Вести
24. 02. 2014.
Новинари као терористи
Од Вашингтона до Анкаре, редакцијама је све теже да раде јер се на њих врши политички притисак и прете им кривичним, па чак и законима о борби против џихадиста.
Извукли су га из таксија, претукли, и – када је показао новинарску легитимацију – упуцали.
Вјачеслав Вереми је имао 33 године. Није га сачувала прес-картица листа „Времја” за који је писао. Његова смрт прошле недеље у Кијеву, за време крвавих обрачуна између снага реда и демонстраната, екстреман је пример. Али, услови у којима ради седма сила и иначе се нагло погоршавају, и то не само у ратним зонама, аутократијама и нестабилним државама, где су традиционално лоши, већ и у мирним престоницама најснажнијих светских демократија. Опасан је тренд који се ствара у САД и Великој Британији: новинарима који откривају тајне америчке владе почињу да прете кривичним законима или да на њих чак примењују законе о борби против тероризма.
Изгледа невероватно да су Британија и Египат посегнули за истим речником и правним актима када су недавно кренули у бој против седме силе. У Каиру се суди тројици новинара Ал Џазириног програма на енглеском, због сумње да „угрожавају националну безбедност”, сарађују са Муслиманском браћом и терористима док „фабрикују вести” да је Египат на ивици грађанског рата.
Дописници немају никакве везе са џихадистима. У етар су слали снимке са улица Каира када су се на њима жестоко обрачунавали полиција и демонстранти, махом присталице летос свргнутог председника Мухамеда Мурсија.
Каиро је заиста личио на ратну зону. Оно што је стварно засметало египатској влади, која је преузела кормило земље после војног пуча, јесте критика на њен рачун. Каиро не жели да новинари пишу оно што виде, чују и примећују већ оно што њему иде у прилог. При томе упада у редак апсурд: хапси новинаре оптужујући их да искривљују слику о Египту који је на путу демократије, а онда демократију демонстрира прогоном седме силе.
Истовремено, врховни суд у Лондону пресудио је да су британске снаге реда деловале сасвим у складу са законом када су летос на „Хитроу” девет сати саслушавале и претресале Давида Миранду. Он је за потребе новинара Глена Гринвалда преносио шифроване податке о активностима америчке Националне безбедносне агенције (НСА). То је материјал који је Гринвалд добијао од узбуњивача и бившег обавештајца НСА Едварда Сноудена. Био је то новинарски материјал.
Лондон је знао да Миранда помаже у обављању новинарског посла, да није терориста и да са њима нема никакве везе. Међутим, на њега су применили члан закона о борби против тероризма. И суд је нашао да је примена тог закона била у реду. Звони на узбуну? Правни акти намењени окорелим криминалцима могу да се примењују на медије, чуваре демократије.
Миранда је изјавио да ће се жалити на пресуду јер ће се у супротном новинарство мешати са тероризмом. А судско објашњење било је да је „посредно ремећена слобода медија” у случају Миранде урађена због вишег циља – националне безбедности.
Ова синтагма постаје чудотворна реч којом се правда гушење слободе говора.
Сноуден не сме да се врати у САД јер га тамошња влада тражи због угрожавања националне безбедности. И није једини узбуњивач који је новинарима разоткрио мрачне државне тајне и који је због тога на мети државних органа. Влада председника Барака Обаме кривично гони шест својих службеника и два сарадника, који су били новинарски извори у причама о безбедности земље.
Макар су новинари били заштићени, али изгледа да се и то мења. Због Првог амандмана који јемчи слободу говора, новинари у САД су досад критиковали владу и објављивали њене тајне а да за то никада нису прогоњени. Колеге из других земаља им због тога завиде. Али и тамо прети опасан преседан.
Суд је наложио аутору „Њујорк тајмса” Џејмсу Рајзену да открије ко му је био извор за текст о незаконитом прислушкивању телефона за време владе Џорџа Буша млађег. У супротном – ићи ће у затвор. Добитник „Пулицера” је двапут објашњавао судијама да новинари морају да чувају изворе и да он није дужан да у овом случају сарађује са властима. Безуспешно. Зато је случај однео на Врховни суд. Ако и врховна судска инстанца потврди пресуду, ето преседана на основу којег ће се од новинара убудуће очекивати да крше свето правило своје професије – гарантовање тајности извора. То значи да ће бити све мање узбуњивача који указују на нерегуларни рад владе.
Вашингтон поручује да ће Сноуден и сви остали владини службеници који су превише рекли морати да одговарају. Лондон неће толерисати када редакције одају како је британска служба сарађивала са америчком у шпијунирању више милиона људи. Каиро ће седму силу натерати да плати што је у свет послала слику која не одговара интересима режима. А из Анкаре стиже вест да је усвојен закон који влади даје за право да без судске одлуке гаси неподобне сајтове. Такав је и онај који је јавио да је један тајкун добио дозволу за градњу у замену за две виле за породицу премијера Реџепа Тајипа Ердогана.
Владе износе врло занимљив аргумент за обуздавање медија. Казниће, кажу, кривце који су открили све оно што оне саме нису успеле да сачувају од класификованих докумената преко демократије до елементарног поштења.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.