Вести

Појачана угроженост досадашњег начина рада у новинарству довела је до још веће екстремизације медија који су се у том смислу осетили прозваним. У једном тренутку постало је осетно дефицитарно и неплодно причати напамет о цензури само у тамо неким другим медијима и читаву жалопојку свести на сопствена искуства из претходног политичког периода. Са празних прича прешло се на активну фабрикацију неистина и полуистина и то, технички гледано, на следећи начин.

Неки медиј објави, пренесе са друштвених мрежа, или сам креира информацију сумњиве веродостојности – обично у вези са неким службеником владе или партијским чланом како би га оптужио, или пак с неким из невладиног сектора како би га приказао као жртву државног терора. Затим се исти медиј пожали зашто неко није или је врло мало медија, који то нису учинили из пристојности према професији, пренело ту исконструисану и јасно тенденциозну информацију, само да би на основу тога добио „аргумент” да их нападне и оптужи за цензуру. Они медији, пак, који су са задовољством пренели исфабриковану лаж или полуистину – а који друге истовремено оптужују за пуко преношење „некритичких” агенцијских вести – или интелектуалци који своју грађу црпе из управо таквих медија, добијају тиме и бонус тему да спекулишу о разлозима зашто вест није могла да се пробије до неких других. Тако се почетна „вест” претвара у сасвим нешто друго, добија свој спирални животни циклус и као грудва снега почиње да се котрља и експлоатише заједно с низом осталих, на сличан начин насталих случајева.

Пошто је сваки такав прилог, готово по правилу, усмерен против актуелне власти и државе, његово необјављивање у неком другом медију постаје једини битан факт, па се сваки могући разлог због којег није пренет улива у „доказ” да иза свега стоји власт која спроводи цензуру, или је макар одговорна за редакцијску, „меку”, аутоцензуру. Како се јасно види, овде значење речи аутоцензура смера да потпуно поклопи и унапред спречи питање аутономности одлуке уредника и уређивачке политике медија, с циљем да се читав садржај и непрофесионални квалитет прилога сметне с ума. На овај начин се данас, експропријацијом сећања на време деведесетих, ствара лажна слика о некаквим малим и нејаким, али „слободним” демократским гласилима, порталима и блоговима који се боре против зле силе државе и њеног ауторитарног владара.

Други вид диверзије је још агресивнији и не зауставља се само на фабрикацији прилога, већ фабрикује и читав „цензорски” случај око њега и то тако што се прилог прво појави, да би се затим прогласио његов мистериозан нестанак са сајта који га је објавио. Тако напад постаје мање зависан од реакције других медија јер се основана сумња за цензуру сада држи у сопственим рукама и њоме манипулише. „Мистериозни нестанак” више је везан за већ подгрејану атмосферу цензуре у јавности коју власти наводно врше, те је довољно да прилог нестане из „техничких разлога” да би се ипак створио ефекат подједнак ономе као кад би га неко под налогом власти намерно уклонио. Након тога прилог се стихијски шири и без посебне координације бива постован широм интернета са етикетом „цензурисани текст”, чиме постаје „најдиректнији доказ” да власти губе битку са сајбер-заједницом. Опасност ових диверзија лежи управо у томе што не морају бити до краја нужно ни испланиране, нити нарочито организоване и синхронизоване, будући да већ постоји добар део медијске и веб-логистике који је у идентичном расположењу и једва чека да се надовеже. Штавише, њихов ефекат је утолико већи уколико више људи без размишљања заиста искрено поверује да је реч о прилогу који је цензурисала власт и под тим утиском допринесе његовом ширењу, делећи га на друштвеним мрежама.

Ова стихија коначно бива испрофилисана као хајка на Владу Србије, на тзв. диктаторски режим јер је руља убеђена да располаже непобитним аргументима за његову смену. Пошто је најмање битан садржај прилога, а исти нема ништа друго за циљ него функционалну демонстрацију „цензуре”, у хајку су позване да се укључе идеолошки потпуно неспојиве групације које у овој акцији и за ове потребе постају једне другима партнери и помагачи у обостраној користи. У том широком фронту, заклети „грађанисти” теже томе да се актуелној влади наруши међународни углед и да због наводне цензуре буде проглашена недемократском. Тако се покушава створити уверење да влада нема кредибилитет да води преговоре за прикључење ЕУ, и да би за завршетак тог посла морала бити изабрана нека друга, подобнија власт. Окорелим „националистима”, такође, одговара одуговлачење, саботажа и коначно потпуни прекид преговора уз идентичан циљ рушења владе. И за једне и за друге императивно је, дакле, да ова влада мора пасти, а након тога ће опет свако на своју страну.

У беспризорној политичкој борби, манипулација појмом цензуре показала се вишеструко подобним средством за стварање симулакрума, јер се методом не баш нарочито слободних асоцијација идеално уклапа у инструмент министра информисања са краја деведесетих, који је данас на челу власти. На делу је нека врста савршене освете због карактера његове прошлости, са такође јасном агитаторском примесом – потреба за емотивним намирењем поново треба да пређе преко грбаче и стрпљења свих грађана Србије. Оно што се сматра да појединим групама својевремено није пошло за руком због неспровођења закона о лустрацији, сада покушава да се надокнади у форми веома сличној Бодријаровом савршеном злочину.

Ипак, већина диверзија враћа се као бумеранг назад онима који су их лансирали, што маргину разгаљује још више, терајући је да буде екстремнија и да све мање бира средства за постизање циља. Приказаћемо најрелевантније епизоде ове прогресије заједно са њиховим учесницима; од првог чворишта које чине диверзије углавном првог типа, тј. случајеви Вучићевог венчања, престанка емитовања радио емисије „Ментално разгибавање“ на Б92, ћерке гувернера НБС Јоргованке Табаковић, новинарке сајта Балканист, и све везано за епизоду „Фекетић“, па преко сталног медијског подгревања атмосфере у јавности и случаја „Шкоро“, закључно са другим чвориштем у којем преовлађују диверзије другог типа, тј. случајевима „уклоњених“ текстова за време трајања ванредне ситуације због поплава.

Ми, герилци и бомбаши-самоубице

Прво чвориште изузетно високе концентрације диверзија почиње негде од децембра 2013. и траје до фебруара 2014. године. У емисији „Ментално разгибавање“ од 4. октобра, чији се аутори Дарко Митровић и Марко Степановић рекламирају као „безобразни“ водитељи који верно преносе оно што се „прича по београдској чаршији“, емитоване су премонтиране вести са РТС-а, међу којима и вест да је Влада Србије „на данашњој седници разрешила председника Николића који је бившем владики Василију Качавенди подводио дечаке". Почетком децембра због тога је реаговала РРА објашњавајући да се тај поступак ни у ком случају не може сматрати иронијом, хумором или сатиром. НУНС се потом оглашава и оптужује РРА да има „цензорске амбиције“, бранећи уређивачку политику аутора емисије уз констатацију да је то удружење изненађено што ово тело реагује баш у овом, а није у многим другим случајевима. Динко Грухоњић, по правилу агресивнији од Вукашина Обрадовића, ће испред НДНВ-а такође поновити задњи „аргумент“, избегавајући као и НУНС да коментарише евентуалну непрофесионалност аутора, и оптужити РРА да се тим саопштењем „додворава властима“.

Уз све неодмереније и неукусније шале аутора емисије на рачун појединаца из власти, али и отворене расистичке испаде, „Ментално разгибавање“ најпре бива крајем децембра суспендовано због предстојећих празника, а месец дана касније стиже обавештење да су се аутори споразумно разишли са кућом Б92. Аутори, будући да афирмишу чаршијски менталитет, у међувремену су за исход ситуације оптуживали власт, да би на послетку одлучили да је Б92 крива за аутоцензуру, убеђени да није одолела политичким притисцима. Одмах се појављују бројни аудио клипови на интернету под незивима попут „емисија због које је СНС укинуо ’Ментално разгибавање’“, НУНС и НДНВ проглашавају цензуру на делу, не обазирући се истовремено на саопштење куће Б92 која је негирала сваки утицај власти и објавила да су у питању разлози интерне природе и професионалних одлука те куће: „Садржај наших емисија није за јавну дебату.“ Двоструки аршини новинарских удружења испливали су на видело: уредничка слобода? – да, али у овом случају само за ауторе, не и за сам медиј. Истовремено, јасније него икад раније започиње тренд оправдавања непрофесионализма, неодговорности, непристојности, шунда и неукуса уколико су усмерени да нападају власт; прилози тог типа почињу да се зову „критичким“, шта је заиста у њиховом садржају постаје мање битно, а основна делатност грађанског новинарства постаје ширење гласина, а не проверљивих информација. Аутори „Менталног разгибавања“ – који су се између осталог у једној од емисија спрдали и на рачун здравственог стања Ксеније Вучић –своју су емисију у опроштајном писму назвали „гласом народа“, верујући да на тај начин оправдавају сопствене особине и поступке.

Негде у том периоду на друштвеним мрежама појављује се податак да се Вучић у кратком року развео и поново оженио, који „Ментално разгибавање“ обилато експлоатише. Драгољубу Жарковићу, уреднику недељника Време, у месецима који долазе ово ће бити омиљена тема и крунски доказ за постојање цензуре у Србији: „Аутоцензуру тешко је доказати, али постоји гомила примера, као рецимо пример кад се Александар Вучић оженио а то нико није смео да објави, нико није проценио да је то вест од јавног интереса.“ Од каквог је „јавног интереса“ таква информација и коме би она толико значила, Жарковић није желео да појашњава, као ни чињеницу због чега је њему, ватреном борцу против таблоида, одједном толико стало да се објави податак који очигледно спада у таблоидни, а не у домен озбиљних медија. На ову лицемерну инсинуацију о цензури одговорио му је Драган Ј. Вучићевић: „Да објасним, једном засвагда - зашто Информер није објавио да се Вучић развео и оженио? Из истог разлога из ког нисмо писали о изразито богатом ванбрачном животу Бориса Тадића. Односно, из истог разлога из ког нисмо писали о друштвено-политичким променама у кревету Оливере Ковачевић... То, господо самозване новинарске морално-политичке судије, није аутоцензура. То је одлука, то је принцип који важи за све и за свакога. Али, ви то – тако пуни злобе, зависти и мржње, тако озлојеђени због пропасти система у коме сте више од деценије били саучесници у злочину – не можете да разумете.“

У гугл претрази на упит „оженио се политичар“ може се установити да вести ове врсте и нису нарочито устаљене, за разлику од венчања естрадних личности; последњи траг датира из 2011. године и везан је за женидбу високог функционера ДСС Милоша Алигрудића са некадашњом новинарком, који је објавио таблоид Блиц. Без обзира на то, Жарковићу ће, као прототипу новоформираног „грађанског“ новинара гладног сваког неукуса, на основу чињенице да „вест“ није могао да прочита нигде осим на друштвеним мрежама бити довољно да закључи: „Догодило се да је неком цензорском руком наложено да се то не пише, или су медији проценили да се то Вучићу не би допало.“ Гордана Суша је током серије предавања названих „Блицова школа новинарства“, а која су имала за циљ етаблирање пропаганде о постојању цензуре и тзв. таблоидизацији Србије, такође рекла како је уверена да нема те фирме или институције у којој Александар Вучић нема бар једног доушника. „Његова дугачка рука свуда је уплела прсте“, изјавила је она новорадикалским језиком Весне Пешић. Удовољавајући Жарковићу, овај лист који већ дуго времена покушава да се прикаже као алтернатива таблоидима, иако је јавна тајна да је чиста копија познатог британског таблоида Дејли Мејл, објављује 29. априла вест о смрти Вучићеве бебе и заводи је у рубрику „политика“. Какве везе пак ова „вест“ има са јавним интересом или са „политиком“, Блиц, по угледу на Жарковића, такође није објаснио – али је зато јасно ставио до знања читалаштву који је степен бизарног загађења на цени како медиј у Србији данас случајно не би био оптужен да стоји на путу ’слободи изражавања’.

Истог децембра Блиц фабрикује једну од полуинформација чији ће ниво привлачности убудуће означити типичну храну за све оне високе интелектуалце који себе називају највећим „критичарима власти“ – случај Вучићевог фамозног разбијања браве. „Веродостојна“ подлога за читав текст је следећа реченица: „Новинар Блица пратио је овај догађај из суседне канцеларије када му је пажњу привукла велика бука и галама на другом спрату Владе Србије.“ Портал Пешчаник, поодавно у стању пресахнућа од високо интелектуалних тема, специјализује се за серију текстова где од ове и сличних таблоидних вести покушава да кроз интелектуализам направи сушто озбиљну опасност по демократију. Темперамент будућег премијера тако постаје главни аргумент за оно што ће се на овом и сличним видно екстремистичким сајтовима називати шешељизмом, па чак и хитлеризмом (Весна Пешић), обраћајући се одједном и онима који на изборима не гласају ни за чију политику већ за личне особине појединаца. Пешчаник постаје слепи преузимач свега подобног против Вучића што производе Данас, Блиц, Време, НИН, али и разни анонимни блогови жељни афирмације, и почиње да служи за алармирање мњења по прећутно таблоидној основи. Директна веза овог портала до парламента је Нова странка Зорана Живковића, која данас по реторици и методама политичког деловања представља најекстремнију групацију у законодавном органу власти и која је, уз благослов Демократске странке, задужена да све непроверене „мале приче“ са друштвених мрежа помпезно прикаже као велике и битне.

Једна од тих „малих прича“ дошла је са блога Балканист, чији су оснивачи америчка новинарка Лили Линч и Срећко Шекељић, бивши службеник у кабинету Бориса Тадића, и ватрени заговорник постојања цензуре на блогу Б92. Балканист је инсинуирао случај репресије са циљем да се домаћој јавности, али пре свега међународним организацијама, Линч прикаже као жртва полицијске тортуре, тј. диктаторског режима бившег министра информисања који прогања и прети „слободним“ новинарима. Новинарка је у ноћи 20. децембра прошле године на свом твитер налогу написала да су јој два полицајца упала у спаваћу собу и да су је питали шта тражи у Србији. Следећег јутра, схвативши да је погодила жицу анти-вучићевског дела јавности, уобличила је и текст о целом догађају. Са друге стране, полиција је демантовала да је улазила у стан новинарке и објаснила да је од забринутог суседа Златимира Чалеа примила позив да су врата стана Лили Линч отворена. Када је стигла на лице места, полиција је затекла затворена врата, па је, пре одласка, покуцала да пита да ли је све у реду, на шта је, према извештају, неко из стана одговорио да јесте.

Занимљиво је да је новинарка у тексту о наводном упаду полиције тај догађај одмах повезала са садржајем блога Балканист и „критичким“ текстовима на њему, посебно се осврнувши на објављене хаковане маилове о нетранспарентним токовима новца, који су 11. новембра у ову и још неколико новинарских редакција, као и у Савет за борбу против корупције и Министарство привреде упућени из агенције СИЕПА. Убрзо по повратку у Београд, у интервјуу за портал Косово 2.0, маја ове године Линч ће тврдити да је Балканист био „изабран“ да прими процурелу преписку из ове агенције и да је то био тест из власти, претпоставља се тадашњег Министарства привреде, због чега новинарка сумња да јој је упала полиција, опет вероватно Вучићева који је тада у, пре свега, методолошком неслагању са Сашом Радуловићем. Вучић се у интервјуу приказује као неко ко контролише све медије, као доказ за свеопшту цензуру поново се користи пример необјављивања информације о венчању, а за америчку новинарку се каже да је „истерана“ из Србије. Сусед Чале је 21. децембра изјавио да му је непријатно и да га је срамота када је видео у шта се претворио овај догађај. Тадашњи директор СИЕПА Божидар Лаганин ухапшен је поред још троје осумњичених 26. марта ове године. Главна агенда блога Балканист и даље је изједначавање Милошевићеве и Вучићеве Србије у очима различитих међународних организација.

Ипак, међу првим сценаријима био је случај у којем су заступљени мање-више сви елементи за будуће нападе и оптужбе за цензуру. Портал Радио 021 објављује 9. децембра таблоидни чланак под називом „Протекције за ћерку Јоргованке Табаковић у РФЗО“ новинара и оснивача портала Миодрага Совиља, у којем је циљ да се Милена Табаковић, доктор стоматологије, пре свега представи као ћерка актуелног гувернера НБС, а не као редовно запослено стручно лице у новосадској филијали РФЗО. Прва назнака да је Милена запослена у РФЗО дата је тек накнадно и узгред у трећем пасусу. У тексту је такође изостављено да је разлог коришћења службеног возила ради похађања наставе на факултету стручно усавршавање које РЗФО финансира делимично, док трошкове пута и смештаја покрива у целости. У недостатку потпуних информација, просечан читалац закључује да је извесној особи уступљено коришћење службеног возила за некакве приватне потребе само зато што је ћерка Јоргованке Табаковић, иако се из документа који је приложен уз чланак јасно види да је реч о потпуно уобичајеном поступку за све запослене у фијилајама који су упућени на стручно усавршавање. У ситуацији оваквих спинова и пласираних полуистина, уреднички колегијум Радија 021 након три сата од објаве чланка наједном одлучује да га повуче са портала и управо овим потезом изводи транзицију са диверзије првог на ону другог типа, којом се фабрикује читав „цензорски“ случај. Истовремено, то чини и таблоид Ало! који је претходно био пренео текст.

Вест се убрзо проширила по друштвеним мрежама, идентичан текст, који се етикетира као „цензурисани“, преносе Наше новине, квази-портали еИзбори и Контрапресс, екстремистички сајт Аутономија и други. Појављује се агенцијска вест о повлачењу прилога коју преносе сви битнији медији. НУНС и НДНВ изражавају забринутост јер сматрају да је текст повучен услед „политичких притисака“, а већ сутрадан, 10. децембра, НДНВ поводом Међународног дана људских права додељује новинарско признање истом аутору таблоидног чланка Миодрагу Совиљу за „истраживачко новинарство које поштује високе професионалне стандарде“. Сајт ЦИНС-а, који се од овог случаја, показавши на чему заснива своје „истраживачко новинарство“, укључује у пропаганду о државној цензури, и сајт Аутономија од тренутка када су поставили прилоге тврде да су под сталним хакерским нападима, да би у једном моменту прилози коначно нестали са њихових сајтова. Ниједан од ових медија није поднео кривичну пријаву поводом тога. Први од ових сајтова продуцира НУНС, док други НДНВ.

У међувремену се огласио и директор РФЗО Момчило Бабић и објаснио устаљену процедуру које се фонд држи када је реч о стручном усавршавању, нагласивши да је Милена Табаковић само једно од 22 лица којима су омогућена подједнака права наведена у Совиљевом прилогу. Недим Сејдиновић, главни уредник Аутономије, у одговору на жалбу Јоргованке Табаковић, која је тврдила да се њено дете напада само због тога што је она то што јесте, упоредио је овај случај реминисцирајући некадашње привилегије деце Слободана Милошевића. Жалба је одбијена, у заштиту ’слободе изражавања’ и текстова „критичких према власти“ одмах су скочили ОЕБС и ШЕР фондација, бранећи тако један истински непрофесионалан и малициозан прилог, док новинари сличних склоности као и Совиљ, попут Ратка Фемића (Нови магазин, Ал Џазира Балканс), који ће своје професионалне домете аргументовања демонстрирати цитирањем твитова анонимних твитераша, настављају да манипулишу овим случајем, сваки пут када је то добродошло да се искористи против актуелне власти. И главни уредник Радија 021, Слободан Крајновић, накнадно је изјавио да му је жао што је уреднички колегијум донео одлуку да повуче прилог. Међутим, то што је Крајновић схватио са закашњењем, још боље су схватили сви они који су усвојили да пуни ефекат не би ни био достигнут да баш тог момента повлачења није било.

Случај „Фекетић“ или морална наказност спрдања

Слична „грешка“ са повлачењем прилога наступиће и у тзв. случају „Фекетић“ 1. фебруара, у време снежних сметова у Војводини, везаним за видео клип који је, у циљу спрдања са Александром Вучићем, начинио естрадни уметник Срђан Милетић. Клип је био постављан на сајтове попут Јутјуба, да би не задуго затим сукцесивно био скидан како би се на којем линку појављивао. Бројним пријавама суспендовани су и поједини налози на друштвеним мрежама због недозвољеног материјала или кршења ауторских права РТС-а, на чијем је оригиналном прилогу извршена спрдња титловањем. На питање како му полази за руком да се тако брзо по пријави уклони неприкладан садржај, Марио Малетић, тадашњи истакнути веб активиста и члан СНС, на твитер мрежи одговорио је на следећи начин: „Ум царује а и маса људи добро дође :-)“ Накнадно се испоставило да је Малетић, сада већ бивши координатор интернет тима ове странке, ипак у великој мери преценио учинке активности на које је мислио, мада то није помогло да се његова изјава сваки пут у предстојећим случајевима не искористи као крунски доказ за некакву софистицирану СНС веб тиранију.

Два дана након догађаја огласио се уредник сајта РТС Љубиша Обрадовић који је изјавио да је брисање клипа изведено уз помоћ софтвера бугарске компаније „КВЗ мјузик“, коју је јавни сервис поставио претходне недеље како би штитио своја ауторска права. Није брисана само спрдња, већ и оригинални снимак на којем није било титлова, и то са свих сајтова који нису водили ка званичном каналу РТС-а. По његовим речима, софтвер је подешен тако да препознаје дигитални потпис РТС-а, блокира дупликате и то само са оних сајтова који су га „неовлашћено узели” и само уколико се тај клип налази на сервису Јутјуба. Међутим, у случају да је клип са Јутјуба најпре пребачен на рачунар, а затим постављен на неки други сервис који такође пружа могућност за дистрибуцију видео материјала, нпр. Вимео, Дејли Моушн, па и Фејсбук, РТС не може да га склони. Ова чињеница биће потиснута као неприкладна зарад формирања слике о новом, моћном и овога пута високотехнолошком непријатељу од стране свих оних који су га до јуче представљали као групу сирових, припростих људи који покушавају да се попну покретним степеницама у супротном смеру.

Један од текстова, који је на прави начин демонстрирао интелектуалну мизерију и дезоријентисаност свих оних чији се презир и спрдња према СНС-у испречавају професионалним стандардима, јесте и онај контроверзне новинарке Милице Јовановић од 6. фебруара на сајту Пешчаника, чија медијска агенда дефинише државу као вечито непријатељску и тако у старту од аутора тражи једно ментално неприбрано, исфрустрирано стање говора и писања. Верујући да нихилизам са собом не носи стереотипе и предрасуде, ауторка се суочава са великим проблемима како да циљаној групи „страначких војника“ припише одговорност за високо софистициране нападе на поједине сајтове, а да истовремено очува и онај примитивни карактер који мора красити „бивше радикале“.

Тако ће се, када је то потребно, напредњаци „незванично“ окривити за нападе на сајтове Аутономија и ЦИНС у вези случаја ћерке гувернера Јоргованке Табаковић, а други пут за пуко кликтање на поље „рипорт“ у склопу веб сервиса или друштвених мрежа ради уклањања неподобног садржаја. У првом случају, напредњаци су високо квалификовани хакери којима је „тешко ући у траг“ и моћнији него што се то може замислити, попут фантомског уда ауторитарне власти. У другом случају, они су само некакви приучени интернет радикали који се служе једноставним софтвером за промену ИП адреса, а потом до бесвести понављају већ обављену операцију. У мотиву баш ове репетиције лишени су свега префињеног, добијају персонификацију самог софтвера и постају тзв. „хумани ботови“; тела без органа, обична беспоговорна робот-војска која не мора знати ништа о интернету, баш као ни о покретним степеницама. У колоквијалном говору устаљује се употреба речи „бот“, која сада означава сваког коментатора на интернету који о Влади жели да говори афирмативно, што значи да је свако ко се усуди да мисли на тај начин дисквалификован ем као страначки припадник некакве силе која превазилази наша поимања, ем као обичан војник који је искључио мозак и не верује заиста у оно што пише. Презир и спрдња, као најбитнији елементи Пешчаниковог новинарства, опстају у коњункцији „паметног“ и „глупог“, са циљем да се на другој страни истакне херој који је, наиме, дрчан и онда када му прети највећа опасност. Из те паничне визуре, сваки страначки веб активиста је у ствари СНС активиста, а све друго је незауставива ’слобода говора’ на интернету.

Ову идеју о интернету која треба да функционише као корелат за савршену левичарску утопију, сајбер-уточиште и заклон од реалног и „напредњачки“ неподношљивог света, у име нечега што ће назвати „грађанима интернета“ заступаће ШЕР фондација. Ова организација, која паразитира на одсуству прецизне легислативе која се тиче веб простора у Србији, почетком октобра 2013. године оснива истурено одељење под називом ШЕР Дифенс, уз „експертску подршку адвоката, аналитичара, активиста, уметника, информатичара“ и са више него индикативном мисијом да „заустави угњетавање, цензурисање и надзор“. Овом приликом, ШЕР се 2. фебруара отворено оглашава заједно са НДНВ и НУНС, саборцима за исту пропаганду, и случајеве кршења ауторских права РТС-а проглашава „покушајима цензуре и ограничавањем слободе размене садржаја на интернету“. И ова контроверзна, хибридна организација искористиће у свом саопштењу реченицу СНС активисте о наводно његовим заслугама за пријаву неподобног садржаја, док о правима РТС-а нема ниједне једине речи, пошто се то не уклапа у левичарско-анархистички кодекс. Иако је саопштење РТС-а уследило сутрадан, потписане организације које оптужују за цензуру нису кориговале своје исказе. Штавише, међународним организацијама попут ОЕБС-а пренели су лажну слику о дешавањима у Србији, и циљ је постигнут.

Титловани клип, у којем се дете, које у акцији спасавања из снежне мећаве носи Вучић, назива „дегенериком“, ШЕР описује као „иронију“ и „пародију“, док га новинарка Ива Мартиновић у прилогу за Радио Слободна Европа под називом „Цензура Супермена и уздизање вође“ види само као „шаљиви снимак“. Међутим, оно због чега је баш овај начин спрдања упадљиво гануо срца многих тзв. бораца за људска права и „новинарских громада“ јесте то што се њихов непрофесионални и карактер који једини ужитак извлачи из неодмереног претеривања, у овој ситуацији у потпуности сложио са карактером аутора аутодеструктивне „шале“ – глумца, чији се импозантно узани распон улога на малим екранима своди на ону типичног чаршијског простака. Разлог за подсмех, пак чини претпоставка по којој је Вучићево спасавање детета из сметова само изрежирана злоупотреба туђе несреће у предизборној кампањи, или како је то једном речју крстила редакција дневног листа Данас – шоу.

У маниру онога што тек очекује јавност у случајевима поплава у мају месецу, а у циљу појачавања тезе да је акција спасавања детета изведена са предумишљајем, огласила се поруком на друштвеној мрежи Фејсбук извесна Јасминка Коцијан, „новинарка Танјуга на боловању“, која је одмах проширена по интернету и „лајкована“ од стране комичних парламентарних странака и њихових још комичнијих појединаца. У свом посту у којем опонаша сведока једне велике преваре, Коцијан је, обузета свеопштим таласом спрдње, тврдила између осталог да је „све још горе него што се мисли“, да је читав сет који је подразумевао настанак РТС снимка изрежиран и да су патроле Црвеног крста морале на уштрб безбедности угрожених да чекају док Вучић не дође и док се сцена спасавања детета не сними. „Током ноћи момци волонтери Црвеног крста су илегално, без сагласности штаба ипак кренули са откопавањем и спасили дете са дијабетесом и многе друге. Када је Вучић стигао хеликоптером, није знао ни где ће ни шта ће, па су га људи из Црвеног крста, који су и за то оспособљени, наводили како и где да слети…“ Сутрадан је, као „обавештени грађанин који пише истину на свом приватном профилу“, додала и да је Вучићев кабинет у међувремену тражио од Црвеног крста да демантује њене наводе и тврдила да на сајту те организације постоје фотографије које потврђују њене наводе. „Лично сам видела снимке људи из Црвеног крста, шта раде и како раде“, заклињала се новинарка.

Да је у питању најобичнија фабрикација лажи показао је у свом демантију Ранко Демировић, члан Националног тима Црвеног крста и Координатор развоја програма за припреме, затраживши на крају да Коцијан престане да повезује „реаговање Црвеног крста и његових волонтера са медијским кампањама када за то ни не постоје објективне претпоставке и разлози“. Демировић је истакао да Црвени крст нико није онемогућавао да делује на терену, већ да је све време имао успешну координацију са државним службама задуженим у ситуацијама таквих непогода. „Тимови Црвеног крста апсолутно никакве везе нису имали са слетањем хеликоптера којим се превозио Први потпредседник Владе Србије, нити су о томе били обавештени, нити су се непосредно налазили на месту где је тај хеликоптер слетео. Потврда овога што сам Вам написао налази се у фото и видео архиви Црвеног крста Србије“, наводи се у одговору. Он је додао и да се случај везан за спасавање детета које болује од дијабетеса догодио током дана, а не ноћу, када је Војска Србије већ увелико својим капацитетима вршила евакуацију. „Евакуацију овог детета сам лично извршио до хеликоптера Војске Србије“, стоји у демантију.

Пошто је, на велико разочарење Нове странке, и ова инсинуација пропала, потребу да се огласи 6. фебруара у недељнику Време осетио је и Теофил Панчић, оценивши да, на крају крајева, и није тако важно да ли је сцена коју обухвата снимак начињена случајно или не, јер „све и да је руковођен само, једино и искључиво најбољим могућим намерама, Вучићев ’спасилачки’ гест је неповратно и непоправљиво профанизован и унижен оног тренутка када је телевизијски дистрибуисан“. У потрази за некаквим филозофским изражајем, Панчић је убеђен да од тог тренутка, ма колико по себи био „племенит и добар“, чин спасавања губи сав свој потенцијал. Другим речима, познати новинар закључио је да је самим тим што је начињен – из каквих год побуда то било – снимак, пре било каквог образложења, „сам по себи“ презрив и да зато заслужује спрдњу „публикума“. Међутим, оно што је заборавио да урачуна – верујући да се на тај начин брани од стереотипа „Вечитог Малограђанина“, по чијој је критици познат у својим литерарним делима – јесте чињеница да колико год некоме изгледао дегутантан снимак са Вучићем у улози „Супермена“, колико год мислио да је то ниско и јефтино, спрдање са животно озбиљном ситуацијом каква је спасавање детета из снежних сметова – па ма ко био актер тог спасавања – испада још дегутантније и још ниже, те првобитну намеру исмевања као бумеранг враћа на оног чија нам се новинарска професија сада указује само као пуко чекање прилике да се дâ одушка том наизглед ситном, али аутодеструктивном каприцу истинског малограђанина.

У исту замку упао је и аутор ингениозног титла, јер је потреба за спрдањем и пљувањем по конкретној особи одједном мас-хистерично надвладала сваку контролу здравог разума, пристојности и морала. Исту ствар ни у назнакама није разумео блогер Дарио Хајрић, који је у свом покушају критике Вучићево спасавање детета изједначио са Тадићевом бригом о томе да ли је кокошкама хладно и да ли су под стресом након поплаве у Трговишту 2010. године. Сам Панчић је у поменутом тексту такође начинио слично несувисло и ванразумско поређење, устврдивши да је Вучићев екранизовани гест исто као када би Председник Америке за време обиласка својих трупа у Ираку узео пушку у руке, или ушао у тенк и кренуо у битку против „терориста“. Читава веб заједница и сви саучесници „Фекетић“ дигиталне стихије накнадно су на својој кожи осетили сву срамоту коју су искусили и побројани аутори – последицу у којој је осека догађаја била много јача и неповољнија по њих, него што се на то уопште и помишљало док је надолазила плима. Овај феномен ће се испоставити као правило и у времену следеће високе концентрације диверзија – током ванредне ситуације због поплава – где ће актери интернет заједнице опет у великој мери сами себи ископати раку, јер, како се показује, за патос потеза које повлаче не могу да узму ништа друго до сопствену малодушност.

Најбоље је то разумео нико други до Александар Вучић, који је на крају спорни клип поставио на свој фејсбук профил, не како би заташкао потезе наводног незаконитог „цензурисања“, већ у намери да га што више људи погледа и процени да ли тај „шаљиви снимак“ говори више о њему или пак о онима који су га направили и злоупотребљавали његово уклањање због кршења ауторских права. За само нешто више од месец дана, странка на чијем је челу освојиће на изборима рекордан број гласова, више него што је било ко предвиђао, упркос тежњама и надањима оних који су били убеђени да ће случај „Фекетић“ бити окосница за Вучићев политички дебакл.

(крај другог дела текста)

Сарадник Института за јавну политику