva Militar, Svetislav Banica, Đura Ilić i Ljuba St. Đorđević iz „Zastave“, Milan Sekulić iz „Slobode“, iz „Istine“ Dobroslav Jevđević, iz „Deutsches Volksblatt-a“ Filip Korel i Franc Perc, iz „Judisches Volksblatta“ Firs Becaler, iz „Vajdasaga“ Mirko Luković, Jene Lenkei, Imre Baroš i Zoltan Čuka, iz „Az Ucca“ Adalbert Čotra i Aleksandar Harasti, iz „Sport Hirlapa“ Dezideo Vekeš, dopisnik Ferdinand Lustig  i direktor Agencije „Vojvodina“ Velislav Veca Spasić.

Tokom prve godine rada Novosadske sekcije u nju se upisalo 58 žurnalista od kojih je propisane obaveze plaćalo 43 člana, a među njima je bilo samo 19 profesionalnih novinara koji su bili zaposleni u redakcijama. Navedeni podatak dovoljno govori koliko malo je bilo profesionalnih žurnalista u novosadskom novinarstvu i u kakvom statusu je bio novinarski poziv, čim pre je veliki korak načinjen formiranjem prvog strukovnog udruženja.

Velika novinarska zabava u Novom Sadu

Kao predsednik Novosadske sekcije Hranilović je uvideo da je socijalni položaj novinara izuzetno nepovoljan,  da nemaju zdravstveno osiguranje i zato je ubrzo organizovao novinarsku zabavu u cilju prikupljanja sredstava za potporni fond.

„Novosadski novinari tek su se ovih dana udružili u Novosadsku Sekciju Jugoslovenskog novinarskog udruženja (velika slova u originalu – prim.aut.), pa zabavu priređuju u korist svoga fonda, iz koga će se pomagati iznemogli i bolesni novinari, koji su poklekli, radeći za opšte dobro. Kako su naši novinari stalež, koji zaslužuje veliku predusretljivost građanstva, a koji nije nikako obezbeđen, i kako su, u slučaju bolesti i smrti upućeni samo na svoj fond, koji se tek stvara, to se ovom prilikom primaju i dobrovoljni prilozi sviju onih, koji novinarstvo visoko cene i koji od srca pomažu humane ustanove... Pozivamo još jednom građanstvo na novinarsku zabavu i kličemo: dobro nam došli poštovaoci i prijatelji novinarstva!“: pisao je o planiranoj  zabavi žurnalista novosadski list „Jedinstvo“. 

Novinarska humanitarna zabava je organizovana 24. februara 1922. godine u velikoj dvorani hotela „Sloboda“ koja je bila dupke puna, gde se pazilo na nacionalnu ravnopravnost. Ugledne zvanice na „državnom“ jeziku odnosno srpsko-hrvatskom, pozdravio je predsednik novosadskih novinara Jovan Hranilović, na nemačkom je to učinio potpredsednik sekcije Vilhelm Dorotka Erenval urednik „Deutsches Volksblatt-a“, dok je na mađarskom govorio novinar „Vajdasag“-a Zoltan Pozmanjaji.

Na zabavi je igran balet, parketne igre, ugledni umetnici su pevali i recitovali, a zabava je ocenjena kao veoma uspešna i zbog sakupljenih materijalnih sredstava.

Hranilović je osetio potrebu da se u listu „Jedinstvo“ zahvali građanima na učešću na novinarskoj zabavi i da ukaže na njen značaj: „Srpska Atina, središte i srce Vojvodine, osvetlala je i ovaj put sebi obraz i dokazala je da shvata uzvišenu zadaću, što je ima da vrši novinarstvo na nacionalnom, kulturnom i socijalnom polju narodnog života.“

 Koliko je Hranilović bio angažovan u sakupljanju sredstava za potporni fond govori podatak da je Novosadska sekcija već prve godine postojanja uspela da inkasira u blagajnu 8.415 dinara, što je bila solidna suma za ono vreme.

Hranilović: novinarstvo da bude ogledalo, voditelj i korektor javnog mišljenja 

Hranilović je rado pisao o potrebi i značaju novinarskog esnafskog udruživanja i to je veoma lucidno komentarisao u svom listu: „Uz mali broj novinara po pozivu, koji su se posvetili samo novinarstvu te stekli na tom polju iskustva i potrebnu svestranu spremu, sarađuju i kod novosadskih političkih listova raznih pravaca, ili kao stalni saradnici i dopisnici u izvesnim prigodama, većinom novinarski volonteri i diletanti, od kojih će neki, sudeći po dosadnjem njihovu radu na tom polju, postati danas sutra dobri, spremni i pouzdani novinari.

Pokazala se je potreba, da se poput svih ostalih staleža i intelektualnih radnika na raznim poljima, u našoj mladoj Kraljevini udruže i organizuju i novinari u jako novinarsko udruženje, koje bi obuhvatilo sve novinare na celoj teritoriji naše države. Udruženi i organizovani, mogli bi doista postati  ono, što su svagda u civilizovanom svetu: jedna sila koja se ne samo per eufemismum naziva velevlašću, već koja i treba i mora da to bude, hoće li da s uspehom vrši svoju uzvišenu zadaću, da bude ogledalo, voditelj i korektor javnog mišljenja, njegova savest i vrhovno sudište“.

Tako je nastala i opstala Novosadska sekcija Jugoslovenskog novinarskog udruženja, koja je iznedrila čitav niz velikih novinarskih imena koja su kako su stasavala i rasla u svom poslu, polako napuštala Novi Sad i prelazila u veće prestoničke listove (pomenimo samo Velislava Vecu Spasića).

Sa druge strane su neki od njih ostajali u novosadskim medijima i vrednim radom uspeli da se ne samo ostvare kao urednici već su postali i svojevrsni hroničari ondašnjeg novinarstva, kao što je bio Mita Klicin, koji se angažovao i kao dugogodišnji predsednik Novosadske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Zahvaljujući njemu i drugim uglednim novinarima znamo kakav je bio život i rad naših kolega u prošlosti, što je svakako značajan doprinos istoriji našeg novinarstva kao i strukturalnijem sagledavanju naše žurnalistike u prošlosti.

 

Prof.dr Vladimir Barović

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst je nastao u okviru projekta "Novinarstvo u Vojvodini i znameniti
novinari (1918-1945) - pouke i poruke", koji je sufinansirao
Pokrajinski sekretarijat za kulturu i informisanje i odnose s verskim
zajednicama .

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju
stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje i odnose s
verskim zajednicama.