Вести
01. 07. 2014.
Одлазак Би-Би-Сијевог Тијанића
Са британског јавног сервиса отишао је Џереми Паксман, новинар који уме да поставља једноставна питања на које моћни саговорници не могу да одговоре. Борбени амерички левичар Хенри Луис Менкен рекао је средином прошлог века да новинари према политичарима треба да имају однос какав пас има према бандери.
Нажалост, ствари су се преокренуле. Боб Вудворд, млади новинар који је текстовима у „Вашингтон посту” срушио председника Ричарда Никсона, три деценије касније постао је сервилни „дактилограф моћних”, слаткоречиви апологета становника Беле куће и њихове политике. Широм света, однос политичара и новинара све чешће личи на однос газде и послушног кученцета.
С Би-Би-Сија је прошле недеље отишао Џереми Паксман, један од последњих великих новинара који су се држали Менкенове максиме и били страх и трепет дволичних и неодговорних политичара.
Лондонски „Телеграф” тврди да су у министарствима отварали флаше шампањца и славили „одлазак питбула” – коначно је безбедно појавити се радним даном у пола десет увече у „Њузнајту”, гледаној политичкој емисији у којој је Паксман две деценије био главни презентер и најопаснији интервјуер.
„Индипендент” истиче да је Паксман умео да поставља једноставна питања на које моћни саговорници не могу да одговоре. На врхунцу грађанског рата у Ираку, на крају недеље испуњене вестима о покољима, Паксман је питао британског премијера: „Па, да ли и даље верујете да је то била добра одлука?” „Није нам рекао да је Тони Блер саможиви морон. Као и увек, пустио нас је да сами изведемо закључак”, пише новинар „Индипендента”.
У очима мислеће публике, Паксман је надменог Блера „сахранио” неколико година раније. Интервју из 2002. један је од најбољих у историји телевизије. Разговор, на крају кога су се многи гледаоци питали како је овај човек уопште могао да постане премијер, Паксман је почео лаконским – само желим да истражим какав сте тип.
Питао је све што вешти медијски манипулатор – и премијер који је „сломио кичму Би-Би-Сија” – није желео да буде питан и качио се на сваку контрадикцију и недоследност. Интелигентан, вредан и упућен у невероватно велики број тема, Паксман је био супериоран у односу на политичаре који очекују да новинар или неће умети да постави права питања или се неће усудити да инсистира на одговору. Свестан шта је урадио Блеру, Дејвид Камерон од када је постао премијер није дао интервју Паксману.
Политичари нису били једини лицемери које после интервју са Паксманом публика више није гледала истим очима. Стинг, популарни певач и један од најбогатијих музичара на свету, дошао је 2009. у „Њузнајт” да би говорио о угрожености Амазона. Док су се други „селебрити мисионари” фокусирали на трафикинг, китове или планинске гориле, Стинг је одабрао да „спасава шуме”.
Фосилна горива и покушаји да буду замењена биомасом, ради чијег узгајања се немилосрдно крче бразилске прашуме, постале су за Стинга „мој проблем”. Тврдио је да жели да нам скрене пажњу на наш „карбонски отисак” и чињеницу да чак и замене дериватима нафте имају разорне последице по човекову околину.
Али, Паксману је упало у очи да Стинг често „путује између различитих домова на различитим континентима” са многобројним помоћним особљем и да такав животни стил има огромну „карбонску цену”.
Да би илустровао хипокризију велике звезде, навео је изјаву супруге која тврди да га на турнејама прати чак 750 људи. Стинг је рекао да су је новинари погрешно цитирали на шта је Паксман узвратио питањем: „Који је онда прави број?” „Немам појма”, равнодушно је одговорио бивши певач групе „Полис”.
Интервју је трајао само пет минута, али одлично илуструје начин на који је Паксман разоткривао лицемере и лажљивце. Његово најубитачније оружје је била способност да слуша саговорника и брзо реагује. За разлику од многих славних новинара, госте није користио да би истакао своју памет и ерудицију. Питања и закључци који су му обезбедили место у историји немају више од неколико речи и, издвојени из контекста, звуче сасвим обично.
Бивша Би-Би-Сијева звезда има још једно моћно оружје – мимику. Саговорници могу на његовом лицу да читају у реалном времену колико је глупо оно што изговарају. Са убитачним „који си ти јадник” и „ономатопеја краве” изразима лица недавно се суочио Бил Гејтс, једна од последњих жртва Паксмановог схватања да саможиви и арогантни моћници не заслужују милост.
У једном тренутку, Паксман је сугерисао пребогатом госту да смањивање убиствене беде можда захтева успостављање „истински редистрибутивног механизма опорезивања”. „Мислите као у Северној Кореји”, одговорио је оснивач „Мајкрософта”. Не верујем да међу гледаоцима овог интервјуа има много људи који су наставили да верују да Гејтсова фондација и филантропске активности имају било какве везе са жељом да Земља постане хуманије место.
Паксмана су оптуживали да је охол и дрзак инквизитор и да се подсмева политичарима које је бирао народ. Чинило се и да ужива када „забоде нож између ребара и затим пита да ли боли”. Уништио је обећавајуће каријере многих посланика и млађих министара. Многи су зажали што су избегавали одговор – нема већег понижења од онога које је Паксман умео да приреди, без вређања, уз неколико речи и гримаса.
Волео је да прелази границе док „скупља скалпове”. Силвија Берлусконија је питао да ли је тачно да је Ангелу Меркел назвао „нејебивим масним дупетом”. Нажалост, никада није оспоравао идеолошке темеље поретка – бавио се само „политиком са малим п”. То му је омогућило да постане део естаблишмента и добија плату од око 100.000 евра месечно.
Упркос томе, успео је да покаже да се иза упегланих моћника окружених армијом саветника и спин-доктора обично крију вешто упаковани медијски пројекти, а не аутентичне личности.
Доследно се држао схватања да према људима који имају моћ да одлучују о нашим животима не треба имати обзира. Његов агресивни наступ одражава веровање да у интересу јавности није вишак, већ мањак поштовања према лидерима који износе неистине или будалаштине и тиме понижавају људе који су их бирали.
Када гледате некога ко има огроман таленат, све делује јако једноставно и многи су покушавали да имитирају Паксманов стил. Али, такав спој храбрости, интелигенције и вештине који искусне моћнике тера да се зноје, извијају и грче у столици изузетно је редак.
У Србији, паксмановску способност да не само уздрма већ и понизи недодирљиве имао је једино Александар Тијанић. Само су највећи новинари у стању да редовно изговарају оно што нам се чини да смо сами жели да кажемо и питају баш оно што смо хтели да питамо. Мало је људи код којих су интелигенција и смисао за хумор тако складно упарени са самопоуздањем и дрскошћу.
Али, за разлику од Тијанићевих поштовалаца, Британци могу да очекују да ће се Паксман ускоро појавити на некој од великих телевизија и наставити да утерује страх у кости бахатих моћника. Вестминстерске бандере неће остати суве.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.